Press "Enter" to skip to content

Подршка др Стојковић од научника из Канаде

Draga dr Stojković,

Pišem u vezi sa procedurom oduzimanja Vaše licence koju je pokrenula Lekarska komora Srbije zbog Vašeg zalaganja protiv obavezne vakcinacije.

Postoji zaista pravi termin za ovo što Vlada Srbije trenutno radi roditeljima koji odbijaju da vakcinišu svoju decu u skladu sa zvaničnim rasporedom vakcinacije (kao što su: novčane kazne, pretnja zatvorom ili donošenje zakona po kojima bi im deca bila oduzeta): medicinski fašizam. Medutim, ne treba da nas čudi što su oni takve mere preduzeli, jer trebalo bi da bude jasno svima koji imaju bar malo zdravog razuma, da, da su vakcine zaista tako bezbedne i efikasne kao što nam zvanična medicinska nauka govori, onda takve drakonske mere uopšte ne bi bile potrebne da bi se obezbedio njihov unos univerzalan za svakoga.

Aktuelna politika vakcinacije da “svaka vakcina odgovara svakome”, koja se primenjuje u mnogim zemljama, je ustvari i naučno, i etički vrlo pogrešna iz sledećih razloga:

Prvo i pre svega, zato što su vakcine “jedina medicinska intervencija koju pokušavamo da izvršimo nad svakim živim čovekom na Zemlji[i].” Drugo, vakcine se uglavnom daju bebama i deci, najranjivijoj kategoriji. Treće, za razliku od konvencionalnih lekova, koji se prepisuju bolesnima, vakcine se daju zdravima, što povećava zabrinutost zbog neželjenih dejstava.

Iako se čini da su, odmah uočljiva neželjena dejstva koja se pripisuju vakcinama, blaga, akutna i prolazna, javljaju se reakcije kao što su preosetljivost, anafilaksa, neurološke komplikacije i indukcija autoimuniteta, i mogu biti ozbiljne, pa čak fatalne2-13. Pojava ovako ozbiljnih neželjenih dejstava je jasno opisana u naučnoj literaturi, a u nekim slučajevima uspostavljena je direktna uzročna veza izmedu vakcinacije i neželjenog dejstva2-14. Zaista, kako je nedavno to zapazio Piter Doši u izdanju časopisa “British Medical Journal”, u februaru 2017. godine15: “Suprotno ideji – generalno implicitno – da su vakcine bez rizika (i otuda, zašto bi se iko opirao zvaničnm preporukama), realnost je da su službeno odobrene pisane medicinske informacije o vakcinama – baš kao i lekovi – ispunjeni informacijama o uobičajenim, neuobičajenim i nepotvrdenim, ali mogućim povredama.” Doši takode tačno prepoznaje da je etiketiranje ljudi, zabrinutih u vezi sa bezbednošcu vakcina, kao „antivakcinaše“, ponižavajući oblik napada, jer stigmatizuje sam čin čak i postavljanja otvorenog pitanja o onome što je poznato i nepoznato u vezi vakcina. Štaviše, takva pozicija skuplja sve vakcine zajedno kao da je nalaz o njihovim rizicima i koristima isti bez obzira na bolest ili način njenog prenosa (na primer, nastala slučajno ili usled načina života, kao što su hepatitis B, HIV ili HPV) ili usled tipa vakcine (bilo da je to živa atenuirana vakcina, vakcina neaktivne celije, aduvans (pojačivač), monovalentna vakcina, polivalentna vakcina, itd.). Doši zaključuje da se takva ekstremna pozicija “čini inteligentnom koliko i kategorizacija ljudi na one koji su “za lekove” i “protiv lekova”, u zavisnosti od toga da li su ikada izrazili zabrinutost zbog mogućih neželjenih dejstava bilo kog leka.”

Zaista, treba napomenuti da čak i oni iz zajednice naučnika, koji su jaki zagovornici vakcinacije, dovode u pitanje naučni legitimitet politike vakcinacije “svaka vakcina odgovara svakome”. Jedan od njih je Gregori Poland, profesor medicine na klinici “Mejo”, glavni i odgovorni urednik jednog od najuglednijih časopisa iz oblasti vakcinacije, “Vakcina”, i koautor članka: “Vekovna borba protiv antivakcinaša16. Prema tome, Poland se teško može nazvati „antivakserom“. U svom članku pod nazivom “Imunogenetika vakcina”1, Poland i saradnici pitaju da li je „sa napretkom koji dolazi iz nove biologije 21. veka”, vreme da razmotrimo “kako bi nova genetska i molekularna biologija informisala prakse vakcinologije u budućnosti.” U svetlu ovog pitanja, Poland i saradnici1 zaključuju da pristup “svaka vakcina odgovara svakome” treba odbaciti. Prema Polandu, ovaj zaključak se odnosi i na efikasnost i na bezbednost vakcina. Polandovi trenutni podaci, prema tome, mogu imati mnogo šire implikacije za razumevanje vakcina, ne samo u smislu efikasnosti i željenog imunološkog odgovora, veći u smislu bezbednosti. Zaista, ranjive populacije neće imati isti odgovor antitela, niti isti nivo tolerancije na ozbiljna neželjena dejstva kao otporne populacije. Štaviše, s obzirom na to da se vakcine daju milijardama ljudi bez prethodnog skrininga na osnovne podložnosti je, prema tome, zabrinjavajuće.

Zaista je naivno verovati da su svi ljudi slični. Značajno je to da se sve više priznaje da autoimune bolesti imaju genetsku osnovu, tako da određeni geni stvaraju genetsku predispoziciju za razvoj autoimune bolesti, koje obično zahtevaju neki okidač iz životne sredine koji će se razviti u bolest. Primer takvih okidača iz životne sredine koji su obično povezani sa razvojem autoimuniteta su virusne infekcije i vakcinacija.3,17-21

Takode je važno napomenuti da povećan broj pojedinaca, bez obzira na njihovu geneticku pozadinu, može negativno reagovati na vakcine, posebno ako se radi o vakcinama koje sadrže imunološke adjuvanse (pojacivace) koji prelaze odredeni prag. Ovaj koncept je demonstrirao tim japanskih istraživaca pod vodstvom dr Kena Tsumijame koji je 2009. godine pokazao da je ponovljena imunizacija izazvala sistemski autoimunitet kod miševa koji inace nisu bili skloni spontanim autoimunim bolestima.

