Press "Enter" to skip to content

ОТЕТИ „НАЈБОЉИ ИНТЕРЕСИ ДЕТЕТА“ И ДОДЕЉЕНИ СТРАНИМ ДРЖАВАМА

 

Свако цитирање одредби, Закона, Устава, начела права и правде, етике и морала чини се отужно и бесмислено, када постоји оно питање:

„ЗАШТО МЕ ДАЈЕШ ЊИМА?!“

Зашто? Неко ће морати да одговори, онда када све бурлеске и игрокази урушеног система морала и етике престану деловати, у офуцаним позоришним костимима, истрошеним оделима, похабаних душа, са израубованим ципелама које су газиле по свему и свачему и бајатим политичко-глумачким пензионерским  стажом, и престати играти своје представе на позорници за гладне, уплашене и у појам убијене гледаоце, и када неко свој – не туђ, не плаћен, ни потплаћен буде довољно свој и независтан да једног дана врати и поврати сву ону децу из иностранства, која ће тада већ увелико бити одрасли људи вероватно без знања српског језика, знања о пореклу, без информација о својим крвним везама, јер то је можда и био циљ.

Деца држављани Републике Србије, чији су биолошки родитељи лишени права на родитељство због наркоманије, алкохолизма, болести или других разлога, најчешће се, пре свега, дају на хранитељство у породице српских држављана који имају пребивалиште на територији Републике Србије. Уколико има више такве деце подобне за хранитељство од исте мајке и истог оца, требало би да се пази на то да се међу децом очува одржавање личних контаката и крвна веза. То би рецимо значило да, ако има два рођена брата или две рођене сестре, дају се на хранитељство у једну исту хранитељску кућу, а ако има четворо деце и ако није могуће да један исти хранитељ прими сву децу, гледа се да хранитељске куће у које се смештају деца буду релативно близу, управо из горе наведених разлога. Неретко онај ко је хранитељ буде уједно и старатељ детету.

По правилу усвојење би требало да гарантује задовољење бољих интереса детета од  хранитељства, и по првилу рођена браћа и сестре дају се на усвајање заједно – једној истој подорици. Давање детета на усвајање је увек приоритетније у односу на смеђтај детета у хранитељску породицу, АЛИ ПОД УСЛОВОМ ДА ЈЕ ТО УСВОЈЕЊЕ  У НАЈБОЉЕМ ИНТЕРЕСУ ДЕТЕТА.

Било би лепо када бисмо имали податак,  колико у Републици Србији имамо брачних парова који би хтели да усвоје децу. Тај податак немамо, али постоји регистар у ком се воде овакви подаци. То су можда исти они брачни парови који су под сумљивим околностима остали стерилни (питамо се зашто и како) и које неко упорно теши да се на стотине и стотине брачних парова бори са истим тим проблемом-стерилитетом.

Држављани Републике Србије под тежим условима могу да усвоје децу у односу на стране држављане, а неко ће једног дана морати да одговори на питање – ЗАШТО? Да ли су наши људи мање подобни? Мање способни? И како објаснити чињеницу да се усвојиоцима који говоре други језик од  усвојеног детета приписује већа компетенција и већи кредибилитет у задовољавању најбољих интереса детета у односи на потенцијалне усвојиоце држављане Републике Србије? Шта су држављани републике Србије? Ниже рангирани у односу на стране држављане? Неко ће морати да ово објасни.

Проблем настаје онда када старатељ детета (који је неретко хранитељ детета), центру за социјални рад не да сагласност за међудржавно – инострано усвојење детета, и то образложи да такво усвојење није у најбољем интересу детета,  јер дете одлази у другу државу, код људи који не знају дететов језик, нити дете зна њихов језик. И не само то, детету се прекидају биолошке везе са својом рођеном браћом и сестрама, том детету је већ одузето то да буде крај своје биолошке мајке и биолошког оца, а сада га трега одвајати и од браће и сестара?  Сваки савесни старатељ детета не би дао сагласност на овакво усвојење, ЈЕР ТУ НЕ БИ ПОСТОЈАЛИ НИ ДОБРИ, А НИ НАЈБОЉИ ИНТЕРЕСИ ДЕТЕТА. Шта више, старатељ детета ни не сме да ради супротно интересу детета, јер на то га обавезује Закон, Устав, морал етика и људскост, али и савест. Једног дана Старатељ детета би могао чак и одговарати том истом детету уколико старатељ није заступао дете у његовом најбољем интересу детета, и то не би био први случај у нашој пакси да заступани тужи свог заступника што није радио у његовом најбољем инстересу. Дакле савесни старатељ не слаже се са међудржавним усвојењем.

Центар за социјални рад, односно чике и тете које тамо раде чувши то брже- јаче- боље, одузму старатељство таквом старатељу, и то не у редовном управном поступку,  где би се саслушале стране, затим изнели докази и аргументи, и донела одлука, ВЕЋ ПО БРЗОМ ПОСТУПКУ, да јавност што мање зна, и да сада већ бивши старатељ нема ни времена ни правног знања да се побудни против РЕШЕЊА О РАЗРЕШАВАЊУ ДУЖНОСТИ СТАРАТЕЉА.

КАДА СЕ СТАРАТЕЉ РАЗРЕШИ ДУЖНОСТИ СТАРАТЕЉА, ОН СЕ ВИШЕ НИШТА НЕ ПИТА ЗА ПРАВА И ИНТЕРЕСЕ ДЕТЕТА.

КАДА СЕ СТАРАТЕЉ РАЗРЕШИ ДУЖНОСТИ СТАРАТЕЉА, И ДЕТЕ ДА НА УСВАЈАЊЕ ПРЕСТАЈЕ И ПРАВО НА СМЕШТАЈ У ХРАНИТЕЉСКОЈ ПОРОДИЦИ.

Гест брзог поступка, разрешења старатељства, центар за социјални рад оправдава са хитношћу, неопходношћу, јер су права детета толико угрожена и доведена у питање, да брзо, хитро и хитно морају да се заштите, јер их старетељ детета угрожава и то тако што се противи да дете одлази 2.000 – 3.000 километара далеко, у страну државу, код страних држављана, који нити су прошли припрему кроз коју редовно пролазе држављани Републике Србије приликом усвајања детета, нити говоре језик који говори то дете нити то дете говори њихов језик. Такође прекидају се биолошке везе са дететовим крвним сродницима – рођеном браћом и сестрама.

То се најчешће дешава са децом узраста до 10 година, јер деца преко 10 година имају право на изјашњавање поводом свог усвојења, и просто могу да кажу – „НЕ“. Али деца од 2 или 3-4 године не умеју ту и такву вољу да искажу у правно задовољавајућој форми, која би била довољна да чике и тете из центра за социјални рад прихвате као релевантну и ваљану, и немају права да изјаве вољу и кажу „НЕ“.  Мала деца то на други начин искажу,  кроз сузе, кроз врисак када се одводе из хранитељске породице, кроз своје понашање – бежање и сакривање под сто, затварање у своју собицу коју им је хранитељска породица опремила играчкама, намештајем , затим, загрљајем и непуштањем хранитеља и речима: „ЗАШТО МЕ ДАЈЕШ ЊИМА?!“

Што се мене тиче свако овакво понашање и гестови детета, све те сузе и сво то бежање јесте правно ваљано изјављена воља, јесте релевантна и јесте изјављена на прави начин, сходно узрасту детета – дете од 2 године не зна да пише, али уме да изрази вољу. Где је ту заштитиник права детета да ургира и да му се дете пожали, да неко ради против његове воље?

НИШТАВО ЈЕ УСВОЈЕЊЕ КОЈЕ ЈЕ У СУПРОТНОСТИ СА ДЕТЕТОВИМ НАЈБОЉИМ ИНТЕРЕСИМА, ЧЛАН 107 ПОРОДИЧНОГ ЗАКОНА.

Добро је да још увек имамо шта да цитирамо и на које Законе да се позивамо. Свако цитирање одредби, Закона, Устава, начела права и правде, етике и морала чини се отужно и бесмислено, када постоји оно питање:

„ЗАШТО МЕ ДАЈЕШ ЊИМА?!“

Зашто? Неко ће морати да одговори, онда када све бурлеске и игрокази урушеног система морала и етике престану деловати, у офуцаним позоришним костимима, истрошеним оделима, похабаних душа, са израубованим ципелама које су газиле по свему и свачему и бајатим политичко-глумачким пензионерским  стажом, и престати играти своје представе на позорници за гладне, уплашене и у појам убијене гледаоце, и када неко свој – не туђ, не плаћен, ни потплаћен буде довољно свој и независтан да једног дана врати и поврати сву ону децу из иностранства, која ће тада већ увелико бити одрасли људи вероватно без знања српског језика, знања о пореклу, без информација о својим крвним везама, јер то је можда и био циљ.

Адвокат Милина Дорић

One Comment

  1. Слободан Млинаревић Слободан Млинаревић July 25, 2019

    Да ли неко пре сервирања овога “материјала” исти прочита? Шта рећи на: ” Неко ће морати да одговори, онда када све бурлеске и игрокази урушеног система морала и етике престану деловати, у офуцаним позоришним костимима, истрошеним оделима, похабаних душа, са израубованим ципелама које су газиле по свему и свачему и бајатим политичко-глумачким пензионерским стажом, и престати играти своје представе на позорници за гладне, уплашене и у појам убијене гледаоце, и када неко свој – не туђ, не плаћен, ни потплаћен буде довољно свој и независтан да једног дана врати и поврати сву ону децу из иностранства, која ће тада већ увелико бити одрасли људи вероватно без знања српског језика, знања о пореклу, без информација о својим крвним везама, јер то је можда и био циљ.”
    Какве везе написано има са било чим претходно написаним? Нем смисла сервирати детињастих размишљања неких “адвоката”
    Наравно да не очекујем било какав сувисли одговор!

Comments are closed.