ЕЛЕКТРОМАГНЕТИКА

You are currently viewing ЕЛЕКТРОМАГНЕТИКА

Увод

Иако је ова област позната већ пар векова (од 1800. године, Romagnosi и Ørsted), постоји много тога што није описано у књигама које је обрађују, и стога је ово опис неизреченог, а неопходног знања за обичног човека. Овај опис се неће бавити теоријама и теоремама, јер то већ обрађују књиге и наставни програми разних школа и факултета, већ само искуственим и испробаним (лично и од стране других) и то на начин разумљив сваком ко га се лати и пожели да сазна све оно што није имао од кога.
Не замерите на опису без пуно референци или упућивања на разне линкове или књиге, јер ово није књига, већ, “кратки” увод у основу свега што нас окружује, а да смо тога несвесни. Неке од овде описаних ствари нећете наћи у званичној “цркви” звана “наука”. Надам се да ћете лако разумети све што је написано, а жеља аутора је да о прочитаном поразмислите без предрасуда и ограда које је “образовање” поставило.
Бранко Босанац
Шта је то Електромагнетика?
Као што и сам наслов каже, састављено је од електростатике и магнетике. Једно никада не иде без другога, стим што су ефекти понекад видљиви, а некад не. Оно што је стално присутно као њихово узајамно деловање је такозвана електромоторна сила (Лоренцова сила) а уочљива је ако се у поље неког од њих унесе магнет или статика (попут наелектрисаног објекта у поље магнета, или обрнуто). У литератури се ове три компоненте стално одвајају, наводно – ради лакшег схватања, али, оне се не могу и не смеју одвајати. То би било као да одвајате мајку, оца и дете, а говорите о породици. Ове силе (да, силе) су међусобно стално у вези, без обзира да ли су у статичном или динамичном пољу. Када су статичне онда их називамо директне/једносмерне, у супротном су наизменичне.
Електростатика се јавља, у обичном животу, кад скидамо вунени џемпер и изазовемо наелектрисање које се манифестује варничењем, које итекако добро осетимо. У природи се електростатичко пражњење (“пробој електростатичког поља”) одражава муњом на небу. Оно чега нисмо свесни је да живимо у једном великом кондезатору чија једна електрода чини планета Земља, а другу електроду – јоносфера (горњи део атмосфере који нас одваја од космоса). Кад скидамо џемпер, једна електрода је наше тело (уземљење), а друга џемпер. Оно што се никад не спомиње је да се исто наелектрисање увек међусобно привлачи, а кад се територије (поље) различитих наелектрисања преклопе, долази до варнице – сукоба. Из тога произилази (у обичном животу) да се сличности привлаче, а различитости сукобљавају. У сврху прикупљања електрицитета користи се кондезатор, који се састоји из две електроде и изолатора, од чије дебљине и састава зависи ниво изолације кондезатора, односно, његовог пробојног напона. Сваки кондезатор има свој пробојни напон, што ће рећи да може поднети одређену разлику потенцијала, који ако се пређе, изазива пробој изолатора и врло често паљење самог изолатора (електроничари то називају “плави дим”).
Ако то пренесемо у природу, до муње долази кад се накупљени потенцијал на површини Земље, преклопи са оним у облацима, то јест, кад је пробојни напон атмосфере превазиђен и дође до удара грома, а као резултат имамо стварање озона, магнетног импулса, светлосног бљеска и звука грома. Наравно, ако постоји влажност (која увек постоји у некој мери) она је та која одређује пробојни ниво. Вероватно је да не знате податак, али на сваком метру атмосфере се налази потенцијал од око 100 V (V – Волт је јединица електро-потенцијала). Овај податак је за доње слојеве атмосфере, а у горњим је много већи и досеже 1500 Волти. Разлог је у чињеници да је изван јоносфере количина налектрисања далеко већа и кад би се изразила у напону она би износила од 2500 – 5000 V. Унутар соларног система, количина јона се повећава са близином Сунца, а опет, ван њега, количина јона превазилази 10 пута већу количину од оне унутар соларног система. Зато неке сонде које су послате да истраже соларни систем, чим изађу из њега бивају уништене, јер електроника унутар сонде није предвиђена за тако велика наелектрисања.
