Press "Enter" to skip to content

Контрасрби (први део)

Нисам једини коме се мисли заустављају на овим чудима што нам се дешавају не само последњих дана, не само последњих година, ни деценија, већ вековима. Колико су дугачки и комплексни процеси уништавања српског народа, да не могу ни у сваку главу да стану. Просто речено, да бисмо понели три јабуке потребна је корпица, за три кила јабука корпетина, а за триста кила јабука треба времена и да се смисли такав суд или судови, а камоли набави. Тако је уништавање Срба за неког само питање политике задњих година, недостатака посла, позоришта и тржних центара у унутрашњости, а за некога ни Маричка битка није почетак, већ последица.

Сви ми који нисмо ни политичари, ни историчари, морамо да признамо да смо све време оне дивне и просперитетне Титове Југославије, у којој се тако дивно живело,  увек имали у неком углу свести “немој да те мрак поједе”, или “има да те нема” , као анекс одмах поред, или иза сваке приче о дивном животу и његовим предностима у односу на неке друге. Многе од тих званичних лажи су одумрле и ослабиле, али анекс у позадини је преживео и претворио се у генератор самообмане и искривљења карактера код целих низова и класа људи, којих је у нас Срба и бивших Срба, толико да се већ тешко могу и побројати.
Да из чисте шале кажете неком Холанђанину, Папуанцу, Аргентинцу – ти си Србин, направићемо доброг Србина од тебе – човек би се вероватно насмешио, рекао “зашто да не” и тако би се то и завршило, међутим, пробајте било ком од припадника околних народа да кажете то исто? У најмању руку би било свађања и псовања, ако не и туче. Јер, што си ближе Србима то је већа и увреда бити Србин. А јасно је и зашто….
Како се објаснити са католичким контрасрбима да у “њиховој” тисућљетној повијести од осмога века, па до 1842 – ге године, није могуће наћи ни једну једину књигу за коју би се могло рећи да је хрватска? Ако не верујете мени, а ви питајте пуковника др Радишића чија сам излагања у последње време слушао. Или, хај’мо на излет да посетимо двор или гроб неког хрватског краља? Хајде да кренемо…. где? Кад бисмо могли да питамо, рецимо, творца хрватског националног поноса (и осталог) Анте Старчевића чија је фамилија кренула на пут из Херцеговине пре нешто више од триста година, па стигли на Златибор. А онда један део Старчевића није био задовољан смештајем у селу Равни, које је све само не равно, па су отишли пут Босне. Из огранка ужичких Старчевића потиче мајка моје мајке, моја бака Перса, а од босанских Старчевића је, како већ рекох, тај Анте, проналазач свега доброг у Хрвата. Нешто мислим, како већ постоји крвна веза, да ли имам право на патент и извођачка права у вези хрватштине и усташтва? Само питам…
И још једно да приупитам – јесу ли чули за ону наредбу  цркве у Хрвата из 1900- те године којом је “замољено”, вероватно из човекољубља и виших интереса, да се све што је католичко, а говори српски прозове и означи као хрватско? Колико видимо, тако и би, једини отпор и дан данас пружају Буњевци од којих већ један део на леђима носи огроман терет хрватске историје, писмености, културе и доброте. А други део, онако по нашки, тера у материну…..
Са контрасрбима исламске вере је опет тешко договорити се да ли сви заједно пишемо ћирилицом, азбуком или неком босанчицом. Католички контрасрби су се сетили да патентирају превод српске ћирилице у латиницу и назваше је “хрватска латинца”, тако да они ту немају никакву дилему. Као што су Бугари својевремено патентирали шљивовицу, па смо ми могли да извозимо шнапс и плум бренди, али српску брдску шљивку никако. Једно је сигурно, кад почне добра воља бившим “југословенима” да избија на уши, онда се језик којим се повремено разумевамо назове “нашки”, а оне језике које слабо или нећемо да разумемо су вероватно “вашки”. Ипак, они одлучише да не буду више “нашки”, а камоли “вашки”, већ по наговору Маркса, Енгелса и њихових доброћудних експонената, решише да се зову велико М (биг “м” од те 1974 – те године), јер су ваљда сматрали да би као представници земље која је основала несврстаност, требали да буду највећи и највернији муслимани света. А у том истом муслиманском свету су их звали мало другачије. Када сам, захваљујући жени и ташти, гледао серију “Сулејман величанствени”, видео сам да припаднике поробљених народа који се преобрате у ислам зову “конвертити”. Без икакве љутње и увреде, јер, ко сме да се љути на газду или владара? Ма они се само шалили, јелте молим вас, нису они то озбиљно ништа, него мало шале да се развеселе људи…. Тако да је излаз тамо негде ваљда почетком 2000 – тих нађен у томе да се назову Босанци, али по архаичном изговору “Бошњаци”, ваљда да би изгледали старије.
Добро, свако има право да буде ко и шта хоће. Међутим, оно кад нам се укрсте погледи, слушамо шта и како кажу “контракомшије”: причају да су од једног посебног Адамовог ребра одма’ настали они да се не би случајно помешали са нама, како су одма’ почели да говоре својим језиком и пишу својим писмом, да са Турцима јесу примили ислам, али су пре тога били Богумили, а Богумили су пали са Марса, а Срби вероватно са Јупитера. И да ништа заједничко немамо и никад нисмо имали. Осим Турака, ратова, Немаца, Американаца и других освајача на чијој су страни, у облику помоћних трупа, вазда били и они и други конвертити контрасрби.
Добро, кажемо опет слажемо се, јер већ дуго имамо континуитет политике мира и стабилности у региону, као и ширим међународним односима. Само, ако бисте могли чисто због администрације и ради испуњења бирократских форми да нам донесете сертификате из области историјских хроника где и ко вас тако помиње, или још лакше-да донесете уверење из завода за патенте и проналаске, кад сте се и где патентирали, ко вас је пронашао, ко је признао тај патент. Имамо и у Београду тај завод, има и у Паризу, Лондону, Берлину, Москви… Па ако је изгубљено у Сарајеву оних година где нестадоше нетрагом осам хиљада православних душа, баш у том истом Сарајеву, а ви питајте да вам потраже у светским архивима, чисто да се зна ко са ким и како прича. Знамо да то није баш тако лако, јер и сами Немци су се формирали тамо негде пре 150 година и нико пре није могао да их помене јер их није било у том облику. Са Шпанцима је још горе, јер су они и дан данас као Југославија до пре неку деценију – луд збуњеног. Има тамо и њихових Словенаца који само гледају како остатку нешто да продају, а онда изметом да их поспу и тако даље… Па ни Французи нису завршили са формирањем, језик који познајемо као Француски је у ствари окситански, а француских језика има отприлике као верзија српског – да се неки готово не разумеју међусобно. Чујем да је унификација у току и да ће се сви Французи ускоро разумети одлично.
У односу на наше прекодринске мухамеданске контракомшије , Македонци су већ прастар народ. Почели су негде 1945 – те, свечано проглашавајући непрестану револуцију (која тече) против српске хегемоније и диктата. Кажу да су њихови почеци од Александра Македонског, а како је он умро тако су се повукли у илегалу чекајући прво да се роди Христ, па да васкрсне, а онда када се помоли и Луцифер у разним облицима комунизма, фашизма, либерализма и других изама, они, који су под својим вођом освојили готово цео тада познат свет, тај ће исти свет и да бране и одбране – од Срба. Јер Срби су већ проблем целог света,  рецимо у Холивуду који грца под српском чизмом.
