Press "Enter" to skip to content

Говор докторке Јоване Стојковић на протесту против предаје Српског Косова и Метохије

Ево прође  скоро пола године од нашег последњег окупљања на овом месту, а ништа се променило није. Ниједан захтев није усвојен, ниједан испуњен, ниједан размотрен, нико нас у штампи и на телевизији није поменуо, похвалио или опсовао. Тамо се и даље води тешко мудровање да ли да дамо наше за наше, или наше за ништа. Како да се најбезболније по власт преда 120 000 наше браће и сестара, нашег рода и крви, онима који су их некада силовали, убијали и вадили им органе , а сада их само каменују, пљачкају и понекад им запале кућу? Како да се од сваког понижења новинарским хокус-покусом направи „мудар државнички потез“? Како да се шаренoм лажoм попут некакве Заједнице српских општина или разграничења замаскира признање монструм државе Косово? Како да се из срца свих Срба у Србији ишчупа српска заветна земља која је крвљу омеђена и разграничена? Како да се забораве обећања актуелне власти која су давали не би ли узјахали на власт? Поништиће потписане уговоре са Косовом? Тако им Бога неће се смирити док не врате Косово?

 

Видео снимак говора

 

А која песма се данас пева? Немамо деце за ратовање? Немамо војске за одбану земље? Хоћемо мир и стабилност у региону?

А имате децу за присилну вакцинацију, за гледање геј параде, за одузимање од сиромашних родитеља и извоз страним држављанима? Који нам то мир нудите, онај који је цар Лазар одбио – мирно жањемо да би мирно могли да дајемо Турцима? Мирно жањемо да би мирно могли да нам одводите децу ако не поштујемо агенде ЕУ? Мирно жањемо да би могли мирно да постанемо бескућници? Мирно жањемо док нам насељавате земљу војно способним илегалним  мигрантима?

Јел’ то „мир и стабилност“ владајућа клико? Јел то будућност у коју верујемо? Ако нас то „земаљско царство“ чека,  ми бисмо радије оно небеско.

За Србију, као тешког болесника на умору, једини могући и прави лек је горка истина.Тражимо хитно проглашење окупације јужне српске покрајине Косова и Метохије. Чекамо нека срећнија времена када ће одлуке УН и међународно право нешто значити. Никада, али никада наш пријатељ неће бити онај који је бомбама растурио и отровао ову земљу на правди Бога и наочиглед целог света. Не пристајемо на њихова решења и подршке!

Јер:

„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“