Press "Enter" to skip to content

Подршка др Стојковић из Мисисипија – Професор епидемиологије, проф. др Ентони Моусон

Проф. др Ентони Моусон, професор епидемиологије Универзитета Jackson State University, подржао др Јовану Стојковић.

Писмо подршке др Јовани Стојковић

Поштовани,

Пишем у знак подршке др Јовани Стојковић, и о њеном праву да изражава своје мишљење о безбедности вакцинације и потреби за реформом политике вакцинације.

Налазимо се у времену растуће нетолеранције према ставовима мањина. На то указује др Стојковић, храбра личност света медицине, која је спремна да изрази своју забринутост због опасности од вакцина, и која је због тога сада под претњом губитка дозволе за рад. Њена забринутост је оправдана, и требало би јој дозволити да је изговара без цензуре.

Ако нешто треба урадити, то је да се спроведу истраживања како би се показала безбедност постојећих програма вакцинације и како би се породицама омогућило да се искључе из њих ако то желе. Обавезна вакцинација не би требало да постоји ни у ком случају.

Сједињене Америчке Државе имају највећи број обавезних вакцина од било које нације, али и високе и растуће стопе смртности новорођенчади и деце до пет година старости, као и високе стопе неуроразвојних поремећаја, алергија и заразних болести као што су инфекције уха и упала плућа.

Све је више доказа да вакцине могу бити фактор све веће стопе аутизма. Студије које упоређују вакцинисану и невакцинисану децу, као што су моје, откривају да су вакцинисана деца много подложнија неуролошким болестима, алергијама и инфекцијама уха од невакцинисане деце. Наука се ни на који начин не решава питањем односа ризика и користи вакцина, па је потребно спровести више истраживања. Стога је једино разумно да људи имају право да одлуче да ли ће они или њихова деца бити вакцинисани.

Др Јована Стојковић, лекар у Београду, у Србији, специјалиста психијатрије, активиста је за слободу избора при вакцинацији као основног људског права. 2016. године донет је нови закон у Србији по ком нико не може да одбије вакцинацију, осим на основу нежељених дејстава, и по ком деца морају да се вакцинишу како би похађала обданиште или школу. То је довело до тога да се др Стојковић придружи осталим родитељима и оснује удружење које би подржало људска права у вези са вакцинацијом.

Сви законски кораци су предузети да се закон измени, али без успеха. Родитељи који одбијају вакцинацију, сада се кажњавају великим новчаним казнама. Родитељи који немају новца да плате казне, одлазе у затвор. Министар просвете је запретио да ће донети закон по ком ће се деца која нису вакцинисана, одузимати родитељима.

Постоји интензивна медијска хајка против њеног удружења. До данас су 43 активиста и родитеља оптужени за “ширење панике” о ризику од вакцина. Родитељи су тужили државу Србију Европском суду за људска права у Стразбуру.

Др Стојковић је недавно сазнала да Лекарска комора Србије намерава да јој одузме дозволу због њене борбе за слободу избора при вакцинацији.

Пишем у циљу апела на Лекарску комору Србије да не предузме овај драстичан корак. Вакцинација је инвазивна медицинска процедура као и свака друга, са потенцијалним ризицима као и користима. Али скоро ништа се не зна о ризицима. Осим тога, инфективне болести против којих су вакцине доступне ретко су фаталне, а доживљавање природне инфекције доводи до побољшања здравља и превенције алергија и многих врста рака.

Ево изјаве коју бих желео да понудим у корист др Стојковић:

Зашто аутизам постаје епидемија у САД-у и другим развијеним земљама?

Од 30% до 40% или више деце са аутизмом данас имају регресивни облик аутизма у ком се почетна фаза нормалног раста и развоја прати између 1. или 2. године старосне доби губитком стечених језичких вештина и говора, као и губитком интереса за друштвено окружење. Постојала је јака повезаност између синдрома конгениталне рубеоле (CRS) и аутизма током раних епидемија рубеоле. У студији коју ћу предати да се објави у новинама, сматрам да је аутизам повезан са CRS-ом настао путем промена у метаболизму витамина А изазваног инфекцијом рубеолом, након чега је уследило оштећење јетре и улазак ускладиштених ретиноида (витамина А и његових сродника) у циркулацију у концентрацијама које су токсичне. У истом раду сматрам да су растуће стопе аутизма првенствено последица једног или више постнаталних фактора којима су практично сва деца изложена, узрокујући на сличан начин оштећење јетре и ендогене облике интоксикације витамином А.