Takođe je važno napomenuti da povećan broj pojedinaca, bez obzira na njihovu genetičku pozadinu, može negativno reagovati na vakcine, posebno ako se radi o vakcinama koje sadrže imunološke adjuvanse (pojačivače) koji prelaze određeni prag. Ovaj koncept je demonstrirao tim japanskih istraživača pod vođstvom dr Kena Tsumijame koji je 2009. godine pokazao da je ponovljena imunizacija izazvala sistemski autoimunitet kod miševa koji inače nisu bili skloni spontanim autoimunim bolestima (22). Konkretno, japanski tim je pokazao da CD4 + T ćelije miševa repetitivno imunizovanih stafilokoknim enterotoksinom B (SEB), stiču sposobnost da indukuju autoantitela koja uzrokuju povredu autoimunog tkiva sličnu onoj koja se vidi kod autoimunih bolesti ljudi. Iz ovih opservacija Tsumijama i njegovi saradnici22 su zaključili da je sistemski autoimunitet izgleda neizbežna posledica prekomernog stimulisanja imunog “sistema” domaćina ponovljenom imunizacijom antigenom. Ipak, uprkos ovim zapažanjima, aktuelni rasporedi vakcinacije za predškolsku decu u razvijenim zemljama, koji često prelaze ukupnih 120 antigenskih jedinjenja koja se svaka 2-3 meseca daju u formi buster doza23, smatraju se bezbednim.

Iako je tačno da su ljudi stalno izloženi mnoštvu infektivnih agenasa iz okruženja, treba imati na umu da postoji velika razlika između prirodne izloženosti istima i izloženosti putem vakcinacije. Naime, imuni odgovor izazvan vakcinacijom je u velikoj meri pojačan zahvaljujući dodavanju adjuvanasa (pojačivača) sa imunostimulativnim svojstvima.

Osim imunoloških adjuvantnih svojstava, neki sastojci vakcine su poznati neurotoksini (na primer, živa, aluminijum (Al))23-27. Tako tipična formulacija vakcine sadrži sve potrebne biohemijske komponente kako bi se indukovali i autoimuni i neuroimuni poremećaji23. Osim toga, vakcine sadrže niz drugih toksikanata koji sami po sebi mogu da deluju kao neuroimuni i endokrini poremećivači (kao na primer, polisorbat 80, crveni fenol, fenoksietanol, formaldehid, mononatrijum glutamat, različiti antimikrobni agensi, ćelijske komponente životinjskog i abortiranog fetalnog tkiva, kontaminanti rezidualne nukleinske kiseline, infektivni agensi tkiva domaćina, itd.28,29. Iako je znacaj svih ovih potencijalno toksicnih sastojaka vakcine cesto odbacen jer su prisutni samo u tragovima28,30, eksperimentalni dokazi pokazuju da kada se pojedinačno daju u koncentraciji koja se daje ljudima, i živa i aluminijum su sposobni da izazovu ozbiljna štetna trajna neuroimuna dejstva kod životinja31,39. Štaviše, aluminijumski adjuvansi (pojačivači) vakcina se sada čvrsto povezuju sa poremećajima centralnog nervnog sistema, i raznim autoimunim/upalnim poremećajima kod odraslih ljudi23,40-49. Pošto deca dobijaju mnogo veću koncentraciju aluminijuma (i drugih potencijalno toksičnih jedinjenja vakcine) iz vakcina po kilogramu telesne težine, nego odrasli, oni su pod većim rizikom od neuroimunotoksičnih efekata vakcina23,42. Dalje, važno je shvatiti da put davanja većine vakcina (intramuskularno ili subkutano) može značajno smanjiti graničnu količinu toksičnog sastojka koji može da nanese povredu, u poredenju sa oralnim davanjem istog jedinjenja u hrani ili vodi50,51.

Da bi sadašnje pretpostavke o bezbednosti vakcina bile zamenjene odgovarajućim naučnim dokazima, Svetski savetodavni odbor Svetske zdravstvene organizacije (WHO)52 je 2004. godine pozvao na to da se

“razmotri bezbednost adjuvanasa (pojačivača) koji se koriste u vakcinama. Ovaj dosad zanemareni subjekt postaje sve važniji s obzirom na savremeni napredak u razvoju i proizvodnji vakcina.”

Uprkos preporukama Svetske zdravstvene organizacije, do sada je postignut mali napredak u ovoj specifičnoj oblasti bezbednosti vakcina. S obzirom na nedostatak dokaza o bezbednosti kombinovanog pedijatrijskog rasporeda i činjenicu da davanje samo nekoliko vakcina odraslim ljudima može dovesti do disfunkcije mozga i raznih autoimunih bolesti 6,10-12,14 26,53-55 , zabrinutost o ukupnoj bezbednosti aktuelnih programa vakcinacije u detinjstvu izgleda da zahteva dalju istragu.

Štaviše, opsežni istraživački podaci ukazali su na usku povezanost izmedu razvoja imunog sistema i centralnog nervnog sistema (CNS), a time i verovatnoće da poremećaj kritičnih dogadaja u imunom razvoju može imati ulogu u neurobihejvioralnim poremećajima uključujući one iz spektra autizma56-58. Zaista, pokazalo se da imuni izazovi u ranom životu u osetljivim periodima razvoja, proizvode dugotrajne, krajnje abnormalne kognitivne i bihejvioralne posledice, uključujući povećani strah i anksioznost, narušene društvene interakcije, nedostatke u pamćenju prepoznavanja objekata i nedostatke filtriranja suvišnih ili nepotrebnih podražaja u mozgu od svih mogucih podražaja okoline.35,36 59-62 Ovi simptomi su vrlo karakteristični za poremećaje iz autističnog spektra (ASD). Iako su poremećaji autističnog spektra delimično determinisani faktorima genetske osetljivosti, prijavljena dramatična povećanja rasprostranjenosti autizma u razvijenim zemljama (posebno u SAD-u, Engleskoj, Kanadi i Australiji) imaju intenzivniji naučni fokus na izloženost životnoj sredini. Sada se snažno sumnja da i prenatalne i perinatalne imunotoksične povrede doprinose ovom povećanju 57.