Постоји један врло интересантан експеримент који су пре десетак година спровели на Оксфордском универитету. Направили су велики кондезатор од две металне цеви (једна спољашња – већа, и унутрашња – мања) коју су ставили у стаклену посуду.
Електроде кондезатора су прилагођене да чврсто пријањају страницама суда. Наелектрисали су кондезатор, a након искључења извора високог једносмерног напона и уклањања каблова са електрода, скинули су прво спољашњу електроду, а потом унутрашњу, а да га нису директно пипнули (били су изоловани од уземљења и пазили су да не преспоје електроде). Кад је то обављено, сваку појединачну компонетну су пипали голим рукама, и није их ударио електростатички напон. Кад су поново саставили кондезатор (вратили све на своје место), наелектрисање је било исто као и пре расклапања (ето нечега за размишљање…).
Магнет је, са друге стране, супротност по особинама од електростатике, јер се исти полови одбијају, а супротни привлаче. У литератури ћете имати представљање ове две силе под углом од 90 степени, док у стварности њихов угао разлике иде од 75 – 105 степени, а он зависи од материјала који или проводи струју (електромагнет) или од којег је сачињен сам магнет, као и од спољашњих услова (температуре, притиска, разних врста зрачења). Оно што се најбоље разуме је бусола илити компас. Његова казаљка увек показује магнетни пол Земље, северно – јужни правац. Међутим, овде имамо и аномалије Земље које се не спомињу у званичној литератури као што су: космотелурска мрежа, Хартманова мрежа, Киријева мрежа, Шнајдерова мрежа, Друга Шнајдерова мрежа (…”често се поклапају са линијама старих римских путева. На његовим укрштањима се често налазе свети извори и бунари, капеле, места ходочашћа, дворци, римска утврђења… “ – из књиге “Основе радиоестезије”, Ђенђи Самарџија). Иако се на знање о магнетизму ослањамо на основе физике које смо учили у школи, треба нагласити да су то уопштене форме које су прилагођене теоријама о магнетизму из прве половине 19-тог века (Оерстед, Андре-Мари Ампер, Мајкл Фарадеј, Џејмс Кларк Максвел), али његова природа и суштина нигде није описана. Слично је и са електростатиком. Скоро све је базирано на претпоставкама и теоријама, које нас прате до данашњих дана, јер је у то “уплетен” Алберт Ајнштајн са његовом “Теоријом релативитета”. Оно што није објашњено у тим теоријама је његова неодвојивост од електрицитета, а да се опет, као такав, ставља у независну форму.
Наравно, нико не помиње трећу силу, а то је кретање енергије или честица (назовите то како хоћете) чије су оне саставни део. Јер, деловањем на то кретање, ако је магнетно – добијете електростатику, а ако је електростатично – добијете магнетно деловање. Ово је мало тешко за разумевање, али универзум који се налази свуда око нас увек иде у тројству, и он означава ЖИВОТ/постојање – без обзира да ли се ради о “живом” или “не-живом” бићу (материји).
Неки то називају Електро-Моторном силом, јер се она појављује кад у хомогено електростатично поље, ставимо магнет (или обрнуто), што је опис електромагнетног мотора/генератора (са перманентним магнетом).
За магнете кажемо да су физички феномени и везујемо га за природни магнет (магнетит, Fе3О4). Постоје разне теорије о томе шта је магнетизам у магнетиту, а најчешће употребљавана је она која говори о девијацији електро-поља унутар феромагнетног изотопа гвожђе оксида, магнетита, који изазива избијање магнетних импулса велике брзине (на нивоу нано секунде), манифестујући се као магнетно поље. Простије речено, имате мале батерије у облику магнетитне групе (магнетит има специфичност да формира високо поларизоване “гроздове”, или кластере, молекула магнетита, од 50 – 150 молекула), које се стално пуне због несталности (трења) орбите јаких ковалентних -О- веза између молекула унутар кластера, па, кад се напуне до мере напонског пробоја између кластера, ствара се варница и тада имате “израчену” магнетну енергију. Наводно, ово се дешава због лоше распоређености самих кластера, јер они нису поређани као батерије у напр. светлосној лампи, један за другим у низу, већ имају хаотичан распоред. Мени ово више личи на поједностављено објашњење радиоактивности, а не магнетног поља, мада неки спекулишу да је магнетно поље тип радијације јер се може ухватити “pickup”-ом, и звучи идентично Гајгеровом бројачу. На неким факултетима се показује овај необичан феномен тако што се магнет стави у завојницу са огромним бројем завоја (“pickup”) и примљени сигнал пушта преко обичног аудио појачивача на звучник.
(Као шлаг на торту, у радио дифузији се емитовање наизменичног електромагнетног таласа преко антене назива зрачење антене, а исти термин – зрачење – се користи и за радиоактивне материјале.)
Типове магнетних материјала делимо на:
  • магнетит – природна намагнетисаност.
  • феромагнетни – има могућност перманентног намагнетисања материјала, попут гвожђа, кобалта, никла и неких ретких метала (напр. неодијум), као и њихових легура, у пољу сталног маг. поља у моменту постизања такозване Куријеве температуре. Такође, при тој истој температури може се касније изгубити намагнетисаност тог материјала. Меко гвожђе (пуно угљеника) може остварити дуготрајну намагнетисаност у контакту са магнетом, али може је изгубити или грејањем или уласком у јако динамично магнетно поље (degauss).
  • диамагнетичне – способност неких материјала, попут бакра и угљеника, да бивају слабо одбијени од магнета.
  • парамагнетичне – способност материјала, попут кисеника и алуминијума, да бивају слабо привучени од стране магнета.
  • антиферомагнетичне – особина неких материјала да на одређеним температурама имају или одбојне или привлачне особине у односу на магнетно поље. Они су комбинација парамагнетизма и диамагнетизма у истом материјалу која је зависна од температуре. Поред тога, специфичност је да не проширују магнетно поље на спољашњи простор.
Поред набројаних типова, постоји и такозвани Му-метал, који има специфичност да магнетне линије сила врло успешно проводи кроз себе, а да при том има изузетно слабо спољашње магнетно поље. Ови материјали се користе за оклопљавање осетљивих електронских компонената како би се заштитили од ниско-фреквентних магнетних поља и електростатичког пражњења, и врло су скупи.
Оно што је битно напоменути је постојање диполногефекта, који је основ разматрања општег магнетног поља. Овај појам датира из времена постојања компаса, који реагује са магнетним пољем Земље, и помоћу кога се описује облик неког магнетног поља. У основи, сваки атом, молекул, поседује такозвани диполни (два пола) ефекат, јер има свој Север и Југ, али у електростатичком моделу, “+” и “…”. Ово је изузетно битно за разумевање свега око нас и у нама, јер смо састављени од огромног броја атома и молекула, који се крећу у сложеном систему атмосфере која је сачињена од електромагнетике, како статичне, тако и динамичне.
Статично и динамично
електромагнетно (ЕМ) поље
Као што већ знамо, електростатичко и магнетно поље представља статични облик поља, а њихову периодичну размену називамо динамичко поље. Многи људи нису свесни да се код статичног поља јављају обе силе истовремено, а пример је атмосфера планете Земље на којој живимо. Ваздух који удишемо је изолатор једног великог кондезатора који је намагетисан и наелектрисан, у некој мери, који формира планета и њена јоносфера, а са друге стране, сама планета је магнет (јачине поља на површини од 30 – 60 uТ (микроТесли)). При том не треба запоставити и магнетосферу Земље, без које не би имали ни јоносферу, која нас штити од разних врста космичких зрачења разорне моћи.
