Press "Enter" to skip to content

Континуирано, хронично и серијски угрожавање сигурности и спокојства др Јоване Стојковић 

Зашто нико ни из позиције ни из контролисане опозиције, Владе, невладиних организација није стао у подршку и заштиту др Јовани Стојковић? Где су све оне жене у црном, жутом и белом? Где су сви они борци у родно равноправном термину, “боркиње” и мање “ње” у одбрани права др Јоване Стојковић? Где су женски центри?? Где су сигурне куће? Где су скупине жена које се боре за права свих жена? Где су тужиоци за насиље над женама? Где је кол центар за пријављивање насиља? Где је председница Владе да сазове конференцију и Министар унутрашњих послова? Где су сада уздаси великомученика и његови патетични говори, тупи замагљени погледи и изричита решеност да ће се женама пружити заштита и да ће се сходно Уставу бранити сва њихова права?

Одговоре ћете добити никада, а можда ни тада.

Знали смо да ће др Јовани Стојковић бити ускраћено право говора и право мишљења. Могло се претпоставити да ће јој бити ускраћено право да се појављује у медијима, али нисмо знали да ће другима бити дозвољено да њој и њеној породици угрожавају сигурност.

Наиме, др Јована Стојковић поднела је кривичну пријаву због силних претњи између којих су и “Ја бих јој пресудила истог часа! Не бих чекала ни 10 минута… Треба је разапети на раскрсници за пример другима” као и “… смртну казну стрељањем и истући све антиваксере једног по једног…” “децу која преостану вакцинисати и продати у Скандинавију, да осете мало нормалног живота”…
Ово дело је у кривичној пријави квалификовано као Угрожавање сигурности из члана 138 кз, а иста та пријава је одбачена следећим образложењем: “На основу презентираног чињеничног стања, анализирајући поруке коју су пријављени објавили, налазим да у конкретном случају пријављени нису упутили оштећеној директну и непосредну претњу да ће напасти на њен живот и тело, а што је неопходан елеменат кривичног дела Угрожавање сигурности из одредбе члана 138 кз. Написане и објављене поруке нису објективно подобне да изазову осећај страха и несигурности. Оне не садрже најављивање и стављање у изглед оштећеној да ће бити нападнута, већ представља само жељу пријављених да се то и догоди. И коначно, написане и објављене поруке су објективно условног садржаја и као такве не представљају поруку упућене у озбиљном и директном, већ условно претећем тексту…”

На тренутак нам се може учинити да су у пријављени имали одличну одбрану од стране јавног тужиоца који је иначе својевремено одредио притвор лицу које је псовало председникову децу. Да бисмо уопште даље могли да разматрамо ову скандалозну одлуку тужиоца, неопходно је пре тога добро објаснити члан 138 којим је прописано угрожавање сигурности.

“1. Ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица, или њему блиског лица, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

2. Ко дело из става 1. Овог члана учини према више лица или ако је дело изазвало узнемиреност грађана или друге тешке последице, казниће се затвором од три месеца до три године.

3. Ко дело из става 1. Овог члана учини према председнику републике, народном посланику, председнику Владе, члановима владе, судији устсвног суда, судији, јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца, адвокату, полицијском службенику и лицу које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези послова које обавља, казниће се затвором од шест месеци до пет година.”

Увођењем овог кривичног дела у кривични законик штити се лична сигурност грађана. Дакле лична сигурност је та која се овим делом штити, а нарушавање личне сигурности је субјективни осећај, дакле довољно је да се лице осети несигурним без обзира какве су претње у питању. Лична сигурност се дефинише у субјективном смислу односно као осећај сигурности. За постојање овог дела није потребно да та особа буде и објективно угрожена. Довољан је само њен осећај несигурности. Код овог кривичног дела, довољно је да се претњом проузрокује осећај личне несигурности, односно, угрожености неспокојства. Када неко некоме каже: “ Ја бих јој пресудила истог часа! Не бих чекала ни 10 минута. Треба је разапети на раскрсници за пример другима”, јасно је да је упутио претњу и да је угрозио сигурност тој особи.

Претња се дефинише као стављање у изглед одређеног, будућег зла лицу ком се прети, а да при томе остваривање тог зла на било који начин зависи од воље лица које прети. Претњом се ставља у изглед да ће се напасти на тело или живот пасивног субјекта или њему блиског лица. Напад обухвата како претњу повредом, тако и претњу угрожавањем живота или тела. Последица овог кривичног дела је страх, односно осећај несигурности и угрожености, односно страха за свој живот, или тело или живот, или тело њему блиског лица. Важно је да је дело проузроковало страх, тако пракса бележи да је ово дело остварено и онда када неко прети празним пиштољем, јер тај ком се претило није знао, нити је могао знати да је пиштољ празан, и сама чињеница да му је неко претио истим, код њега је изазвало страх.

Кривично дело се може извршити према одређеном лицу или групи лица, или бар кругу лица који се јасно може одредити, односно индивидуализовати, а то одговара и сврси ове инкриминације.

Врховни касациони суд је у једном предмету изјаву: “Заклати наравно” окарактерисао као кривично дело из члана 138, дакле Врховни касациони суд је донео одлуку да је изјава: “Заклати наравно” упућена на друштвеној мрежи “Фејсбук”, подобна да изазове осећај несигурности, односно да та изјава има сва обележја кривичног дела из члана 138. Кз. Иначе, ради се о претњи упућеној припадницима геј параде, пре скупа “парада поноса 2010”.

Како објаснити да реченице: “Ја бих јој пресудила истог часа.” или “Треба је разапети на раскрсници”. не представљају претњу, а изјава “Заклати наравно” представља претњу?! Треба размислити шта би се десило да су изјаве: “Ја бих јој пресудила истог часа”., и “Треба је рсзспети на раскрсници.”, упућене некој од жена на нашој политичкој сцени које су заштићене и од стране правосуђа и од стране председника и од стране тужилаштва!

Зашто власт, дозвољава да се др Јовани Стојковић прети и да јој се угрожава спокој и сигурност? Зашто тужилац није хтео да процесуира лица наведена у пријави, и како он то зна да све те претње нису изазвале субјективни осећај несигурности код др Јоване Стојковић? Како он то зна да се она није уплашила, и да ли би исто рекао да су исте те речи упућене председнику или председниковој деци?

Зашто нико ни из позиције ни из контролисане опозиције, Владе, невладиних организација није стао у подршку и заштиту др Јовани Стојковић? Где су све оне жене у црном, жутом и белом? Где су сви они борци у родно равноправном термину, “боркиње” и мање “ње” у одбрани права др Јоване Стојковић? Где су женски центри?? Где су сигурне куће? Где су скупине жена које се боре за права свих жена? Где су тужиоци за насиље над женама? Где је кол центар за пријављивање насиља? Где је председница Владе да сазове конференцију и Министар унутрашњих послова? Где су сада уздаси великомученика и његови патетични говори, тупи замагљени погледи и изричита решеност да ће се женама пружити заштита и да ће се сходно Уставу бранити сва њихова права?

Одговоре ћете добити никада, а можда ни тада.

Адвокат Милина Дорић