Press "Enter" to skip to content

Подршка др Лидије Гајски др Јовани Стојковић

Лидија Гајски, др мед.
спец. интерне медицине
Влашка 120
10 000 Загреб

Лекарској комори Србије
Краљице Наталије 1
11 000 Београд

Писмо подршке др Јовани Стојковић

Специјалистица сам интерне медицине и дуги се низ година бавим критичком анализом сувремене медицине. Своје налазе, који се често разликују од институционализираних ставова и смјерница, јавно презентирам и нудим на стручну расправу. Нитко се до сад није одважио суђеловати са мном у аргументираној стручној дебати о било којој медицинској теми, нити ме итко позвао на одговорност, осим у једном једином случају – колега из Хрватског завода за јавно здравство тужио ме је 2012. године Хрватској лијечничкој комори за изношење неистина о цијепљењу и рушење угледа лијечничке струке. Након мог очитовања Комора је ту тужбу одбацила.

Слично као ја, др Јована Стојковић упозорава на проблематичне стране вакцина. И такођер бива прозвана од стране своје струковне организације. Желим вјеровати да ће и у њеном случају исход бити једнак, тј. да ће Лекарска комора Србије поступити на начин на који је поступила Хрватска лијечничка комора. Зашто?

Прво, стога што је цијепљење поступак који се примјењује без доказа о корисности за здравље становништва. Знанствена упоришта за тврдњу о. ефикасности у спрјечавању болести ни за једно ћепиво не постоје. Исто вриједи за тврдње о сигурности – истраживања која би ваљано тестирала нуспојаве цјепива никад нису проведена, односно нису доступна. Истодобно постоје бројни извјештаји о тешким оштећењима здравља и смрти након цијепљења. Потреба за цијепљењем за већину, ако не и за сва цјепива, врло је упитна и никад није стручно расправљена. Концепт колективног имунитета на којем се оснива законска обвеза вакцинације, чиста је спекулација оборива једноставном аргументацијом.

Привид о корисности цијепљења одржава се манипулативним техникама и пропагандом у чијој је позадини економски и политички интерес. И тај интерес нема везе с интересом људи, односно њиховом добробити и јавним здрављем.

Стога су појединци попут др. Јоване Стојковић, који као неовисни медицински професионалци истражују ово подручје и своје спознаје отворено презентирају медицинској заједници и јавности, изнимно драгоцјени. Они су риједак вјеродостојан извор информација, насушно потребан у данашњем свијету дезинформација, и неопходан за отварање стручне и јавне расправе о овој важној теми. Такве појединце не треба заустављати и кажњавати, већ их треба подржати. Др Јована Стојковић својим дјеловањем доказује да постоје лијечници који здравље појединца и становништва постављају као идеју водиљу и приоритет, испред особног интереса и комфора. Она је лијечница која своје звање несхваћа као посао, него као позив. Тиме не само да унапрјеђује јавно здравље, већ чува част и углед медицинске струке те повјерење људи у лијечнике и медицину.

Други разлог због којег др. Јована Стојковић заслужује подршку, а не казну и прогон, јест слобода говора. Право на слободу мишљења и изражавања вјеројатно је најважније право које је човјечанство изборило у својој повијести. Оно је данас уписано у декларације о темељним људским правима и у уставе свих цивилизираних држава. Право на слободу говора није резервирано само за неке, и није увјетно. Слобода говора постоји само ако је безувјетна. У противном слободе говора, а тиме и слободе опћенито, нема. И нема демокрације; то је пут према тоталитарној диктатури.

Чување и његовање слободе мишљења, говора и поступања темељна је претпоставка за стручну расправу у медицини. А стручна је расправа увјет за напредак медицине и за боље јавно здравље. Одговорност за заштиту слободе говора у првом реду лежи на професионалним удругама лијечника. Вјерујем да ће водство Лекарске коморе Србије схватити важност овог предмета за судбину и будућност лијечничке струке и медицине те оправдати поступке др. Јоване Стојковић и ослободити је сваке кривње.

Лидија Гајски
Загреб, 2. 2. 2019.