Ukratko, pedijatrijske vakcine sadrže brojne sastojke koji su potencijalno toksični za mozak u razvoju, od kojih su neki povezani sa štetnim neurološkim i imunološkim posledicama kod životinjskih modela (na primer, aluminijum32,42 45,63; etilživa38; formalin64. Ipak, ceo pedijatrijski raspored nikada nije testiran na posledice toksičnosti, jer vakcine nisu razmatrane kao inherentno toksične od strane američke Uprave za hranu i lekove (FDA)65. Ova praznina u našem znanju o bezbednosti vakcina je stoga zamenjena pretpostavkom da su vakcine bezbedne, kako je ilustrovano u izjavi američke Administracije za hranu i lekove (FDA) iz 2002. na radionici o ne-kliničkoj proceni preventivnih vakcina65:

„Istorijski gledano, neklinicka procena bezbednosti preventivnih vakcina cesto ne ukljucuje studije toksicnosti na životinjskim modelima. To je zato što se vakcine ne smatraju inherentno toksicnim, a vakcine se obicno daju u ogranicenim dozama tokom nekoliko meseci ili cak godina.”

Laicki gledano, ono što FDA zaista ovde kaže je da regulatorne procedure za odobrenje vakcinacije nisu zahtevale studije toksicnosti na životinjskim modelima koje su potrebne za sve druge lekove jer se vakcine ne smatraju toksicnim! Govorimo o slepom verovanju!!

Dalje, u pogledu studija koje navodno ne pokazuju nikakvu vezu izmedu autizma i vakcina, mora se naglasiti da kada se takve studije podvrgnu pravom strucnjaku, „dokazi“ protiv ove veze postaju prilicno slabi. U pregledu objavljene literature o vakcini protiv malih boginja-zaušaka-rubeole (MMR) (139 studija), panel pregleda ugledne globalne nezavisne mreže istraživaca i profesionalaca, Cochrane Collaboration, je zakljucio da, “dizajn i izveštavanje o posledicama bezbednosti u studijama o MMR vakcini, i pre i nakon plasiranja njih na tržište, uglavnom su neadekvatne66. Štaviše, nijedna od 31 studije koje su bile uključene u pregled, nisu zadovoljile metodološke kriterijume mreže Cochrane Collaboration. Konkretnije, prema studiji “Fombonne and Chakrabarti” iz 2001. godine67, koju su medicinski zdravstveni autoriteti smatrali najuverljivijom opovrgavajuću vezu izmedu MMR vakcine i autizma, Cochrane Collaboration je prokomentarisao sledeće: “Broj i mogući uticaj predrasuda u ovoj studiji bio je tako visok, da je tumačenje rezultata nemoguće.“66 Iako je Pregled Cochrane-a o bezbednosti MMR vakcine zaključio da ne postoji verodostojna veza između vakcinacije MMR vakcinom, i autizma i Kronove bolesti, kao što je ranije naglašeno, većina studija uključenih u evaluaciju ovoga su metodološki neadekvatne. Stoga je pitanje koji “pouzdani” dokazi mogu biti izvedeni iz metodološki pogrešnih studija?

Najzad, u pregledu slučajeva kompenziranih američkim Programom kompenzacije povreda vakcinama (VICP), za povrede mozga izazvane vakcinom, Holand i saradnici (Holland et al.) su našli 83 slučaja priznatih oštećenja mozga izazvanih vakcinama koje od početka tog programa uključuju autizam, dok su predstavnici američke vlade (slično onima u Srbiji) tvrdoglavo tvrdili da nije postojala veza između vakcina i autizma,

“Koristeći javno dostupne informacije, istraga pokazuje da VICP više od dvadeset godina kompenzira slučajeve oštećenja mozga vakcinom povezanog sa autizmom. Ova istraga ukazuje na to da su zvaničnici Ministarstva zdravlja i socijalnih usluga (HHS), Ministarstva pravde i Saveznog suda možda bili upoznati sa ovim udruženjem, ali ga nisu javno objavili.”68

Toliko o javnoj transparentnosti i poštenju.

Osim raskrinkavanja mita da vakcine, uključujući MMR vakcinu, nemaju nikakve veze sa epidemijom autizma, postoji još jedan presudan mit koji se odnosi na praksu globalne vakcinacije kog očajnički treba raskrinkati – divovski mit o kolektivnom imunitetu. Dakle, postavimo onda pitanje da li se zarazne bolesti mogu sprečiti, i da li se zaista efikasno sprečavaju visokim obuhvatom vakcinacije.

Ustvari, česta tvrdnja da visoki nivoi vakcinacije sprečavaju pojavu bolesti nije tačna, kao što i od zaraznih bolesti obolevaju i potpuno vakcinisane populacije69, i pojedinci70 (vidi tabelu 1 ispod). Verovatni razlog za to je da vakcine prvenstveno stimulišu humoralni imunitet (na bazi antitela ili Th2 odgovora), dok na ćelijski imunitet imaju mali ili nikakav uticaj (citotoksične T-ćelije, Th1 odgovori), što je apsolutno presudno za zaštitu od virusnih, kao i nekih bakterijskih patogena71. To je možda razlog zašto je imunitet stečen vakcinom prolazan, i zašto zahteva pojačavanje buster dozama, dok prirodno stečeni imunitet dat od strane ćelijskog imunološkog sistema, u odsustvu vakcinacije ima tendenciju da bude trajan. Zajedno posmatrana, ova opažanja mogu objasniti zašto od bolesti koje se navodno mogu sprečiti vakcinama obolevaju potpuno vakcinisane populacije i zašto se imunitet (ili njegovo odsustvo) ne mogu pouzdano odrediti na osnovu serološke determinacije (mere nivoa antitela)72, što je najcešća mera efikasnosti vakcina u kliničkim ispitivanjima73-75. Štaviše, kao što je već napomenuto gore, u nekim slučajevima vakcinacija može izazvati i izaziva T-ćelijske (Th1) odgovore, ali je indukcija takvih imunih odgovora prilično štetna, kao što je pokazala studija Tsumijama i saradnici (Tsumiyama et al.)22 i to da je ponovljena preterana stimulacija ćelija CD4 + T sa SEB antigenom dovela do razvoja CD4 + T ćelija koje mogu indukovati autoantitela i uzrokovati povredu autoimunog tkiva sličnu onoj koja je primećena kod ljudi.

Tabela 1. Izveštaji o pojavi zaraznih bolesti uprkos visokom obuhvatu vakcinacijom.

Izveštaj

 

Od 9. decembra 1983. do 13. januara 1984. u Sangamonu, u Ilinoisu se dogodio 21 slučaj malih boginja… Epidemija je uključivala 16 srednjoškolaca, od kojih su svi imali istoriju vakcinacije protiv malih boginja nakon 15 meseci starosti… 276 učenika srednje škole, bilo je u istoj zgradi u kojoj je bila i osnovna škola sa 135 učenika. Pregled zdravstvenih evidencija u srednjoj školi pokazao je da je svih 411 učenika imalo dokumentaciju o vakcinaciji protiv malih boginja na prvi rodjendan ili nakon niega, u skladu sa zakonom Ilinoisa. Ova epidemija pokazuje da se male boginje mogu preneti u školskoj populaciji sa dokumentovanim nivoom imunizacije od 100%.

 

Tokom 2006. godine Centru za kontrolu bolesti i prevenciju je prijavljeno ukupno 6584 potvrdjenih i verovatnih slučajeva zauški… Kampusi koledža sa epidemijama zauški ukljucivali su one u kojima je 77% do 97% studenata primilo 2 doze vakcine protiv zauški.

Časopis

 

MMWR Morb Mortal Weekly Report 1984; 33(24):349-51

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pediatrics Infectious Disease J. 2008; 27(10 Suppl):S75-9)

Broj reference

 

76

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

77

Češka je od 1987. imala program vakcinacije MMR vakcinom u dve doze. Poslednja epidemija zauski prijavljena je 2002. godine, ali je porast broja slučajeva zauški zabeležen u 2005. godini, počev od oktobra te godine. U ispitivanom periodu od 18 meseci, prijavljeno je 5.998 slučajeva zauški, sa maksimumom incidencije u maju 2006. godine. Najvisa stopa incidencije je uočena kod onih u starosnoj grupi od 15 do 19 godina, u kojima je 87% pojedinaca primilo dve doze vakcine protiv zauški.

 

Uprkos visokom stepenu obuhvata vakcinacijom protiv difterije, stalna epidemija difterije zahvatila je delove Ruske Federacije od 1990. godine…procenjuje se da je 90% dece potpuno vakcinisano sa četiri ili više doza toksoida difterije dok nisu krenuli u školu… Epidemija opisana u ovom izveštaju pokazuje da, uprkos visokoj stopi obuhvata vakcinacijom medju decom školske dobi, difterija može izazvati epidemijske bolesti u razvijenim zemljama.

 

Od januara 1988. do marta 1989. godine, u Omanu je doslo do velike epidemije (118 slucajeva) polimijelitisa tipa 1. Incidencija pralitičke bolesti bila je najveća kod dece mladje od 2 godine (87 od 100.000) uprkos programu imunizacije koji je nedavno sa tri doze oralne poliovirusne vakcine (OPV) povećao obuhvat od 67% do 87% medju decom od 12 meseci.

 

Subklinička infekcija malih boginja kod vakcinisanih seropozitivnih pojedinaca na Grenlandu. Više od 90% ukupne populacije je vakcinisano i dobijeno je od 94-100% serokonverzije.

 

“Procenjena je stopa sekundarnog imunog odgovora (SIR) tokom epidemije malih boginja… Zaključak je da ni prethodna vakcinacija, ni detektabilni SIR ne obezbedjuju zaštitni imunitet.

 

Rezultati dva nezavisna istraživanja koja su pokazala da se deca suočavaju sa znatno povećanom stopom infekcije pertusisa u periodu od 4 ili vise godina nakon pete i poslednje vakcinacije u detinjstvu…Nedavni veliki talas slučajeva pertusisa u Americi, koji je poceo 2005. godine, a koji je zatim postao jos veci u 2010. godini, ukazali su na to da je acelularna vakcina uzrok.

 

“To je svakako izazvalo epidemiju u Kaliforniji 2010., a to se dogodilo i u Minesoti i Oregonu. Opadajući imunitet sa acelularnim pertusisom doveo je do veće ranjivosti u uzrastu od 7 do 10 godina.”, izjavili su dr Katrin M. Edvards i Sara K. Sel, profesor pedijatrije i direktor programa za istraživanje vakcina na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, u državi Tenesi.

Euro Surveill.

