Press "Enter" to skip to content

Подршка др Стојковић из Мисисипија. Професор епидемиологије Универзитета Jackson State University, др Ентони Моусон, подржао др Стојковић.

 

Pismo podrške dr Jovani Stojković

Poštovani,

Pišem u znak podrške dr Jovani Stojković, i o njenom pravu da izražava svoje mišljenje o bezbednosti vakcinacije i potrebi za reformom politike vakcinacije.

Nalazimo se u vremenu rastuće netolerancije prema stavovima manjina. Na to ukazuje dr Stojković, hrabra ličnost sveta medicine, koja je spremna da izrazi svoju zabrinutost zbog opasnosti od vakcina, i koja je zbog toga sada pod pretnjom gubitka dozvole za rad. Njena zabrinutost je opravdana, i trebalo bi joj dozvoliti da je izgovara bez cenzure.

Ako nešto treba uraditi, to je da se sprovedu istraživanja kako bi se pokazala bezbednost postojećih programa vakcinacije i kako bi se porodicama omogućilo da se isključe iz njih ako to žele. Obavezna vakcinacija ne bi trebalo da postoji ni u kom slučaju.

Sjedinjene Američke Države imaju najveći broj obaveznih vakcina od bilo koje nacije, ali i visoke i rastuće stope smrtnosti novorođenčadi i dece do pet godina starosti, kao i visoke stope neurorazvojnih poremećaja, alergija i zaraznih bolesti kao što su infekcije uha i upala pluća.

Sve je više dokaza da vakcine mogu biti faktor sve veće stope autizma. Studije koje upoređuju vakcinisanu i nevakcinisanu decu, kao što su moje, otkrivaju da su vakcinisana deca mnogo podložnija neurološkim bolestima, alergijama i infekcijama uha od nevakcinisane dece. Nauka se ni na koji način ne rešava pitanjem odnosa rizika i koristi vakcina, pa je potrebno više istraživanja. Stoga je jedino razumno da ljudi imaju pravo da odluče da li će oni ili njihova deca biti vakcinisani.

Dr Jovana Stojković, lekar u Beogradu, u Srbiji, specijalista psihijatrije, aktivista je za slobodu izbora pri vakcinaciji kao osnovnog ljudskog prava. 2016. godine donet je novi zakon u Srbiji po kom niko ne može da odbije vakcinaciju, osim na osnovu neželjenih dejstava, i po kom deca moraju da se vakcinišu kako bi pohađala obdanište ili školu. To je dovelo do toga da se dr Stojković pridruži ostalim roditeljima i osnuje udruženje koje bi podržalo ljudska prava u vezi sa vakcinacijom.

Svi zakonski koraci su preduzeti da se zakon izmeni, ali bez uspeha. Roditelji koji odbijaju vakcinaciju, sada se kažnjavaju velikim novčanim kaznama. Roditelji koji nemaju novca da plate kazne, odlaze u zatvor. Ministar prosvete je zapretio da će doneti zakon po kom će se deca koja nisu vakcinisana, oduzimati roditeljima.

Postoji intenzivna medijska pretnja protiv njenog udruženja. Do danas su 43 aktivista i roditelja optuženi za “širenje panike” o riziku od vakcina. Roditelji su tužili državu Srbiju Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Dr Stojković je nedavno saznala da Lekarska komora Srbije namerava da joj oduzme dozvolu zbog njene borbe za slobodu izbora pri vakcinaciji.

Pišem u cilju apela na Lekarsku komoru Srbije da ne preduzme ovaj drastičan korak. Vakcinacija je invazivna medicinska procedura kao i svaka druga, sa potencijalnim rizicima kao i koristima. Ali skoro ništa se ne zna o rizicima. Osim toga, infektivne bolesti protiv kojih su vakcine dostupne retko su fatalne, a doživljavanje prirodne infekcije dovodi do poboljšanja zdravlja i prevencije alergija i mnogih vrsta raka.

Evo izjave koju bih želeo da ponudim u korist dr Stojković:

Zašto autizam postaje epidemija u SAD-u i drugim razvijenim zemljama?

Od 30% do 40% ili više dece sa autizmom danas imaju regresivni oblik autizma u kom se početna faza normalnog rasta i razvoja prati između 1. ili 2. godine starosne dobi gubitkom stečenih jezičkih veština i govora, kao i gubitkom interesa za društveno okruženje. Postojala je jaka povezanost između sindroma kongenitalne rubeole (CRS) i autizma tokom ranih epidemija rubeole. U studiji koju ću predati da se objavi u novinama, smatram da je autizam povezan sa CRS-om nastao putem promena u metabolizmu vitamina A izazvanog infekcijom rubeolom, nakon čega je usledilo oštećenje jetre i ulazak uskladištenih retinoida (vitamina A i njegovih srodnika) u cirkulaciju u koncentracijama koje su toksične. U istom radu smatram da su rastuće stope autizma prvenstveno posledica jednog ili više postnatalnih faktora kojima su praktično sva deca izložena, uzrokujući na sličan način oštećenje jetre i endogene oblike intoksikacije vitaminom A.