Кандидат за такав фактор је пракса давања већег броја вакцина у кратким периодима између вакцинација као део рутинског програма вакцинације у детињству, који се универзално захтева да би дете могло да похађа школу, обданиште и дневни боравак. Док су користи од вакцина добро документоване, неколико вакцина, или комбинација вакцина или њихових састојака су тестиране на дугорочну безбедност насумичним контролисаним испитивањима или другим средствима. Вакцина против морбила, заушака и рубеоле (ММР) једна је од ретких вакцина које су до сада проучаване у вези са аутизмом. Међутим, групе оболелих које су изабране за поређење стопа аутизма су обично примиле друге вакцине, ефективно упоређујући стопе између високо вакцинисаних група деце и тако камуфлирајући потенцијални утицај вакцина у целини.

Забринутост да би вакцине могле да допринесу повећању стопе аутизма укључују следеће тачке:

1) Распоред вакцинације је проширен током истог периода брзог пораста стопе аутизма и других хроничних болести. Утицај овог проширеног распореда, у ком се многе вакцине дају истовремено или у кратким временским размацима, није испитан.

2) Појачивач (ађуванс) за вакцину алуминијум, познати неуротоксин, укључен је у аутизам и друге неуродегенеративне болести.

3) Познато је да вакцине изазивају озбиљне нежељене ефекте, укључујући поремећаје имуног система, оштећење мозга, па чак и смртне случајеве. Међутим, ова нежељена дејства се сматрају тако ретким, да се сматра да су вакцине безбедне за примену код свих здравих беба и деце. У ствари, степен озбиљних повреда вакцинама је неизвестан.

До данас, ниједна званично спонзорисана студија није упоредила стопу аутизма у групама вакцинисане и потпуно невакцинисане деце. На основу препоруке Америчког института за медицину, моје колеге и ја смо упоредили вакцинисану и невакцинисану децу са аспекта широког спектра нежељених дејстава путем анонимне анкете преко Интернета у којој су мајке биле замољене да дају информације о својој биолошкој деци старосне доби од 6-12 година. Питања су била о здравственим проблемима везаним за трудноћу и изложеностима, историји рађања, вакцинацијама, болестима дијагностификованим од стране лекара, лековима и коришћењу здравствених услуга. Истраживање је имало узорак од 666 деце, од којих је 261 (39%) било невакцинисано. Као што се и очекивало, мања вероватноћа је била да вакцинисани оболе од овчијих богиња и великог кашља него невакцинисани. Међутим, значајно већа вероватноћа је била да вакцинисани оболе од алергијског ринитиса, екцема, инфекције средњег уха, упале плућа, поремећаја хиперактивности и пажње, поремећаја из спектра аутизма и поремећаја учења. Вакцинисане особе су такође чешће користиле лекове против алергије, користиле су антибиотике у претходних 12 месеци, имале су на себи цеви за вентилацију уха и провеле су једну или више ноћи у болници. Деца која су примила неке, али не и све препоручене вакцине („делимично вакцинисана“ деца), имала су повећане али средње пропорције алергијског ринитиса, екцема, поремећаја хиперактивности и пажње, поремећаја учења и хроничне болести, између невакцинисане и потпуно вакцинисане деце, што указује на однос доза-последица између вакцинације и нежељених дејстава.

Снага и доследност налаза (на пример, у смислу веза између дијагнозе и употребе лекова) указују на могућност да неки аспекти тренутног распореда вакцинације могу допринети епидемији аутизма и других облика хроничних болести код деце. Хитно су неопходне додатне студије да би се резултати поновили или оповргли.

На основу ових налаза, објављених 2017. године, апелујем да се лекарима као што је др Јована Стојковић, дозволи и да заиста буду охрабрени да преиспитују постављене ставове о безбедности вакцина, како би се подстакло више истраживања и на тај начин помогло у оптимизацији употреба вакцина за децу и одрасле.

С поштовањем,

Проф. др Ентони Р. Моусон

amawsn@gmail.com

Епидемиолог у Џексону, Мисисипи, САД

Референце мојих истраживања о вакцинама:

https://oatext.com/pdf/JTS-3-186.pdf

https://www.mdpi.com/1660-4601/16/1/111