Press "Enter" to skip to content

Контрасрби (други део – Трулеж)

“Свака сличност са стварним догађајима и личностима је – невероватна”! – Тако почиње позоришна представа “Шок” познатог писца Душана Ковачевића. Па тако ни ја немам потребе да нешто много измишљам већ само треба лепо да се присетим и зашиљим оловку. Да данас има љубитеља књига и књижевности, можда бих био и писац и не би требало да копам ни по архивама ни по сећањима других људи јер само да опишем оно што сам видео и проживео могло би да попуни цео један књижевни циклус. Дакле, овако је то било….
Да почнем од приближног почетка, оно тамо када сам постајао свестан колико тога ми није јасно. Гледао сам, запажао али ми се ретко кад нешто уклапало, ретко када су један и један били два. А кад се закомпликује до два и два постајало је потресно. Понекад сам помишљао како сам неизлечиво глуп и да никад ништа неће бити од мене а то су ми понекад и старији говорили када сам постављао питања а нисам добијао никакав одговор. Ето…
Нажалост, цело поглавље неке моје биографије бих могао да посветим лечењу и боравку по болницама. На самом свом почетку сам био кржљав и осетљив на свашта, са неких четири године први пут осетио мирис смрти јер сам од једне инекције пеницилина отекао ко жаба, сећам се да су ми чак усне тада биле отечене као Вучићу данас. Ето, ја се опоравио том приликом. Следећи мој сустрет са косачем је био кад сам имао десет година, када су ме примили у клиници у Тиршовој и после пар дана отпустили да им не сметам и да не умирем тамо међу децом. На анализи крви ми колико се сећам нађоше много леукоцита и ретко који еритроцит па је неко закључио да имам леукемију. Нисам то рекао ја него неки лекар клинике мом оцу који је тада доживео шок, позлило му и поред моје муке сам се уплашио за тату око кога су се сјатиле две сестре и тај лекар. На крају одосмо кући и чим смо стигли отац одмах запуца на кућна врата доктора Цветковића из исте те Тиршове који је тада становао тек улицу испод нас. Молио га је ћале да ме врате у болницу и да покушају још нешто и човек пристаде, вратише ме, био сам тамо неких пар месеци и ето – претекох. Претекох али опет са лошим прогнозама и за разлику од мојих вршњака, мало-мало па сам подвлачио црту за сваки случај. И никад нисам могао лепо да урадим завршни обрачун јер како рекох, ретко кад ми је нешто било јасно.
Ето тада када сам ремонтован изашао из болнице беше то пред сам мој десети рођендан. Мама сва радосна направи торту и остале ђаконије и предложи да позовем своје другаре. Ја тако и учиних сав радостан али са помало непријатног осећаја који ме је пратио јер сам се стидео подрума – малог сутурена у коме живимо. То ми је давало обележје “они што живе у подруму” али доста мојих другара је већ долазило код мене као што сам и ја код њих и ајде…. Тај дан ми је био један од најрадоснијих јер је дошло доста мојих другара и другарица а ја сам касније био сав поносан кад се причало о лепој и великој “журци” код Млађе. Остао ми је у сећању тај 18 март 1973 – ће године али реших да следећи рођендан правим у новом стану који отац очекује да добије од предузећа сваки час.
И чекали смо, време пролазило. Главне вести су биле за нас – кад ће више тај стан? А станове су парадоксално добијали неки “кадровици”, понеки радници са де-це десет са Косова, неки који су захваљујући земљачким клановима успевали да баш пре тренутка доделе станова промене – наштелују неку одредбу правилника а чије су породице удобно живеле у кућама у местима одакле су и можда и нису имале неку преку потребу да се селе за Београд. Ми Београђани и околобеоградски сељаци некако чудно нисмо имали ни своје кланове, ни моћ, ни било кога, ни било који начин на који бисмо могли да утичемо на свој живот или на простор на коме смо потекли и једини на коме функционишемо. Тешили смо се да је некада постојао неки Александар Ранковић, ту из оближњег села Дражевца док нисмо схватили да он уствари и није наш већ јатак свих оних који су гледали како Србију и Србе одавде да опљачкају, потчине или и попуне сва значајна и битна места својим људима.
