Press "Enter" to skip to content

СТАРИ ДОБРИ АУТИЗАМ

Налази Gupte говоре о томе да велики проценат деце са аутизмом има смањени целуларни имунитет. Друга, вечито атрактивна (али не и доказана) хипотеза је хипотеза о аутоимуном механизму настанка аутистичног поремећаја, где је окидач непознати фактор из околине. Неопходно је поменути и питање евентуалне улоге вакцинације у компромитовању имуног статуса деце и следственог учешћа у збивањима око појаве аутизма. Наиме, бројни извештаји у последње време, говоре о коинциденцији вакцинација и појаве аутизма.“

Психијатрија, стр.214., Универзитет у Београду, Медицински факултет

Недавно сам, као психијатар, била позвана на консултативни преглед у једну клинику где је лечена двадесетдвогодишња аутистична девојка. Колеге су звале због њеног узнемиреног и агресивног понашања које се развило у условима промене рутине и боравка у болници. Особље је било престрављено, родитељи исцрпљени и намучени и сви су се надали да ће им психијатар решити проблем. Осим додавања још неколико таблета на већ постојећу тону, никаквог решења није било. У Србији не постоји установа која се бави одраслим аутистичним људима. Надлежни психијатар дотичне девојке је био дечји психијатар који је прати од детињства.

Ова ситуација указује да у Србији не постоји болница за одрасле аутистичне људе и да не постоји кадар адултних психијатара који би се овом проблематиком бавио, а којом се актуелно баве искључиво дечји психијатри. Наградно питање би било, зашто је то тако? Зашто систем није организован за бригу о овим људима?

Када нам објашњавају да је пошаст неуроразвојних поремећаја постојала одувек , али да аутизам „нисмо препознавали“, па чак и до бизарних тврдњи да су људи „крили аутистичну децу због срамоте“, никако да нам објасне где су сви ти људи од седамдесет, осамдесет, педесет и шездесет година који имају аутизам (да не питамо да ли их можда њихови стогодишњи родитељи још увек „крију“), где су њихови доктори који их лече и болнице у којима се лече?

Интересантно је да понашање аутистичне деце које „нисмо препознавали раније“, сада препознајемо и то управо и само опсервацијом тог „непрепознатљивог понашања“, што значи да је једини инструмент за дијагностиковање аутизма исти као и раније, а то је психички апарат испитивача (изузев ако је испитивач киборг).

Теоретичари тврдње да је аутизам „постојао одувек“ куну се у Леа Канера који је 1943. (знатно касније од одувек) описао „рани инфантилни аутизам“’- поремећај који се сматран за психотични поремећај и облик дечје схизофреније. Осим сличног имена, овај поремећај је и етиолошки, а и клинички различит од онога што називамо данашњим аутизмом или первазивним психичким поремећајем који је уведен у Класификацију америчке психијатријске психијатријске класификације (ДСМ 3) 1980.године.

Етиолошки, дечја психоза коју је описао Канер тумачила се неадекватношћу и хладноћом родитеља, док је данашњи аутизам нејасне етиологије , али извесно је да је последица неке органске абнормалности.

Клинички, дечја схизофренија се одликује постојањем халуцинација и суманутих идеја које нису типичне за аутизам. Упрошћено, када нешто има различиту и етиологију и клинички слику , не може бити иста болест.

Типична прича већине родитеља аутистичне деце у Србији је слична. Дете се нормално развијало, смејало, гукало, говорило, а онда је заћутало заувек. Овај опис уклапа се у слику разграђујућег
(дезинтегративног) поремећаја који се доводи у везу са запаљивим и дегенеративним процесима у централном нервном систему (Психијатрија, трећи том, 2028. стр.).

Наградно питање: Шта изазива запаљиве и дегенеративне поремећаје централног нервног система код деце до 3 године од осамдесетих на овамо? Можда хладна мајка и одсутан отац?

Одговор очекујемо од ових који одувек знају за аутизам.

Бар су имали времена за размишљање.

др Јована Стојковић