2008; 13(16)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MMWR Morb Mortal Wklz Rep. 1993; 42(43):840-841, 847

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lancet 1991; 338 (8769: 715-720)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vaccine 1998; 7(4):345-8

 

 

 

 

 

 

J Clin Microbiol. 1992; 30(7): 1778-1782

 

 

 

 

 

MDedge Pediatrics. 22 Nov 2011

 

78

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

69

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

79

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

80

 

 

 

 

 

 

81

 

 

 

 

 

82

 

Da li je onda moguće da su vakcine dobile pohvale kao potpuno nepotrebne u iskorenjivanju bolesti? Iako medicinska zajednica u velikoj meri smatra da je čak i postavljanje takvog pitanja slično izvršenju prokletih jeresi, ipak, ideja da je neki drugi faktor odigrao ključnu ulogu u nestanku zaraznih bolesti zasnovana je na čvrstim naučnim dokazima, a ne na neosnovanim pretpostavkama! Zaista, jer je jasno pokazano da su faktori (kao što su: čista voda i poboljšana sanacija, kao i bolja ishrana, dostupnost antibiotika, bolji pristup zdravstvenoj zaštiti i tehnološki napredak u materinskoj i neonatalnoj medicini), imali veliki uticaj na učestalost zaraznih bolesti83. U stvari, prema Američkom Centru za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), ove mere su doprinele smanjenju smrtnosti odojčadi za 90% i smanjenju smrtnosti majki za 99% od 1900. godine84. Dakle, jasno je da vakcine nisu mogle da igraju tako veliku ulogu kao što se često tvrdi. Ova činjenica (o velikom smanjenju stope smrtnosti usled boljih sanitarnih mera pre uvođenja vakcina) je takođe ilustrovana pregledom iz 2002. godine u časopisu “Lanset Infectious Diseases”83, koji jasno pokazuje da je stopa smrtnosti od zaraznih bolesti u SAD-u u 20. veku smanjena na osnovni nivo pre široko rasprostranjenog uvodenja vakcinacije.

Da zaključimo, iz svega gore navedenog trebalo bi da bude jasno da vakcine nisu ni bezbedne, ni efikasne kao što ih često predstavlja velika većina medicinskih autoriteta. Štaviše, čak i oni koji su najstrastveniji propagatori masovne vakcinacije, priznali su da nisu sve vakcine sigurne za sve ljude. Uprkos ovome, postojeće politike vakcinacije funkcionišu po principu “svaka vakcina odgovara svakome”. Da se ozbiljna neželjena dejstva posle vakcinacije dogadjaju, evidentno je u svetlu objavljenih dokaza svakome ko praktikuje neko intelektualno poštenje. Stoga, zabrinutost oko bezbednosti vakcina ima valjanu naučnu osnovu. Iako je popularno etiketirati one koji izražavaju zabrinutost oko bezbednosti vakcina, kao „antivakcinaše“, “one koji su protiv nauke”, “ubice dece” i slično, takve etikete ne bi trebalo da imaju mesto u bilo kom civilizovanom društvu jer su iracionalne, netrpeljive i antinaučne. Slažemo se sa Piterom Došijem da je takvo etiketiranje ljudi zabrinutih za bezbednost vakcina ponižavajuće. Zaista, čini se da oni koji etiketiraju druge, pate od kognitivne disonance, psihološke neprijatnosti koju većina ljudi doživljava kada su njihova duboka uverenja protivrečna novim informacijama koje opovrgavaju njihova stara uverenja. Neprijateljska reakcija protiv nosioca novih informacija često poprima oblik “ad hominem napada”. Napadanje osobe koja iznosi novu nepoželjnu istinu, a ne racionalno bavljenje istinom, je uobičajeno korišćena taktika kada se nove informacije ne mogu opovrgnuti koristeći zdravu logiku.

Štaviše, medicinska bioetika je odbacila ideju da možemo tretirati druge osobe kao sredstvo za postizanje cilja, bez obzira na to koliko je on častan. Nirnberški kodeks i Helsinške deklaracije jasno odbacuju moralni argument da stvaranje navodne koristi za mnoge (“kolektivni imunitet”) opravdava žrtvovanje nekolicine.

Konačno, istorija nas je naučila da kada nauka postane politizovana, dolazi do promene paradigme koja ugrožava one koji su vezani za ono u šta trenutno veruju. Semelvajs i Tesla su platili visoku cenu za osporavanje unapred zamišljenih i dogmatskih pojmova iz njihovih oblasti nauke. Zaista, ništa u naučnim istraživanjima ne bi trebalo da bude podvrgnuto ispitivanju, jer nepogrešivost očigledno nije ljudsko pravo. Stoga su propaganda i politika medicinske inkvizicije, koje se trenutno sprovode u Srbiji, zaista žalosni i treba im se suprotstaviti. Pristup “sve vakcine odgovaraju svima” je nešto za šta ne postoji nikakav dokaz, i niko nije tako slep, osim onih koji odbijaju da vide tu činjenicu.

S poštovanjem,

Prof. dr Lucija Tomljenović

3265 W 14th Ave, Vancouver,

BC V6K 2Y2, Canada

Email: ChristTheTruth1611@protonmail.com

Reference:

 

  1. Poland GA, Ovsyannikova IG, Jacobson RM. Vaccine immunogenetics: bedside to bench to population. Vaccine 2008; 26:6183-8.
  2. Weibel RE, Caserta V, Benor DE, Evans G. Acute encephalopathy followed by permanent brain injury or death associated with further attenuated measles vaccines: a review of claims submitted to the National Vaccine Injury Compensation Program. Pediatrics 1998; 101:383-7.
  3. Ahmed SS, Volkmuth W, Duca J, Corti L, Pallaoro M, Pezzicoli A, Karle A, Rigat F, Rappuoli R, Narasimhan V, Julkunen I, Vuorela A, Vaarala O, Nohynek H, Pasini FL, Montomoli E, Trombetta C, Adams CM, Rothbard J, Steinman L. Antibodies to influenza nucleoprotein cross-react with human hypocretin receptor 2. Sci Transl Med 2015; 7:294ra105.
  4. Carvalho JF, Shoenfeld Y. Status epilepticus and lymphocytic pneumonitis following hepatitis B

vaccination. European J Int Med 2008; 19:383-5.

  1. Shoamanesh A, Traboulsee A. Acute disseminated encephalomyelitis following influenza vaccination. Vaccine 2011; 29:8182-5.
  2. Soriano A, Verrecchia E, Marinaro A, Giovinale M, Fonnesu C, Landolfi R, Manna R. Giant cell arteritis and polymyalgia rheumatica after influenza vaccination: report of 10 cases and review of the literature. Lupus 2012; 21:153-7.
  3. Rouleau I, De Serres G, Drolet JP, Skowronski DM, Ouakki M, Toth E, Landry M, Menard S, Gagnon
  4. Increased risk of anaphylaxis following administration of 2009 AS03-adjuvanted monovalent pandemic A/H1N1 (H1N1pdm09) vaccine. Vaccine 2013; 31:5989-96.
  5. D’Errico S, Neri M, Riezzo I, Rossi G, Pomara C, Turillazzi E, Fineschi V. Beta-tryptase and quantitative mast-cell increase in a sudden infant death following hexavalent immunization. Forensic Sci Int 2008; 179:e25-9.
  6. Morfopoulou S, Mee ET, Connaughton SM, Brown JR, Gilmour K, Chong WK, Duprex WP, Ferguson D, Hubank M, Hutchinson C, Kaliakatsos M, McQuaid S, Paine S, Plagnol V, Ruis C, Virasami A, Zhan H, Jacques TS, Schepelmann S, Qasim W, Breuer J. Deep sequencing reveals persistence of cell-associated mumps vaccine virus in chronic encephalitis. Acta Neuropathol 2017; 133:139-47.
  7. Sutton I, Lahoria R, Tan IL, Clouston P, Barnett MH. CNS demyelination and quadrivalent HPV vaccination. Multiple Sclerosis 2009; 15(1):116–9.
  8. Karussis D, Petrou P. The spectrum of post-vaccination inflammatory CNS demyelinating syndromes. Autoimmun Rev 2014; 13:215-24.
  9. Brinth LS, Pors K, Theibel AC, Mehlsen J. Orthostatic intolerance and postural tachycardia syndrome as suspected adverse effects of vaccination against human papilloma virus. Vaccine 2015; 33:2602-5.
  10. Ottaviani G, Lavezzi AM, Matturri L. Sudden infant death syndrome (SIDS) shortly after hexavalent vaccination: another pathology in suspected SIDS? Virchows Arch 2006; 448:100-4.
  11. Konstantinou D, Paschalis C, Maraziotis T, Dimopoulos P, Bassaris H, Skoutelis A. Two episodes of leukoencephalitis associated with recombinant hepatitis B vaccination in a single patient. Clin Infect Dis 2001; 33:1772-3.
  12. Doshi P. Medical response to Trump requires truth seeking and respect for patients. BMJ 2017; 356:j661.
  13. Poland GA, Jacobson The age-old struggle against the antivaccinationists. N Engl J Med 2011; 364:97-9.
  14. Waisbren BA, Sr. Acquired autoimmunity after viral vaccination is caused by molecular mimicry and antigen complimentarity in the presence of an immunologic adjuvant and specific HLA patterns. Med Hypotheses 2008; 70:346-8.
  15. Kaplanski G, Retornaz F, Durand J, Soubeyrand J. Central nervous system demyelination after
  16. vaccination against hepatitis B and HLA haplotype. J Neurol Neurosurg Psychiatry 1995; 58:758-9.
  17. Arango MT, Perricone C, Kivity S, Cipriano E, Ceccarelli F, Valesini G, Shoenfeld Y. HLA-DRB1 the notorious gene in the mosaic of autoimmunity. Immunol Res 2017; 65(1):82-98.
  18. Kemppainen KM, Lynch KF, Liu E, Lonnrot M, Simell V, Briese T, Koletzko S, Hagopian W, Rewers M, She JX, Simell O, Toppari J, et al. Factors That Increase Risk of Celiac Disease Autoimmunity After a Gastrointestinal Infection in Early Life. Clin Gastroenterol Hepatol 2017 15(5):694-702.
  19. Shoenfeld Y. Infections, vaccines and autoimmunity. Lupus 2009; 18:1127-8.
  20. Tsumiyama K, Miyazaki Y, Shiozawa S. Self-organized criticality theory of autoimmunity. PLoS One 2009; 4:e8382.
  21. Tomljenovic L, Shaw CA. Mechanisms of aluminum adjuvant toxicity in pediatric populations. Lupus 2012; 21:223-30.
  22. Israeli E, Agmon-Levin N, Blank M, Shoenfeld Y. Adjuvants and autoimmunity. Lupus 2009; 18:1217-25.
  23. Cohen AD, Shoenfeld Y. Vaccine-induced autoimmunity. J Autoimmun 1996; 9:699-703.
  24. Agmon-Levin N, Paz Z, Israeli E, Shoenfeld Y. Vaccines and autoimmunity. Nat Rev Rheumatol 2009; 5:648-52.
  25. Tomljenovic L, Dorea JG, Shaw AC. Commentary: A Link Between Mercury Exposure, Autism Spectrum Disorder and Other Neurodevelopmental Disorders? Implications for Thimerosal-Containing Vaccines. Journal on Developmental Disabilities 2012; 18:29-37.
  26. Eldred BE, Dean AJ, McGuire TM, Nash AL. Vaccine components and constituents: responding to consumer concerns. Med J Aust 2006; 184:170-5.
  27. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC).Vaccine Excipient & Media Summary. Excipients Included in U.S. Vaccines, by Vaccine. Last Updated February 2012. Available from:

http://www.cdc.gov/…/dow…/appendices/b/excipient-table-2.pdf. 30.Offit PA, Jew RK. Addressing parents’ concerns: do vaccines contain harmful preservatives, adjuvants, additives, or residuals? Pediatrics 2003; 112:1394-7.