И тако сам ја сва своја животна питања одлагао чекајући на тај стан. Кад ми се нешто није учило ја сам одмах рационализовао да немам ни где да учим. Мој отац и поред тога што је радио усавршавао се стручно па је као машин-бравар уписао школу за високу квалификацију. Гледао сам га како две године ради техничке цртеже као да је неки студент, како учи металургију, хемију, технологије обраде метала и остало у вези машинства. Па кад је то завршио, фирми је требао стручњак и одговорно лице за рад и управљање гасним инсталацијама. А онда опет је требао неко квалификован за све врсте и поступке заваривања, још једна школа. Дакле, године учења на једном једином столу који смо имали у кући и са кога га је мајка терала када је њој био потребан за спремање хране. Е онда књиге и остало лете на кревет или на столице…
Како је дошло врееме да се упише нека добра средња школа или смер опет су биле битне те пријатељско -земљачке везе. Ја једноставно уписао неки смер лабораторијске физике који је било лако уписати и који сам крунсао матурским радом који сам радио у нуклеарном институту “Винча”. У њему ми је помагао и на неки начин био ментор доктор Томислав Ненадовић еминентни научник из области технологије која претходи микроелектроници. Тада је био директор једног одсека института а ја сам седео у његовој канцеларији и радио по његовим упутствима. Није ми било јасно како то водећи научник и директор а пуши кумановску Драву исто ко мој отац? Па чим сам завршио са матурским и матуром, баталим лепо физику за сваки случај…
Онда је требало уписати неки факултет који су тада баш сви уписивали. Ја нисам нигде журио а и та војска ме је чекала и одох један дан да видим где ћу ја то да идем да одужујем дуг према домовини. На регрутацији сам заокружио да сам сагласан да будем и рониоц и падобранац и подморничар, рачунао сам да ће бити занимљивије тих годину и нешто дана. А они ме послаше у пешадију. Касније ми је било јасно: хоће све, хоће и да буде граничар, војна пошта 4445/54, Ђаковица. Јел треба да се понављам и да кажем да је и за служење војног рока у најнапреднијој држави на свету требала “веза” и да су синови политичара, директора, официра служили као кувари и везисти тамо где је било удобно и више личило на продужени одмор? Некада и тамо близу завичаја родитеља и дедова, тако да су излазећи у град практично били код куће.
А Млађа је у Ђаковици имао само кости прадеде који је тамо и буквално изгубио главу 1915 године на првим обронцима Проклетија. Касније ми је рекао командир карауле да је код граничног камена који је био у нашој надлежности Ц 10/27 српска војска ушла у Албанију и Проклетије. Судбина је ваљда хтела да будем први који ће његов прах да обиђе и да му ода пошту. А недуго затим и да га освети…
Тамо у тој народној војсци су нас Србе посебно волели а Београђане нарочито, чак и понеки Срби. Ето заменик командира моје чете потпоручник Сретен Николић, када смо били на логоровању у околини Призрена, за време самог читања дневне заповести стаде испред мене који сам био укочен у строју у ставу мирно и са митраљезом окаченим о рамену и прилично гласно готово вичући рекао: “Чуо сам да су ови Београђани велики педери”! Мене то пецну онако као комарац и одмах исто тако гласно одговорих: “Има и већих”! и замукнух… а он збрзан после пар секунди опет: “а који то”? – а ја ко из топа узвикнух: “Они из Гњилана друже потпоручниче”! – на шта дође до урлика смеха, поломише се стројеви целог батаљона, онај што је читао заповест није ни могао да се чује…. потпоручник је био из Гњилана…