Природно динамично ЕМ поље се огледа у пражњењима громова и окретању Земље, што око своје осе, што око Сунца, обртању месеца око Земље а и око центра наше галаксије, и напокон, око центра (барем нама познатог) космоса. Ово нису једини извори ЕМ поља, јер су неки од њих спорадични, и мање су их људи свесни, а то су тектонска померања, плима и осека, Сунчев пламен, исијавање црних рупа унутар и ван галаксија, активност вулкана итд. Управо из претходно наведених разлога распон фреквенција природног ЕМ поља и таласа иду од 1.22 10-12 Hz – 1 Mhz (ако изузмемо светлосна и разна зрачења у вишем фреквентном спектру), и њих можемо регистровати, на овај или онај начин. Наравно, проблем јако ниских фреквенција ( 1.22 10-12 Hz) је да би нам требало много живота да их уочимо, али без обзира на то – они постоје.
Вештачко динамично ЕМ поље су све врсте енергетских, радио таласа, светлости и осталих типова зрачења. Енергетским подразумевамо далеководе (50/60 Hz), рад великих машина на бази електормагнетних мотора и трансформатора. Обзиром да мотори и трансформатори за разна напајања (исправљачи) данас раде на много вишим фреквенцијама, онда сматрамо да се он преплиће са разним врстама радио таласа (као и природним ЕМ зрачењима), па се често и бркају. Радио таласи се највише користе за телекомуникације и они имају опсег од неколико десетина кило херца (kHz), до неколико десетина гига херца (GHz). Све преко тога посматрамо као светлосно и остала зрачења.
Промену електро и/или магнетног поља изражавамо као фреквенцију или учесталост промене. Она се дефинише као број промена у секунди, и означава са Hz – Херц, у част немачког физичара Хермана Херца, који је први приказао и доказао да је брзина радио таласа у вакуму једнака брзини светлости (које је под знаком питања, јер постоје таласи који су бржи од ње). Из тог доказа је касније происткла величина коју често користимо у електротехници под називом таласна дужина.
Свака промена ЕМ поља узрокује таласе енергије који се простиру свуда око извора који их прави. Ради лакшег поимања ове појаве, извор промене нам може бити камен који бацимо у језеро, и место уласка камена у воду нам је извор промене, а таласи на њој су приказ промене која је настала у датом медију. Управо овај пример је добар за објашњење разлике Херцових и природних (Теслиних) таласа. Бачен камен је спорадични извор, и он се очитава свуда у природи – гром, па чак и у нама самима – појединачан откуцај срца (мисли се на облик таласа). Херцови таласи су напр. обртање Земље око своје осе, или Месеца око Земље, који има временски одређено понављање појаве, и приказује се као синусоида. Срце је пример, оба типа осцилација, јер има један откуцај срца, па пауза, па поновни откуцај, итд, што га чини спорадичним, али има и релативно прецизан период између откуцавања, па га то чини и појавом са сталним временским понављањем, што се означава ОУМ (откуцаја у минути). Кад смо већ код рада срца, најнижом фреквенцијом се сматра 0.6Hz (36 ОУМ), а највишом 3Hz (180 ОУМ) (из личног искуства знам да ово није баш најтачнији податак, јер сам имао више од 3.66Hz (преко 220 ОУМ)). Ово нам говори да човек функционише унутар неких граница, а да све изван тог опсега завршава трагично. Тако је и са свим осталим стварима материјалног света, опсег постојања унутар граничних области.
Граничне области функционисања живих бића постоје у статичком и динамичком домену. Оне су дефинисане у погледу енергије које та поља носе са собом. Обично се сматра да што су таласи нижих фреквенција, носе са собом веће енергије, а високе фреквенције, пак, носе ниже нивое, али то је врло уопштено посматрање које не узима у обзир бројне друге факторе, као што је однос материјала, медија у ком се поље манифестује и типа таласа који постоје у том пољу (на пример, није исто испољавање енергија за фреквенције на дну мора и на врху Монт Евереста). Исто тако, јачине или интезитети поља у статичком и динамичном домену могу бити фатални ако изађу изван граничних области за постојање живог бића или материје.
