Press "Enter" to skip to content

Свакоме је своја мука највећа

Сећамо се приче о оцу са много синова који су се слагали колико и рогови у врећи. Суочен са неслогом, неуки али мудри старац узе пруће па синовима на сликовит начин показа шта ће се десити ако свако од њих стоји сам (ма колико постојано) а шта ће пак бити ако се сложе и удруже.

И тако, у причи синови схватише суштину а ми у реалности никако. Никако да схватимо да је сунце сијало пре нас и да ће сијати још много после. Никако да се присетимо да осим дупета и стомака постоји и оно што нас разликује од осталих сисара – разум. Никако да прихватимо да се једино душа губи бесповратно. А и како бисмо кад незаустављиво срљамо ка онима који су давно без исте остали али нам пак здушно гурају “вредности” успут нас убеђујући да смо сами тако хтели. Не срљамо колико нас гурају, нити нас гурају колико се не бранимо, нити се пак не бранимо, колико нам је постало свеједно.

И ето суштине. Већа нам је тренутна мука (било да је само зубобоља или урастао нокат) од свеукупне муке. Учахурени у сопствени микрокосмос, заваравамо себе да није тако страшно као што заиста јесте. “Ма шта ме брига, немам никога на Космету! Јес, баш ће се за моје органе ухватити! Шта ме брига за вакцинацију, нек брину они што имају деце! ГМО?…” И тако, за час постанемо довољни сами себи и сву бригу овог света окренемо ка планирању оброка, занемарујући зло које се дешава свуда око нас. Да би се зло десило, довољно је да добри људи не чине ништа. Или да само окрећу главу јер се не дешава њима, барем не у датом тренутку. Како друга прича приповеда: жалио се миш животињама у штали на мишоловку коју је газда поставио. Кокошка, свиња и крава рекоше да то није њихов проблем и миш се суочи са горчином живота и са својом суровом реалношћу. Међутим, мишоловка улови змију која уједе газдину жену па заклаше кокошку да направе супу, потом и свињу да плате доктора и на крају и краву жени за сахрану…

Браћо и сестре, наши сапатници. Одавно смо у мишоловци а змије нас неселективно уједају. Емпатија, односно саосећање и слога су једино што нас може спасити! Свежемо ли се као оно пруће с почетка приче, нико нас преко колена пребити неће! Ујединимо се против змија пре него се превише накоте! Не дозволимо да нас киша, снег, омиљени шоу или недостатак саосећања одврате од животних вредности које нам племене душу! Оправдајмо страдање предака, како не би било узалудно!

До победе и промена! Живим за Србију!

Радислав Јанковић инж. електротехнике – члан покрета Живим за Србију

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *