Колико пута пацијент оде код лекара, и из страха да ће га тај лекар престати лечити, одустане од питања која би поставио и која га муче а на која има права да их постави?
У последње време, постало је опасно поставити питање педијатру или лекару специјалисти али лекару опште медицине, неретко лекари недавање одговора правдају са тим, да ви нисте струка, и да они најбоље знају и да немате ви шта да се питате.
Како однос лекара и пацијента прожимају и правни али и морални елементи са великим примесама етике, сви смо сагласни са тим да је за квалитетно лечење од изузетне важности добар однос који пацијент гаји према лекару.
Пацијенти су неретко спремни да чекају и по неколико сати у ходнику амбуланте, да их лекар прозове, не зато што лекар неће да их прозове, већ зато што се често дешава да лекар мора да прими пре њега друге пацијнете „хитније случајеве“, дешава се и да се претходни пацијенти дуже задрже, а дешава се (веома често) да у предвиђеном термину од 10 или 15 минуна, лекар не успе да обави преглед или контролу са пацијентима, и тог дана ако му се то деси два три пута, засигурно да ће сви остали стићи много касније на преглед него што им је заказано и на тај начин мораће да сачекају или да дођу други пут. За други пут неопходно је поново заказати, што значи некада чекати и недељама а некада и месецима.
Цео тај систем заказивања и одређивања кратког времена за прегледе неретко прави истински проблем и лекарима и пацијентима, неки прегледи се управо због овог пропуста система сведу на „брзинске“ прегледе где доктор једва успе да унесе у електронски картон констатацију да је пацијент дошао на контролу.
Све то додатно ствара притиске и тензије,а пацијенту у целој тој ситуацији не остаје ништа друго него да прихвати чињеницу да сви морају стићи на преглед и да се тај систем „као на траци“ мора поштовати.
А ша се дешава са правима пацијената?
Пацијента у тим ситуацијама или нема времена када да пита и када да се консултује са лекаром или и ако пита, лекар нема времена да даје одговоре.
Они стрпљиви, увек се потруде да дају одговре на питања, али ако имамо у виду сва она силна права пацијената онда можемо закључити да готово сви пацијенти буду ускраћени за већи број својих права.
Право на информације члан 7 Закона о правима пацијената, прописује да пацијент има право на све врсте информација о стању свог здравља, здравственој служби и начину како је користи као и на све информације које су на основу научних истраживања и технолошких иновација доступне. Та права пацијент има право да добије благовремено и на начин који је у његовом најбољем интересу.
Пацијент има право на информацију о имену и презимену и професионалном статусу здравствених радника, одноно здравствених сарадника који учествују у предузимању медицинских мера и поступку његовог лечења уопште.
Пацијент по члану 9 истог Закона има право на благовремену и квалитетну здравствену услугу у складу са здравственим стањем и утврђеним стручним стандардима.
По члану 10 Закона о правима пацијена, пацијент има право на безбедност у остваривању здравствене заштите, у складу са савременим достигнућима здравствене струке и науке, с циљем постизања најповољнијег исхода лечења и смањења ризика за настанак нежељених последица по здравље пацијената, на најмању могућу меру. Здравствена установа је дужна да се стара о безбедности у пружању здравствене заштите, као и да континуинирано прати факторе ризика и предузима мере за њихово смањење. Пацијент не може трпети штету проузроковану неадекватним функционисањем здравствене службе.
По члану 11 пацијент има право на обавештење, то значи да пацијент има право да од надлежног здравственог радника благовремено добије обевештење, које му је потребно како би донео одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру.
Шта ово право обухвата?
Пре свега знање о дијагнози и прогнози болести, кратак опис, циљ и корист од предложене медицинске мере, време трајања и могућност последице предузимања, односно непредузимање предложене мере, време трајања и могуће последице предузимања односно непредузимања предложене медицинске мере, врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице.
Затим, алтернативне методе лечења, могуће промене пацијентовог стања после предузимања медицинске мере, као и могуће нужне промене у начину живота пацијената. Дејство лекова и могуће споредне последице тог дејства.
ОВА ОБАВЕШТЕЊА ЛЕКАР ЈЕ ДУЖАН ДА ПРУЖИ ПАЦИЈЕНТУ И БЕЗ ДА ПАЦИЈЕНТ ТО ТРАЖИ ОД ЊЕГА.
Обавештења даје надлежни здравствени радник усмено и на начин који је разумљив пацијенту. Ако пацијент не познаје језик који је у службеној употреби на територији здравствене установе, мора му се обезбедити преводилац, а ако је пацијент глувонем, мора му се обезбедити тумач, у складу са Законом.
ПАЦИЈЕНТ СЕ НЕ МОЖЕ ОДРЕЋИ ПРАВА НА ОБАВЕШТЕЊЕ, ОСИМ ОБАВЕШТЕЊА О ТОМЕ ДА ЈЕ ПРЕДЛОЖЕНА МЕДИЦИНСКА МЕРА ПОТРЕБНА И ДА НИЈЕ БЕЗ ЗНАТНОГ РИЗИКА, ОДНОСНО ДА ЈЕ РИЗИЧНО ЊЕНО НЕПРЕДУЗИМАЊЕ.
Оно што је спорно у овом члану јесте одредба у ставу 6, који прописује да надлежни здравствени радник може, изузетно, прећутати дијагнозу, ток предложене медицинске мере и њене ризике, или обевештења о томе умањити, ако постоји озбиљна опсасност да ће обавештењем знатно нашкодити здрављу пацијента, и у том случају обавештење се мора дати члану уже породице пацијента.
Када је лекар сам отворио упутство од синтетичког медикамента (лека) и прочитао га и упозорио вас на нежељена дејства истог? Готово никада,
Лекари то немају обичај да раде, али што је још опасније чак ни пацијенте не упућују на то да ураде. То не раде ни апотекари, апотекари само на кутијици ижврљају рецимо: 3 х 1 или вас питају да ли знате како се користи и ту се завршавају сва ваша права.
Шта се дешава када желите да питате да ли је сврсисходно да пите неки медикамент за који сте прочитали да има много нежељених дејства?
Шта се деси када питате да ли је у реду да косристите ваше право на алтернативне методе лечења?
Сва ова питању утиру пут ка лошим односима са вашим лекаром, јер лекар нити може да вам одговори о нежељеним дејствима лека, пошто их има много а произвођач лекова неретко оставња простора да се пријављују и остала нежељена дејства уколико настану а ни сам произвођач не зна која су то, нити је лекар заинтересован да са вама о вашем праву на алтернативне начине лечења разговара.
Тај страх да ћете наљутити лекара за исход има не постављање питања, јер шта ће се десити ако лекар каже: „пребаците картон код другог лекара, можда ћете тамо добити одговоре на сва ваша питања“ при том заборављајући да та питања која питате лекар има обавезу да да и без да га питате.
Такође пацијент има, по члану 20 истог Закона, право и на увид у медицинску документацију, уколико је пацијент лишен пословне способности, право увида у медицинску документацију има законски заступник, уколико је у питању дете које је навршило 15 година живота и које је способно за расуђивање то дете само има право увида у своју медицинску документацију. Чланови уже породице пацијента имају, изузетно право увида у медицинску документацију свог члана породице ако су ти подаци од значаја за њихово лечење.
Надлежни здравствени радник дужан је да уредно води медицинску документацију, у складу са законом и да евидентира све предузете медицинске мере, а посебно анамнезу, дијагнозу, дијагностичке мере, терапију и резултате терапије, као и савете дате пацијенту.
Колико лекара заиста познаје права пацијената? И колико лекара заиста ово поштује?
Закон је такође предвидео и санкције за непоштовање овог Закона, у виду прекршајних санкција за које је прописана новчана казна од 300.000 – 1.000.000 динара зависти о ком прекршају се ради.