Kandidat za takav faktor je praksa davanja većeg broja vakcina u kratkim periodima izmedju vakcinacija kao deo rutinskog programa vakcinacije u detinjstvu, koji se univerzalno zahteva da bi dete moglo da pohađa školu, obdanište i dnevni boravak. Dok su koristi od vakcina dobro dokumentovane, nekoliko vakcina, ili kombinacija vakcina ili njihovih sastojaka su testirane na dugoročnu bezbednost nasumičnim kontrolisanim ispitivanjima ili drugim sredstvima. Vakcina protiv morbila, zaušaka i rubeole (MMR) jedna je od retkih vakcina koje su do sada proučavane u vezi sa autizmom. Međutim, grupe obolelih koje su izabrane za poređenje stopa autizma su obično primile druge vakcine, efektivno upoređujući stope između visoko vakcinisanih grupa dece i tako kamuflirajući potencijalni uticaj vakcina u celini.

Zabrinutost da bi vakcine mogle da doprinesu povećanju stope autizma uključuju sledeće tačke:

1) Raspored vakcinacije je proširen tokom istog perioda brzog porasta stope autizma i drugih hroničnih bolesti. Uticaj ovog proširenog rasporeda, u kom se mnoge vakcine daju istovremeno ili u kratkim vremenskim razmacima, nije ispitan.

2) Pojačivač (adjuvans) za vakcinu aluminijum, poznati neurotoksin, uključen je u autizam i druge neurodegenerativne bolesti.

3) Poznato je da vakcine izazivaju ozbiljne neželjene efekte, uključujući poremećaje imunog sistema, oštećenje mozga, pa čak i smrtne slučajeve. Međutim, ova neželjena dejstva se smatraju tako retkim, da se smatra da su vakcine bezbedne za primenu kod svih zdravih beba i dece. U stvari, stepen ozbiljnih povreda vakcinama je neizvestan.

Do danas, nijedna zvanično sponzorisana studija nije uporedila stopu autizma u grupama vakcinisane i potpuno nevakcinisane dece. Na osnovu preporuke Američkog instituta za medicinu, moje kolege i ja smo uporedili vakcinisanu i nevakcinisanu decu sa aspekta širokog spektra neželjenih dejstava putem anonimne ankete preko Interneta u kojoj su majke bile zamoljene da daju informacije o svojoj biološkoj deci starosne dobi od 6-12 godina. Pitanja su bila o zdravstvenim problemima vezanim za trudnoću i izloženostima, istoriji rađanja, vakcinacijama, bolestima dijagnostifikovanim od strane lekara, lekovima i korišćenju zdravstvenih usluga. Istraživanje je imalo uzorak od 666 dece, od kojih je 261 (39%) bilo nevakcinisano. Kao što se i očekivalo, manja verovatnoća je bila da vakcinisani obole od ovčijih boginja i velikog kašlja nego nevakcinisani. Međutim, značajno veća verovatnoća je bila da vakcinisani obole od alergijskog rinitisa, ekcema, infekcije srednjeg uha, upale pluća, poremećaja hiperaktivnosti i pažnje, poremećaja iz spektra autizma i poremećaja učenja. Vakcinisane osobe su takođe češće koristile lekove protiv alergije, koristile su antibiotike u prethodnih 12 meseci, imale su na sebi cevi za ventilaciju uha i provele su jednu ili više noći u bolnici. Deca koja su primila neke, ali ne i sve preporučene vakcine („delimično vakcinisana“ deca), imala su povećane ali srednje proporcije alergijskog rinitisa, ekcema, poremećaja hiperaktivnosti i pažnje, poremećaja učenja i hronične bolesti, između nevakcinisane i potpuno vakcinisane dece, što ukazuje na odnos doza-posledica između vakcinacije i neželjenih dejstava.

Snaga i doslednost nalaza (na primer, u smislu veza između dijagnoze i upotrebe lekova) ukazuju na mogućnost da neki aspekti trenutnog rasporeda vakcinacije mogu doprineti epidemiji autizma i drugih oblika hroničnih bolesti kod dece. Hitno su neophodne dodatne studije da bi se rezultati ponovili ili opovrgli.

Na osnovu ovih nalaza, objavljenih 2017. godine, apelujem da se lekarima kao što je dr Jovana Stojković, dozvoli i da zaista budu ohrabreni da preispituju postavljene stavove o bezbednosti vakcina, kako bi se podstaklo više istraživanja i na taj način pomoglo u optimizaciji upotreba vakcina za decu i odrasle.

S poštovanjem,

Prof. dr Entoni R. Mouson

amawsn@gmail.com

Epidemiolog u Džeksonu, Misisipi, SAD

Reference mojih istraživanja o vakcinama

https://oatext.com/pdf/JTS-3-186.pdf

https://www.mdpi.com/1660-4601/16/1/111

 

 

 

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *