Писмо Роберта Ф. Кенедија др Јовани Стојковић

You are currently viewing Писмо Роберта Ф. Кенедија др Јовани Стојковић

Поштовани,

Пишем у корист др Јоване Стојковић, лекара у Београду у Србији. Како сам схватио, др Стојковић је у опасности да јој се одузме дозвола за рад због свог става да вакцине, као и свака медицинска интервенција, могу проузроковати штету. Осим што је разумљиво да Србија жели да учини све што је могуће да заштити децу од добијања и ширења заразних болести, такође је важно разумети инхерентне ризике од вакцина. Др Стојковић се само придржава својих етичких обавеза према Декларацији UNESCO-а о биоетици и људским правима, коју је Србија одобрила као део Генералне скупштине Уједињених нација, да поштује право свих пацијената на претходни, слободни и информисани пристанак на медицинске интервенције, укључујући и превентивне.

https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000146180_ind

Одговорни лекари, као што је др Стојковић, поступају у складу са медицинском професионалном заклетом „Прво не нашкодити”, и на тај начин њихов посао је да оцењују научне доказе и обављају отворене и искрене разговоре са пацијентима у вези било какве медицинске интервенције. Др Питер Доши, један од уредника часописа British Medical Journal, објавио је чланак тражећи равнотежу и искреност у дискутовању о вакцинама. Његове речи треба да узму у обзир сви они који се боре против тога да се проверава да су вакцине за нашу децу што је могуће безбедније. “Супротно идеји – генерално имплицитно – да су вакцине без ризика (и отуда, зашто би се ико опирао званичним препорукама), реалност је да су службено одобрене писане медицинске информације о вакцинама – баш као и лекови – испуњени информацијама о уобичајеним, неуобичајеним и непотврђеним, али могуц́им штетама…време је да се саслушају – озбиљно и с поштовањем – проблеми пацијената, а не да се ти исти пацијенти демонизују.” Исто важи и за озбиљно шватање о забринутости лекара који су на првој линији и који су сведоци насталих повреда повезаних са било којом медицинском интервенцијом, укључујући вакцине.

https://www.google.com/url

Пример недавне научне студије која заслужује отворену расправу је из међународно признатог тима научника, делом финансираног од стране данске владе, који је 2017. године објавио научну студију о ефикасности Ди-Те-Пер вакцине у Африци, где је она најчешће коришћена.

Студија је открила пет до десет пута већу смртност међу вакцинисаним бебама у односу на невакцинисане бебе. Научници су закључили да “сви тренутно доступни докази указују на то да Ди-Те-Пер вакцина може да убије више деце из других разлога, него што их штити од дифтерије, тетануса или пертусиса. Иако вакцина штити децу од циљне болести, она истовремено може повећати подложност на инфекције које немају везе са овим инфекцијама.”

https://www.ebiomedicine.com/…/S2352-3964(17)30046…/abstract

“Истраживање научника са “Јеила” открило је да одређени поремећаји (опсесивно-компулзивни поремећај, анорексија, анксиозност, хронични тикови, “могу бити привремено повезани са претходним вакцинацијама у подскупу појединаца.”
http://vaccinesafetycommission.org/…/01-2017-Frontiers-Temp…

То су болести са којима се често сусрец́у психијатри као што је др Стојковић, чинећи њено знање о овом истраживању витално важним за лечење њених пацијената.

Научници из Израела, Канаде и Колумбије изразили су озбиљну забринутост у рецензираном часопису о способности вакцине против хуманог папилома вируса (HPV) да активира и неуроинфламацију и аутоимунитет, и изразили су узнемиреност око увођења вакцине широм света, препоручујући, “неопходност поступања са опрезом у погледу даље масовне имунизације вакцином са још недоказаном дугорочном клиничком користи у превенцији рака грлића материце.” Ова опрезност постаје још релевантнија када се узме у обзир континуирано повећан број озбиљних онеспособљавајућих неуролошких нежељених ефеката повезаних са вакцинацијом HPV вакцином која је пријављена у актуелној медицинској литератури (Табела 1 студије) и базама података о надзору вакцина. Аутори указују и на чињеницу да произвођач HPV вакцине у клиничким испитивањима није користио прави инхерентни слани плацебо, него уместо тога алуминијумски појачивач чија безбедност није адекватно проучена, и позвали су на нове смернице у вези са употребом одговарајућих плацеба у испитивањима безбедности вакцина.

http://vaccinesafetycommission.org/…/05-2016-Immunol-Mice-H…

Ово је само мали узорак научног истраживања које доводи у питање безбедност политике вакцинације и препоруке о вакцинацији. За свеобухватни преглед безбедности вакцина, молим Вас погледајте:

https://childrenshealthdefense.org/…/vaccine-safety-project…

Мали узорак је резултат чињенице да агенције одговорне за проверу безбедности вакцина нису радиле свој посао. 1986. године Национални Закон о повредама вакцинама у детињству одобрио је без преседана, економски имунитет фармацеутским компанијама за повреде узроковане њиховим производима и одузео им економске подстицаје за производњу безбедних вакциналних производа или побољшање безбедности постојећих вакциналних производа. Конгрес је стога оптужио секретара Министарства здравља и људских услуга (HHS) са експлицитном одговорношћу да обезбеђују безбедност вакцина.

Како би се проверило да ли HHS испуњава обавезе са аспекта обезбеђења безбедности вакцина, Конгрес је, као део Закона из 1986. године, захтевао да Секретар HHS-а подноси Конгресу двогодишње извештаје са детаљима о побољшањима безбедности вакцина која је HHS постигао у претходне две године. Захтев о Закону о слободи информисања (FOIA) је упућен HHS-u 2017. године од стране антивакциналне организације “Мрежа акције информисаног пристанка” (ICAN) тражећи копије двогодишњих извештаја које је HHS требало да поднесе Конгресу почевши од 1988. године, детаљно описујући побољшања која је постизао сваке две године у вези безбедности вакцина. HHS није пружио суштински одговор на захтев FOIA-а.

Због тога је ICAN био приморан да поднесе тужбу како би присилио HHS да достави копије двогодишњег извештаја о безбедности вакцина Конгресу, или да призна да му никада није ни подносио ове извештаје. Резултат тужбе је да је HHS напокон и шокантно признао да никада, дакле ниједном, није поднео ниједан двогодишњи извештај Конгресу о детаљима побољшања безбедности вакцина. Ово говори о недостатку озбиљности којом се безбедност вакцина третира у HHS-u, и повећава забринутост да HHS нема појма о стварном безбедносном профилу садашњих 29 доза вакцина, чији број расте, и које се дају до једне године старости.

https://thewashingtonstandard.com/lawsuit-proves-hhs-hasnt…/

У августу 2011. године, Институт за медицину САД-а истраживао је 158 потенцијалних нежељених дејстава вакцина. Од њих, 135 или 85% је показало да немају адекватна истраживања да би прихватили или одбацили узрочну везу. Од 23 резултата код којих је истраживање сматрано адекватним, 18 или 78% је повређено. На дугој листи нежељених ефеката повезаних са вакцинама су имунолошка дисфункција, напади, парализа и енцефалопатија (оштећење мозга). Ове статистике тешко да поново могу уверити родитеље у САД-у од којих се сада захтева да својој деци дају више од педесет доза од 15 вакцина. Сигуран сам да би ови налази били исто овако узнемирујући за родитеље у Србији.

https://www.cdc.gov/…/c…/0-18yrs-child-combined-schedule.pdf

Упркос мантри наших здравствених агенција широм света да вакцине не изазивају аутизам, то није увек случај када се погледа ван ових површних уверавања. У августу 2016. године, виши научник Центра за контролу и превенцију болести (CDC), др Вилијам Томпсон, позвао се на статус савезног извештавача о незаконитим радњама и признао да је CDC наводно од 2001. године знао да амерички дечаци црне расе, који су изложени ММР вакцини, имају несразмеран ризик од аутизма.

Томпсон, 17-огодишњи ветеран CDC-а, аутор је неких од водећих студија које је CDC навео како би искључили вакцине као разлог настанка епидемије аутизма. Томпсон, који и даље ради у CDC-u, објавио је необрађене скупове података за које каже да су му шефови у CDC-u наредили да их сакрије. Ти подаци наводно показују да су дечаци црне расе који су примили ММР вакцину пре три године старости, као што CDC препоручује, имали 3,36 пута већу вероватноћу да им буде дијагностификован аутизам од оних који су примили вакцину након треће године старости. Овај ефекат није примећен код категорија других раса. Ипак, када су научници CDC-а објавили своје резултате у часопису “Педијатрија”, 2004. године, изоставили су штетне податке, лажно изјављујући да нема ризика од настанка аутизма услед вакцинације ММР вакцином. У августу 2014, др Томпсон је преко свог адвоката издао саопштење за медије наводец́и: „Жао ми је што смо моји коаутори и ја изоставили статистички значајне информације у нашем чланку из 2004. године који је објављен у часопису “Педијатрија”.

http://www.cdctruth.org/…/STATEMENT-OF-WILLIAM-W.-THOMPSON-…

Изостављени подаци указују на то да су мушка деца црне расе, која су примила ММР вакцину пре старости од 36 месеци, били у повец́аном ризику од аутизма. Директор CDC-а је блокирао др Вилијама Томпсона како он не би сведочио о научним преварама и уништавању доказа од стране високих званичника CDC-а у критичним студијама CDC-а о безбедности вакцина, а које говоре о узрочној вези између вакцина у детињству и аутизма. Доказ др Томпсона је био виђен у судском случају о медицинској несавесности. У писму суду, директор CDC-а је одбио захтев да дозволи др Томпсону да сведочи, тврдећи: “Сведочење др Вилијама Томпсона не би значајно промовисало циљеве CDC-а или HHS-а.”

https://childrenshealthdefense.org/…/cdc-blocks-testimony-…/

Оно што је још више узнемирујуће је високо неетичко и преварантско понашање Министарства правде САД-а (DOJ) чији адвокати, док представљају нашу владу, крију есенцијалне информације, и то да је одбијено да преко 5.000 породица добије неопходну негу за своју децу која су услед повреде вакцином развила аутизам. Адвокати DОЈ-а су намерно и преварантски лажно представили писмено изражено мишљење свог сопственог стручњака. Да експерт не би открио истину другим подносиоцима молбе или специјалном судском званичнику, адвокати DОЈ-а су отказали усмено сведочење експерта да би га спречили да јавно изнесе своје истинско мишљење. У том процесу, DОЈ и HHS су сакрили критичне материјалне доказе о томе како вакцине могу изазвати аутизам код неке деце. Ове информације су сада откривене у изјавама и под заклетвом.

https://thehill.com/…/425061-how-a-pro-vaccine-doctor-reope…

Лично сам поднео жалбу канцеларији Генералног инспектора САД-а позивајући на пуну истрагу овог веома неетичког и преварантског понашања од стране Министарства правде САД-а, и чекам њихов одговор.

https://childrenshealthdefense.org/…/request-for-office-of…/

Откако се десила ова неправда, отприлике милиону деце је дијагностикован аутизам. Постотак резултата повреде вакцинама је непознат. Од 2015. године, процењени годишњи трошкови за аутизам у Сједињеним Америчким Државама износили су 268 милијарди долара, а очекује се да ће до 2025. године они износити 1 трилион долара.

https://health.ucdavis.edu/publish/news/newsroom/10214

Ови растући трошкови сада падају на породице и пореске обвезнике кроз трошкове које сносе локални школски окрузи, државе и наш здравствени систем “Медикејд”.

До данас, програм владе САД-а за компензације за повреде вакцинама исплатио је Американцима повређеним вакцинама више од 4,0 милијарде долара.

http://www.hrsa.gov/…/v…/data/monthly-stats-january-2019.pdf

Табела повреда коју води Министарство здравља и социјалних услуга јасно описује велики број узнемирујућих начина на које дете може бити повређено или убијено вакцином.

https://www.hrsa.gov/…/vaccinecompen…/vaccineinjurytable.pdf

Али, нажалост, мало је интереса за разумевање зашто нека деца и одрасли бивају повређени вакцинама, да би могле бити креиране вакцине које су безбедније за свакога. Док не буде бољег разумевања ове критичне науке, лекари као што је др Стојковић заслужују похвалу што су задржали своју дужност да “прво не нашкоде”, да поштују индивидуалност и аутономију пацијента, и да поштују њихово право на искрен информисани пристанак, што нужно подразумева њихово право да одбију медицинску интервенцију.

С поштовањем,

Роберт Ф. Кенеди

Оригинал писма:

Robert Kennedy Letter to Dr. Jovana Stojkovic