И заврших и са тим, вратих се кући. Нисам имао времена за неки предах – био ми је хитно потребан неки посао, година 1984 – та. Већ после мање од месец дана почех да радим као чувар – посао који нико није хтео а ја га прихватих са намером да наставим са потрагом за нечим бољим и са већом “платом”- како су се некада звале паре и зарада. Јел треба опет да кажем да је и за посао требала “веза” поготово ако човек нема више од средње школе? И тако сам куповао “Борбу” у којој су излазили огласи за посао, послао једно двестотинак молби од којих су ми одговорили на неких десетак посто: “Хвала на учешћу у покрићу конкурса али гледајући вашу фотографију очигледно је да ви нисте тај за кога је овај конкурс расписан. А и човек је већ почео да ради…” А један од ретких случајева када су ме позвали на тестирање и разговор се десио када су у “Политици” тражили портира. Рачунао сам као и многи, прво портир па онда нешто боље. Ушао у ужи избор, одох и попуних тест опште културе, тест интелигенције, обавих разговор са психологом. И жена ми рече: “Не одговарате”. Питам, шта је било, где сам погрешио а она каже: “Нигде, све сте урадили одлично”. Мене то збуни па питах па како онда не одговарам? А она; “Ви сте превише интелигентни и културни за овај посао. Далеко премашујете захтеве за овај посао. Не треба нам неко ко ће да седи у заседи на портирници и мерка место директора”… Ја остадох без речи. Значи за сваки следећи посао треба да меркам и оценим колико треба да будем глуп или паметан да би ме примили? Ето научих још нешто…
Ту негде сам одлучио на снажне наговоре оца да наставим школовање. Уписах филозофски факултет тек онако да нешто студирам а ни колегинице нису биле лоше. Па је сво моје студирање тамо више било задовољавање радозналости а и нечега другог.
И тако сам радио свој “секјурити” посао у Сава центру док ме једног дана једна другарица није замолила да уведем њу и њеног пријатеља на неку представу. Никакав проблем, било ми је иначе задовољство да студентарији, војницима и тако још коме уштедим трошак плаћања карте. А како ми је била добра другарица тако сам њу и друга отпратио у салу и посадио их на добра места. Из зезања сам још изигравао конобара и у салу им донео и пиће.
По завршетку представе, обоје одушевљени лепим пријемом и доживљајем изађоше са представе озарени. Тада друг моје другарице са којим се тек тад поштено упознах ме упита: “Је ли бре, млад си, паметан, па зашто не упишеш нешто да студираш.” Ја понових јер ми се учинило да ме није чуо када сам рекао да студирам ту андрагогију а он ће мени опет: “Ма мани то, што не упишеш нешто практично са чим би могао да стекнеш и добар посао и положај”? И то питање оста да виси у ваздуху па он настави: “ја могу да ти средим упис на вишу економску и све испите који би ти шкрипали или би те мрзело да их полажеш” Од свих испита не би могао да се среди само неки “познавање робе” а предаје га професорка са неким презименом на “Хаџи…”. То би морао да набубаш а остало није проблем….
Нисам био за то. Ни за ту школу ни за мување иако сам познавао неколико људи који су тако “средили” диплому. И сви су радили дипломирани посао осим једног опет мог друга који је диплому окачио на зид и наставио да ради уносан породични пољопривредни посао.
Пролазило је време и видео сам да од доброг запослења у Београду за Београђанина нема ништа. Па сам почео да учим и да се преоријентишем на занате да бих сам себи обезбедио апсолутну независност од максимално корумпираног система. Почео сам са простим стварима као молерај и комлетирао знања потребна за адаптације станова и завршне радове у грађевинарству. И једном тако, радећи стан једној породици чија је глава био Црногорац а љишки зет, његова ћерка – отприлике мојих година, је када бисмо пили кафу или сви заједно ручали сваки пут седела све ближе мени. То наравно примети и патријарх и једном ми рече: “Је ли бре, млад си и паметан, што нешто не упишеш па да живиш ко господин човек?” То ми се учинило познатим и заустих да кажем нешто о свом избору студија, кад он одмахну руком и рече: “Мани бре то филозофирање. А што не би уписао рецимо факултет организационих наука – ФОН? Ја сам тамо донедавно био секретар и сви професори су моји људи. Ти треба мало нешто да читаш и кад имаш испит, мени кажеш који и када, ја тзелефонирам и готово. седмица доста”…
Завршим ја тај посао отприлике у исто време када смо савладали велики замрзивач пун телетине и других ђаконија, наплатим, поздравим се и обећам да ћу да се јавим. Јавио сам се да им честитам Нову годину а како тада још није било мобилних телефона, тешко су они мене могли да нађу…
И радио сам тако, посао се лепо развијао. Почео да узимам и веће послове, наравно увек је ту био неки посредник и срећа је била када је био само један. Тако ме позове једном један и најави неки посао на филолошком факултету. А као увод, секретару факултета смо требали да одрадимо нешто на кући у Јајинцима. Завршили то, почели посао, завршили, наплатили и сад по обичају ајмо у кафану на мешано месо. И тамо, реч по реч, како смо већ стеки узајамно поверење, пита ме господин секретар: “Је ли бре, млад си, паметан, што не упишеш нешто па да те боли ћоше? Учинило ми се то јако познатим па се осврнух по кафани да видим да нас не кибицује нешто женско што бих можда требао да трпим статак живота. Али не, Настави дугобради секретар: “Види, ја те легално упишем а то могу и сад иако је упис завршен пре пар месеци. Онда ти лепо легално уписујем у индекс и другу документацију све што треба. Тако ти иду и колоквијуми и испити и упис наредне године и на крају легално дипломираш и добијеш диплому којој нико не може да нађе никакву ману.”
Ја ту упитах:”Чекај бре, Шта да упишем код тебе?” А он рече: “Па рецимо Француски. Добијеш диплому професора француског језика.” Мени се то учини немогућим и смешним и рекох:”Али ја не знам ниједну реч Француског”. А он одмах спремно одговори:” Е, то је већ твој проблем. Свако одговара за своје знање а код мене ће све да буде чисто и легално. Ти после треба да одлучиш хоћеш ли да напабирчиш неку реч и да се фолираш или ћеш да се углавиш негде где траже само високу стручну спрему без одређене струке”. Ту заћутасмо и утонусмо у кафански жамор. Тишину прекину “посредник” и кратко рече: “Пет сома. Пет сома марона, дојч марака и можеш да окачиш кравату коју толико волиш и да купиш лепу акт ташну да у њој носиш лукац и сланину на посао кад се закључаш у канцеларију да мезетиш док као размишљаш неометан од потчињених”. Ту се насмејасмо сва тројица, дохватисмо чаше и  настависмо да чистимо холестерол са стола…
Да завршим отприлике оним чиме сам и почео: мој отац је на крају добио стан али тек два месеца пошто је умро 1991- ве године и то из неког фонда станова солидарности. А како је умро, господа другови су ревносно скинули стамбену површину за једног члана – јер мртвом човеку је довољан гроб. Тај стан отплаћујем и дан данас насупрот рецимо поштењачини Милошевићу који је породицу обезбедио са вилом на Дедињу отетом ко зна коме, коју је “откупио” а породица касније утопила за пар милиона.
Дакле, завршен је и овај део о трулежи којом смо окружени били и јесмо или боље рећи у којој пливамо и сви по мало смрдимо на њу јер је прихватамо као нешто нормално са чим мора да се живи. Трудио сам се да будем телеграфски кратак а материјала имам за много, много више од пар новинских чланака или приповетку у коју се претворило ово моје писаније. Понуда за чубурске ћевапе са ситно сецканим луком из прошлог наставка остаје важећа. А можда бих могао мало и да повећам награду, рецимо за порцију златиборског кајмака?
Младен Радовановић