Свет ће од Срба да бране између осталих и Македонци тако што ће сваког ко је имао, или још увек има “ић” на крају презимена, да му га скину, макар то било и на надгробном споменику и да га покрсте у руско “ов” и “ски”. Јербо, нема у старим аналима тих Александрових Македонаца који су се презивали тако, па и не може да се каже да је то типично македонски већ пре – руски. Баш као што су из далеких степа око Волге дошли неки Волгари, па се добро испоразумевали са Србима тако да се прилично добро разумемо и дан данас без преводиоца у скоро свим нашим и њиховим дијалектима, сада већ бивши Македонци,  заинат постадоше неки северњаци само да не би били јужни Срби прилепских краљева Вукашина и Марка,  или цара Душана скопског силног. Сад су више евро-балкански викинзи…..
А српски Спартанци из најцрње од свих гора, стидљиво постадоше народ на папиру исто тих револуционарних дана против српске хегемоније и реакције. Раније, кад су се делили, бејаху бјелаши и зеленаши, ал’ то заборавише кад им је крсни кум Темпо прогласио црну нацију, обавио посао, тако мало живео, па се вратио у Србе и на крају и умро као оно што је био и он и сви његови преци – Србин.
Многи су Црноспартанци од тада, па до краја века били благо збуњени, или благо притајени, али се неки снађоше брзо: кад су били по црним брдима и они су били црни, а кад су одлазили у Србију на брзо стицање звања и руковођења, постајаху Срби већи од Авале и њеног торња заједно- највећи, најпаметнији, најхрабрији, најлепши од Косовске битке до ондашњих дана кад је венула последња кратеж – Југославија. И тако док је било полицијских, шефовских, директорских, професорских, комитетских, институтских, општинских, регионалних, покрајинских, републичких, савезних, секретарских, начелничких, управничких, командних, штабних, конзуларних и других тешких радних места, станова и кућа за “добијање”, фондова, репрезентација, службених аутомобила, конгреса и других путовања за трошење. Касније су дошла шверцерска времена па су Спартанци хтели да се све дели по пола, да глас Црне Горе од пола милиона директора и шефова вреди као девет милиона радника и сељака Србије. Јер треба да се зна ко је племенитога рода из оних брда, ко зна да мисли, ко заслужује, коме треба и ко треба да има првенство.
Главни капитал најцрњих – најгорих Срба је, као и у свих бивших односно контрасрба, капацитет да лажу чим зину и да се ките свим оним од чега управо и беже. Зато очекујемо ових дана да чујемо да је и Тесла био Црногорац. Јер сви људи које знамо, потичу одатле са та три камена и да ли је и колико људи тамо уопште и остало кад све на продају дадоше, Његошу уста затворише, светог Василија у обруч затворише и заробише, руку Јована крститеља на лицитацију да ли дадоше?
Рече ми један добар пријатељ Баранин: “Црногорци су као биљка кромпира пријатељу. Све што ваља је под земљом.” Не сложих се са њим и рекох: “Колико знам, ни Његош ни Марко Миљанов, ни Сердар Јанко Вукотић нису затрпани земљом као ни заборавом, већ снажно сијају на том нашем српском небу као јарке звезде. Одмах до Милоша Обилића и кнеза Лазара и цара Душана и Гундулића и Држића и Руђера Бошковића и Карађорђа и Шантића и Андрића и Мехмеда Селимовића и Милоша Обреновића. Све то што ваља из Црне Горе, а што му је неко оданде нашао место у некој црној рупи, као што ти објасних – снажно сија као звезде на небу небескога народа. А те црене рупе и подземље чекају те подземљаше, кукавице, лажове, преваранте, одроде. Чекају рупе на њих да их прогутају и у заборав однесу. Још кад их тек земља покрије од њих ће и њихови најближи од стида поглед да одврате. А неке црне ноћи ће им отићи на последњу даћу где ће им нестати гробно обележје да би брже пали у заборав земље коју собом загадише.”

И на крају првога дела – ако сам нешто слагао, или погрешио – срећном проналазачу нудим скромну награду у складу са скромним могућностима скромнога писца,  ћевапе и пиво. Ни сарајевске, ни бањалучке, ни лесковачке ни новопазарске , а поготово не цевапцици из Лидла, већ праве београдске – чубурске, нажалост од аргентинске стоке. Значи, опет све исто…

Младен Радовановић