  1. Shaw CA, Petrik MS. Aluminum hydroxide injections lead to motor deficits and motor neuron degeneration. J Inorg Biochem 2009; 103:1555-62.
  2. Petrik MS, Wong MC, Tabata RC, Garry RF, Shaw CA. Aluminum adjuvant linked to Gulf War illness induces motor neuron death in mice. Neuromolecular Med 2007; 9:83-100.
  3. Authier FJ, Sauvat S, Christov C, Chariot P, Raisbeck G, Poron MF, Yiou F, Gherardi R. AlOH3-adjuvanted vaccine-induced macrophagic myofasciitis in rats is influenced by the genetic background. Neuromuscul Disord 2006; 16:347-52.
  4. Olczak M, Duszczyk M, Mierzejewski P, Wierzba-Bobrowicz T, Majewska MD. Lasting neuropathological changes in rat brain after intermittent neonatal administration of thimerosal. Folia Neuropathol 2011; 48:258-69.
  5. Olczak M, Duszczyk M, Mierzejewski P, Meyza K, Majewska MD. Persistent behavioral impairments and alterations of brain dopamine system after early postnatal administration of thimerosal in rats. Behav Brain Res 2011; 223:107-18.
  6. Hornig M, Chian D, Lipkin WI. Neurotoxic effects of postnatal thimerosal are mouse strain dependent. Mol Psychiatry 2004; 9:833-45.
  7. Hewitson L, Houser LA, Stott C, Sackett G, Tomko JL, Atwood D, Blue L, White ER. Delayed acquisition of neonatal reflexes in newborn primates receiving a thimerosal-containing hepatitis B vaccine: influence of gestational age and birth weight. J Toxicol Environ Health A 2010; 73:1298-313.
  8. Dorea JG. Integrating experimental (in vitro and in vivo) neurotoxicity studies of low-dose thimerosal relevant to vaccines. Neurochem Res 2011; 36:927-38.
  9. Duszczyk-Budhathoki M, Olczak M, Lehner M, Majewska MD. Administration of thimerosal to infant rats increases overflow of glutamate and aspartate in the prefrontal cortex: protective role of dehydroepiandrosterone sulfate. Neurochem Res 2012; 37:436-47.
  10. Gherardi RK, Eidi H, Crepeaux G, Authier FJ, Cadusseau J. Biopersistence and brain translocation of aluminum adjuvants of vaccines. Frontiers in neurology 2015; 6:4.
  11. Rigolet M, Aouizerate J, Couette M, Ragunathan-Thangarajah N, Aoun-Sebaiti M, Gherardi RK, Cadusseau J, Authier FJ. Clinical features in patients with long-lasting macrophagic myofasciitis. Frontiers in neurology 2014; 5:230.
  12. Shaw CA, Sheth S, Li D, Tomljenovic L. Etiology of autism spectrum disorders: Genes, environment, or both? OA Autism 2014; 2:11.
  13. Cadusseau J, Ragunathan-Thangarajah N, Surenaud M, Hue S, Authier FJ, Gherardi RK. Selective elevation of circulating CCL2/MCP1 levels in patients with longstanding post-vaccinal macrophagic myofasciitis and ASIA. Curr Med Chem 2014; 21:511-7.
  14. Passeri E, Villa C, Couette M, Itti E, Brugieres P, Cesaro P, Gherardi RK, Bachoud-Levi AC, Authier FJ. Long-term follow-up of cognitive dysfunction in patients with aluminum hydroxide-induced macrophagic myofasciitis (MMF). J Inorg Biochem 2011; 105:1457-63.
  15. Zivkovic I, Petrusic V, Stojanovic M, Inic-Kanada A, Stojicevic I, Dimitrijevic L. Induction of decreased fecundity by tetanus toxoid hyper-immunization in C57BL/6 mice depends on the applied adjuvant. Innate Immun 2012; 18:333-42.
  16. Shoenfeld Y, Agmon-Levin N. ‘ASIA’ – Autoimmune/inflammatory syndrome induced by adjuvants. J Autoimmun 2011; 36:4-8.
  17. Shaw CA, Li D, Tomljenovic L. Are there negative CNS impacts of aluminum adjuvants used in vaccines and immunotherapy? Immunotherapy 2014; 6:1055-71.
  18. Exley C. Aluminium adjuvants and adverse events in sub-cutaneous allergy immunotherapy. Allergy, asthma, and clinical immunology: official journal of the Canadian Society of Allergy and Clinical Immunology 2014; 10:4.
  19. Terhune TD, Deth RC. How aluminum adjuvants could promote and enhance non-target IgE synthesis in a genetically-vulnerable sub-population. J Immunotoxicol 2013; 10:210-22.
  20. Tomljenovic L, Shaw CA. Aluminum Vaccine Adjuvants: Are they Safe? Current Medicinal Chemistry 2011; 18:2630-7.
  21. Tomljenovic L, Shaw CA. Do aluminum vaccine adjuvants contribute to the rising prevalence of

autism? Journal of Inorganic Biochemistry 2011; 105:1489-99.

  1. World Health Organization (WHO). Weekly epidemiological record. Global Advisory Committee on Vaccine Safety, 2–3 December 2004. Available from: http://www.who.int/wer/2005/wer8001.pdf. 53.Israeli E, Agmon-Levin N, Blank M, Chapman J, Shoenfeld Y. Guillain-Barre syndrome–a classical autoimmune disease triggered by infection or vaccination. Clin Rev Allergy Immunol 2012; 42:121-30.
  2. Agmon-Levin N, Kivity S, Szyper-Kravitz M, Shoenfeld Y. Transverse myelitis and vaccines: a multi-analysis. Lupus 2009; 18:1198-204.
  3. Mitrakrishnan S, Ranjanie G, Thirunavakarasu T, Manjula C, Nayananjani K. Seizures and retrograde amnesia with cerebrospinal fluid changes following H1N1 influenza vaccination. Vaccine 2011; 29:6369-70.
  4. Hertz-Picciotto I, Park HY, Dostal M, Kocan A, Trnovec T, Sram R. Prenatal exposures to persistent and non-persistent organic compounds and effects on immune system development. Basic Clin Pharmacol Toxicol 2008; 102:146-54.
  5. Dietert RR, Dietert JM. Potential for early-life immune insult including developmental immunotoxicity in autism and autism spectrum disorders: focus on critical windows of immune vulnerability. J Toxicol Environ Health B Crit Rev 2008; 11:660-80.
  6. Belmonte MK, Allen G, Beckel-Mitchener A, Boulanger LM, Carper RA, Webb SJ. Autism and abnormal development of brain connectivity. J Neurosci 2004; 24:9228-31.
  7. Ibi D, Nagai T, Kitahara Y, Mizoguchi H, Koike H, Shiraki A, Takuma K, Kamei H, Noda Y, Nitta A, Nabeshima T, Yoneda Y, Yamada K. Neonatal polyI:C treatment in mice results in schizophrenia-like behavioral and neurochemical abnormalities in adulthood. Neurosci Res 2009; 64:297-305.
  8. Konat GW, Lally BE, Toth AA, Salm AK. Peripheral immune challenge with viral mimic during early postnatal period robustly enhances anxiety-like behavior in young adult rats. Metab Brain Dis 2011; 26:237-40.
  9. Spencer SJ, Heida JG, Pittman QJ. Early life immune challenge–effects on behavioural indices of adult rat fear and anxiety. Behav Brain Res 2005; 164:231-8.
  10. Shi L, Fatemi SH, Sidwell RW, Patterson PH. Maternal influenza infection causes marked behavioral and pharmacological changes in the offspring. J Neurosci 2003; 23:297-302.
  11. Shaw CA, Li Y, Tomljenovic L. Administration of aluminium in vaccine-relevant amounts in neonatal mice is associated with long-term adverse neurological outcomes. J Inorg Biochem 2013; 128:237-44.
  12. Moghaddam A, Olszewska W, Wang B, Tregoning JS, Helson R, Sattentau QJ, Openshaw PJ. A potential molecular mechanism for hypersensitivity caused by formalin-inactivated vaccines. Nat Med 2006; 12:905-7.
  13. S. Food and Drug Administration (FDA). Workshop on Non-clinical Safety Evaluation of Preventative Vaccines: Recent Advances and Regulatory Considerations. 2002. Available at request from the author.
  14. Demicheli V, Jefferson T, Rivetti A, Price D. Vaccines for measles, mumps and rubella in children. Cochrane Database Syst Rev 2005:CD004407.
  15. Fombonne E, Chakrabarti S. No evidence for a new variant of measles-mumps-rubella-induced autism. Pediatrics 2001; 108:E58.
  16. Holland M, Conte L, Krakow R, Colin L. Unanswered Questions from the Vaccine Injury Compensation Program: A Review of Compensated Cases of Vaccine-Induced Brain Injury. Pace Environmental Law Review 2011; 28:480-544. Available from: https://www.ebcala.org/unanswered-questions
  17. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Diphtheria outbreak–Russian Federation, 1990-1993. MMWR Morb Mortal Wkly Rep 1993; 42:840-1, 7.
  18. Kim HW, Canchola JG, Brandt CD, Pyles G, Chanock RM, Jensen K, Parrott RH. Respiratory syncytial virus disease in infants despite prior administration of antigenic inactivated vaccine. Am J Epidemiol 1969; 89:422-34.
  19. Romagnani S. Biology of human TH1 and TH2 cells. J Clin Immunol 1995; 15:121-9.
  20. Zweerink HJ, Stanton LW. Immune response to herpes simplex virus infections: virus-specific antibodies in sera from patients with recurrent facial infections. Infect Immun 1981; 31:624-30.
  21. Miller E, Andrews N, Waight P, Findlow H, Ashton L, England A, Stanford E, Matheson M, Southern J, Sheasby E, Goldblatt D, Borrow R. Safety and immunogenicity of co-administering a combined meningococcal serogroup C and Haemophilus influenzae type b conjugate vaccine with 7-valent pneumococcal conjugate vaccine and measles, mumps and rubella vaccine at 12 months of age. Clin Vaccine Immunol 2011; 18:367–72.
  22. Shinefield H, Black S, Digilio L, Reisinger K, Blatter M, Gress JO, Brown ML, Eves KA, Klopfer SO, Schodel F, Kuter BJ. Evaluation of a quadrivalent measles, mumps, rubella and varicella vaccine in healthy children. Pediatr Infect Dis J 2005; 24:665-9.
  23. Kaplan SL, Lauer BA, Ward MA, Wiedermann BL, Boyer KM, Dukes CM, Schaffer DM, Paisley J, Mendelson R, Pedreira F, et al. Immunogenicity and safety of Haemophilus influenzae type b-tetanus protein conjugate vaccine alone or mixed with diphtheria-tetanus-pertussis vaccine in infants. J Pediatr 1994; 124:323-7.
  24. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Measles outbreak among vaccinated high school students–Illinois. Morb Mortal Wkly Rep (MMWR) 1984;33(24):349-51.
  25. Anderson LJ, Seward JF. Mumps epidemiology and immunity: the anatomy of a modern epidemic. Pediatr Infect Dis J 2008; 27:S75-9.
  26. Boxall N, Kubinyiova M, Prikazsky V, Benes C, Castkova J. An increase in the number of mumps cases in the Czech Republic, 2005-2006. Euro Surveill 2008; 13.
  27. Sutter RW, Patriarca PA, Brogan S, Malankar PG, Pallansch MA, Kew OM, Bass AG, Cochi SL, Alexander JP, Hall DB, et al. Outbreak of paralytic poliomyelitis in Oman: evidence for widespread transmission among fully vaccinated children. Lancet 1991; 338:715-20.
  28. Pedersen IR, Mordhorst CH, Glikmann G, von Magnus H. Subclinical measles infection in vaccinated seropositive individuals in arctic Greenland. Vaccine 1989; 7:345-8.
  29. Ozanne G, d’Halewyn MA. Secondary immune response in a vaccinated population during a large measles epidemic. J Clin Microbiol 1992; 30:1778-82.
  30. Mitchel L. Zoler. Infectious Diseases Society of America Acellular Pertussis Vaccine’s Waning Immunity Caused California Epidemic. MDedge Pediatrics, 22 Nov 2011. Available from: https://www.mdedge.com/…/acellular-pertussis-vaccines-wanin…
  31. Aiello AE, Larson EL. What is the evidence for a causal link between hygiene and infections? Lancet Infect Dis 2002; 2:103-10.
  32. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Ten great public health achievements–United States, 1900-1999. MMWR Morb Mortal Wkly Rep 1999; 48:241-3.

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *