Press "Enter" to skip to content

COVID-19 апликација за праћење у Србији, kако поплочати пут уз поверење, отвореност и укључење

11.05.2020.
Напомена 1.
У тексту је „tracking contacts“ – преведено само са праћењем, уместо праћење (блиских) контаката, па нек свако упореди како се односи према тексту када пише само „праћење“ а како се човек односи према „праћење контаката“ (на конто бриге о ближњем). На овај начин на мала врата се уводи пасивност и одобравање према речи праћење, уз флоскулу „праћење контаката“.
Напомена 2.
COVID-19 је скраћеница од COronaVIrusDisease-2019, што значи да се ради о дијагнози болести. Тренутно доступни тестови на присуство овог вируса далеко су од поузданих, тако да присуство вируса (као што носимо и остале вирусе у телу), не значи и да смо оболели од болести коју тај вирус изазива, а која се назива COVID-19. Вирус који изазива болест се зове SARS-CoV-2 (Severe Acute Respiratory Syndrome-CoronaVirus-2), што је скраћеница за тешки акутни респираторни синдром (изазван) корона вирусом 2.
Напомена 3.
С обзиром на високу осетљивост PCR (полимеразне ланчане реакције), али сходно томе ниску специфичност ове методе која се користи за тестирање, могуће је детектовати јако, јако мале количине вируса, која не да није довољна да развијете болест, него није довољна ни да вас окарактерише као асимптоматског преносиоца вируса.
Напомена 4.
Због претходно наведеног, у оригиналном тексту на енглеском, сложеница „people infected with COVID-19” није преведена као „људи инфицирани COVID-19“, што нема смисла, јер не можете бити инфицирани болешћу, већ изазивачем болести, тако да је то преведено са оболели од COVID-19.
Текст:
COVID-19 апликација за праћење у Србији
Како поплочати пут уз поверење, отвореност и укључење
Аутори: Милена Лазаревић и Драгана Бајић
Оригинал текст:
Владе држава широм света све више користе дигитална средства како би се побољшало праћење (tracking contacts) људи који су оболели од COVID-19, као праћење и њихових блиских контаката у циљу спречавање пандемије. Међу бројним опцијама, једно од потенцијалних решења јесу мобилне апликације за праћење и врло је вероватно да ће многе владе, укључујући и владу Србије, применити ове апликације у служби здравствене бриге и заштите. Ипак, проблем око очувања приватности и заштите података, ниско поверење корисника (према влади) и слабо прихватање, може да буде један од разлога да апликације неће бити коришћене, због чега влада Србије мора да обезбеди боље услове за поштовање грађанских брига пре него усвоји такву одлуку. Након детаљних разговора на новоу Европске Уније, а у циљу налажења најбољег решења која су у складу са чврстим правила заштите приватних података ЕУ, мало шта може да пође по злу ако Србија прати Европска правила. Такође, ово може да буде једна од степеница Србије ка путу Европске Уније.
Контекст: мобилне апликације као најбоље решење за праћење људи који су оболели од COVID-19
Праћење заражених људи и њихових блиских контаката се све више препознаје као кључна мера за спречавање будућих епидемија COVID-19. Недавно је немачка канцеларка „мирно објаснила“ својој нацији зашто је неопходно да држава прати сваку особу-носиоца вируса, као и све људе са којима су они недавно комуницирали. Мрежа еHealth EU (електронско здравље Европске Уније) сматра да проналажење контаката има пресудну улогу у „свим фазама епидемије, посебно у оквиру мера ограничене слободе, током сценарија када се смањују опречне мере“.
Апликације мобилних телефона, с обзиром на широку употребу мобилне технологије међу светским становништвом, појавиле су се као најприхватљивије средство у постизању циља. Део међународне научне заједнице потврдио је да мобилне апликације могу учинити рад државних здравствених органа бржим и ефикаснијим у одређеном обиму, јер класично праћење људи који су били у контакту са зараженом особом је сувише споро како би се спречило ширење вирус.
Главна сврха таквих апликација је да обавештавају кориснике ако су потенцијално били у контакту са појединцима оболелим од COVID-19, чак и ако особа која је носилаc вирусa у тренутку контакта, није била свесна тога. Неколико земаља је већ увело таква решења, међу којима су неке азијске земље (Сингапур, Кина, Тајван и Јужна Кореја) показале као најбоље припремљене, делом због претходног искуства са избијањем SARS-а од 2002. до 2004., а делом и због општенародне рутине коришћења напредне технологије.
Расправа о увођењу технологије праћења такође је брзо узела маха на западу. Најмање 14 држава чланица ЕУ већ је покренуло или размотрило развој апликација за праћење. Вест о заједничком Google и Apple пројекту око софтвера компатибилног са Android и iPhone уређајима нагласио је важност партнерства приватног сектора, али и јавно-приватног сектора, остављајући владама држава мало простора за маневар, тако да ће морати да подрже два великана одговорна за технологију практично свих паметних телефона данас. Ипак, у западном свету концепт развоја апликација за праћење одмах је изазвао бројне забринутости које се односе на заштиту приватности и личних података, као и на то да ли ће се подаци прикупљени путем апликација чувати на централизовани или децентрализовани начин. Европа је водећи чинилац који промовише ове проблеме, што је недавно потврђено доношењем одлуке на нивоу европског законодавства, чиме се подиже стандард заштите личних података.
Иако у Србији још увек није отворена јавна расправа око технологије праћења, дигитална оријентација садашње владе чини врло вероватним да ће та земља ускоро пратити трендове око примене апликације за праћење. Поред тога, праксе у суседним земљама Србије (као што је северна Македонија, где је влада покренула бесплатну апликацију „СтопКорона!“) вероватно ће изазвати позитиван притисак на власти у Србији. Као земља која жели да приступи ЕУ, од Србије се очекује да постепено усваја принципе и законодавство Европске Уније, чиме се отвара питање, којим моделима и са којом отвореношћу Србија треба да приступи овом питању.
Проблем: Дилеме и питања без одговора везана за апликацију и праћење контаката.
Као што је већ поменуто, заштита личних података и приватности су кључне ствари када је у питању увођење апликације за праћење. Који лични подаци ће бити прикупљени, ко ће их сакупљати, где се смештају и шта се ради са њима, су биле најчешће теме у расправама. Модел који најмање угрожава приватност до сада је заснован на Bluetooth комуникацији између мобилних телефона, уместо праћењa појединаца уз GPS локацију. Овај Bluetooth модел се већ примењује у неким земљама, на пример, Сингапур и Северна Македонија.
Ипак, овај омиљени модел (праћења) није без мане, посебно у погледу ефикасности и тачности пружене информације Bluetooth технологије. Поред тога је и противљење корисника као и неповерење јавности у владине мере. Неки извори, на пример, указују на ризик да би Bluetooth могао да покаже лажне податке услед проблема са мерењем близине. То би се могло догодити, на пример, ако телефони суседа комуницирају кроз зидове или различите спратове исте зграде, или на отвореном, ако људи возе близу један другог. Сходно томе, људи који не комуницирају са зараженом особом још увек могу да добију обавештење које би могло да изазове непотребну бригу.
Друго важно питање које треба узети у обзир је минималан број корисника потребних да би апликација постигла своју сврху. За сваког корисника, однос користи и трошка, утиче на одлуку да ли ће да преузме апликацију или не. Осим врло малог процента свесних и етички мотивисаних грађана, већина грађана би сматрала да је преузимање такве апликације малтретирање без неке веће користи. Стална употреба Bluetooth-а, на пример, троши батерију телефона, што смањује спремност корисника да користи апликацију. Други проблем се односи на оне делове грађана који не користе, или не носе сталне паметне телефоне. Због тога се проблем „слободних јахача“ природно појављује у овој дискусији, јер је овај систем „потраге“ у основи добровољан, ослањајући се на свест људи да користи апликацију. Стручњаци су упозорили да је најмање 60% популације потребно да би учествовало да би апликација радила до жељеног ефекта, што би могло представљати тешко превазилажење.
Ствар пристанка корисника нас доводи до оног што је вероватно најважнији фактор: поверење. Велика је вероватноћа да ће у земљи и у друштву са високим нивоом социјалног поверења, посебно поверења у јавне органе и институције, примена таквих апликација бити већа. Анкете урађене у земљама са високим нивом поверења показале су да људи јако лако подржавају преузимање ове апликације или задржавање апликације на телефону уколико би је мобилни оператер аутоматски инсталирао. Ипак, чак и у овим земљама, забринутост око приватности и безбедности и даље представља главну препреку за коришћење оваквих апликација, јер се испитаници брину да би таква апликација могла бити искоришћена од стране владе за повећање надзора након епидемије или да њихови телефони “могу бити хаковани”. Ова дискусија открива да је разумевање и уклањање страхова од суштинског значаја за развој методе праћења личног уређаја.
У потреби да се позабаве горе поменутим проблемима, надзорник тела за заштиту података Европске Уније, позвао је државе чланице да раде на заједничком решењу у пружању јединствене апликације за праћење COVID19 болести за целу ЕУ, у најбољем случају уз помоћ Светске Здравствене Организације, а (можда) мотивисану потребом да се обнови слобода кретања на јединственом европском тржишту. Поред тога, мрежа eHealth ЕU, недавно је издала средства за рад државама чланица, уз низ препорука за заједнички приступ проблему, захтевајући кључне ставове за било коју апликацију која се прави: да је она „својевољно кориштена, одобрена од стране националног здравственог органа, да не нарушава приватност и да се уклони из употребе, чим више није потребна ”. Ови недавни догађаји у ЕУ представљају оквир у којем Србија – жељник ЕУ – треба да тражи своја решења.
Поглед: Пут ка напред за творце политике Србије
У развоју нове или усвајању постојеће мобилне апликације у Србији, власти би требало пажљиво да размотре горе споменуте дилеме и забринутости. Будућа решења треба заснивати на разумевању брига људи и свођењем истих на минимум, уколико се одлуче да користе апликацију. Препоруке предложене испод могу пружити неке смернице стручњацима и творцима одлука који су задужени за овај задатак.
Иако су медији у скорије време показали велико поверење грађана у мере руководства Србије у борби против пандемије, грађани Србије су пре кризне ситуације углавном показали низак ниво поверења у кључне државне институције. Стога је важно обратити пажњу на то како повратити и одржати поверење како би грађани преузели и користили такве апликације. Пре него што се настави са остварењем овог решења као последњег циља владине дигиталне оријентације, извршиоци политике треба да спроведу анкету на довољном узорку грађана како би сазнали више информација о њиховој вољи, забринутости и приоритетима када је у питању политика приватности. На основу података добивених у анкети, постоје најмање два низа мера које влада треба да предузме.
1. Развој и примена мобилне апликације треба да се одвија у потпуној отворености, по могућству укључујући службе које се баве питањем одговорности владе, слободно доступним подацима и заштитом личних података цивилног друштва и технолошке заједнице. Само уз укључивање заинтересованих страна и надзорног тела, такви напори могу дати позитивне резултате и, што је још важније, обезбедити поверење јавности.
2. Влада треба да спроведе кратку, али широку пропагадну кампању, која ће се бавити бригом и пружањем кључних информација и јасних, једноставних и охрабрујућих порука. Ову стратегију пропаганде требају припремити и доставити професионалци, а не политичари, и она мора бити збирајућа, а не деобна. Поруке које застрашују или срамоте грађане, које дају нејасне и слабе информације, потенцијално дају људима више питања него одговора (као што се догодило на почетку управљања COVID19 кризом) треба да буду у потпуности одсутне из ове
нове фазе борбе против пандемије. (прим.прев. Ауторке наводе проблем „које дају нејасне и слабе информације“, а занимљиво, кроз цео текст у оригиналу замењују тезу „оболео од COVID19“ са крилатицом „инфициран COVID-19”).
Влада Србије има шансе да ојача своју усмереност према Европској Унији, држећи се својих партнера из ЕУ, у потрази за решењем. Пошто је српски закон о заштити личних података већ релативно добро усклађен са правом о заштити општих података ЕУ, влада једноставно мора да се придржава сопственог законодавства у примени овог технолошког решења. Штавише, имајући у виду висок степен интеракције између српског становништва и становништва других европских земаља (много више него са остатком света), као и свеукупни интерес земље за успостављање нормалних аранжмана за путовања са главним економским партнерма, усвајање европских решења по овом питању једноставно имају смисла.
На крају, иако је Влади Србије у борби против COVID-19 на располагању мноштво опција за дигитално праћење људи и њихових блиских контаката, влада мора да процени кључне дилеме које људи осећају, и да појача разумевање забринутог становништва, пре него што је спроведе. Апликације засноване на Bluetooth технологији до сада су се истакле као најбезболније решење када је приватност података у питању и представљају логичан избор за српску владу. Од суштинског је значаја да процес увођења ове апликације буде што отворенији и да осигура укључивање цивилног друштва и технолошке заједнице. Опонашањем рада Европске Уније могу се избећи грешке у сфери заштите личних података, што опет значи олакшицу на путу ка Европској Унији.