Не смемо заборавити ни Кодекст професионалне етике лекара.
У члану 47 тог Кодекса прописано је да је лекар приликом пријема пацијента у здравствену установу дужан да се побрине да пацијент буде обавештен о рутинским поступцима и о медицинским техничким могућностима за његово лечење.
По члану 53 Кодекса пацијент има право на систину и обавештење о свом здравственом стању.
Често се у јавности поставља питање да ли лице које рецимо не жели да прими вакцину да ли има права на пружање здравствене помоћи ако се рецимо зарази?
НАРАВНО ДА ИМЕ, А ЛЕКАР НЕМА ПРАВО ДА ОДБИЈЕ ДА ГА ЛЕЧИ.
Лекарска етика, и члан 1, Кодекса, прописује да је сваки лекар дужан да увек и на сваком месту пружи хитну медицинску помоћ лицу којем прети непосредна опасност по живот и здравље, у границама својих могућности и знања без обзира на то да ли је на дужности или није и без обзира на то да ли је за помоћ изричито замољен или није. Ако је болеснику или повређено, лицу потребна медицинска помоћ коју лекар није у стању да пружи, дужан је да преузме одговарајуће мере да се пацијенту пружи адекватна здравствена заштита.
Лицу које је свој живот довело у опасност из самоубилачке намере, лекар треба да пружи хитну медицинску помоћ без обзира на његову вољу.
По члану 9 овог Кодекса лекар је дужан да учествује у организацији и пружању медицинске помоћи у случају вандредних околноси односно пидемија, масовних несрећа, елементарних и других непогода.
По члану 4 лекар је дужан да своју професионалну активност обавља савесно, по правилима медицинске струке и са потребном пажњом, у складу са начелима медицинске етике и начелима човечности.
ЛЕКАР ТРЕБА УВЕК ДА ИМА НА УМУ АПСОЛУТНУ ОБАВЕЗУ ЧУВАЊА ЉУДСКОГ ЖИВОТА И ЗДРАВЉА, ПОШТУЈУЋИ ОСНОВНО НАЧЕЛО МЕДИЦИНСКЕ ЕТИКЕ „ПРИМАРНО НЕ НАШКОДИТИ“
А ДА ЛИ СЕ О ОВОМЕ ВОДИ РАЧУНА?
ГОТОВО НИКАДА КАДА СУ ВАКЦИНЕ У ПИТАЊУ.
Начело једнакости члан 5 прописује да је лекар дужан да пружи лекарску помоћ свима једнако, без обзира на године живота пол, расу, националну припадност, вероисповест, друштвени положај, образовање, социјално порекло, политичко убеђење, имовинско стање, језик, културу, врсту болести, психички или телесни инвалидитет или друго лично својсво, поштујући људска права и достојанство сваког човека.
ЛЕКАР ЈЕ ДУЖАН ДА ПОШТУЈЕ ПРАВА, СЛОБОДЕ, АУТОНОМИЈУ И ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО СВАКОГ ПАЦИЈЕНТА. ОБАВЕЗА ПОШТОВАЊА ЉУДСКОГ ДОСТОЈАНСТВА НЕ ПРЕСТАЈЕ НИ ПОСЛЕ СМРТИ ПАЦИЈЕНТА. Члан 6 Кодекса медицинске етике лекарске коморе Србије.
Као што видимо лекар има низ обавеза према пацијенту, и по свим правилима пацијент не би требао да се устручава да пита и да захтева сва она права која му припадају, међутим, наши лекари нису едуковани о тој материји, и у том незанању често ускраћују основна права пацијената. Чак и они који су свесни тога, нису заинтересовани да пацијентима јасно предоче њихова права, јер свако право пацијента захтева и обавезу лекара.
Неопходно је променити тај лош приступ јер квалитетна здравствена заштити може да се адекватно пуржи само тамо где је у потпуности могуће остваривање свих права свих пацијента.
Адвокат Милина Дорић