Енергија динамичних ЕМ таласа
Овде се поставља питање шта је појам енергије и шта он заиста значи. Да би лакше разумели, енергију можемо посматрати као светлост Сунца коју осетимо на кожи. Ако је поредимо са светлошћу сијалице, напр. сијалице са влакном, онда разумемо концепт енергије, осећаја загревања коже. Али, ово је само концепт, и у реалности не разумемо појам енергије у свесном облику – то је само конструкт човека, попут онога што знамо као време. Ово наглашавам због чињенице да ако изузмемо време као појам, долазимо до схватања да су прошлост, садашњост и будућност стално присутне и неодвојиве су – оно се проживљава (осећај). Зато се у “научном” свету енергија приказује као рад, а коју учимо у школама кроз примере механичког рада и наводног односа уложене енергије на померај предмета. Проблем са овим објашњењем је што енергија представља неку циљану акцију некога или нечега на нешто што је само по себи саздано од ње. Атоми су саздани од енергије, јер се цепају на све ситније и ситније делове честице (енергије), и нема им краја – иако кажу да има.
Заправо, све честице су концентрисана енергија у некој форми. Од атома су саздани молекули, који граде живо ткиво или предмет – опет енергија, а намера и ткзв. акција је опет сачињена од енергије, а резултат је њен “рад”. Ово је само размена енергије, а не рад. Управо то је основ онога што се догађа у пољу свеколике материје, као што је вакум, ваздух, вода, камен, итд. Зато ми осећамо и прилагођени смо размени енергија, и унутар и изван нас, па их тако и доживљавамо.
Стога, електро магнетна енергија је међусобна размена разних енергија, који се манифестују на различите начине кроз поље и/или таласе који могу бити вртложни или поларизовани.
Морамо бити свесни да природа има механизам баланса, како би се очувала и зато поред поларизованих имамо вртложне таласе. Вртложни таласи су одговорни за баланс, а поларизовани за пренос (ток) енергија. О вртложним таласима овде неће бити говора јер су превише сложени да би се кратко описали, али морамо бити свесни њиховог постојања да би смо разумели њихову улогу.
Поларизовани таласи предстваљају екстреме, или гранична подручја, а оно што их повезује су вртложни таласи.
Њихово простирање делимо на омни-дирекционо и усмерено. Омни-дирекционо значи да се енергија емитује у свим правцима од извора, попут светла упаљене свеће, а усмерено је енергија која се емитује само у неком правцу у облика снопа, као светлосни сноп фара или батеријске лампе. Омни дирекционо емитовање има велико расипање енерије јер енергију растура на све стране, док је код усмереног сва енергија сакупљена у сноп и зато кажемо да је оно концентрисано – сва енергија извора се концентрише у малом снопу (попут ласера). Пример тога је радио предајник који са омни-дерекционом антеном једва досеже пар километара (на пример), а са истом снагом на усмереној антени постиже и десет пута већу раздаљину.
Иако се данас много користи Таласна теорија за објашњење простирања радио таласа, она је много непрецизна и у доста случаја нетачна. Оно што она не узима у обзир је зависност простирања таласа од окружења, а ту првенствено мислим на просечну густину ваздуха (влажност, састав, и надморска висина пријема и предаје), тип земљишта преко кога се врши емитовање, зависност фреквенције од типа емитовања и природна ЕМ поља. У пракси, таласна теорија израчунава неку путању на основу идеалног обрасца који се кроз програм за симулацију (или путем ручног рачунања) прилагођава неком обрасцу средње грешке како би се добила потребна снага за израчење а довољна да се на другом крају прими као сигнал на некој антени у потребној мери за остварење везе. На терену се добијају много чудни резултати, што знам из личног искуства, тако да се снага увек преувеличава “ради сигурности”, а добијемо расипање снаге тог система на све стране. Често је то узрок многих сметњи на другим опсезима јер се атмосфера и земљиште понаша као “мешач” тог сигнала (Земљина атмосфера је изолатор огромног звонастог кондезатора) и свега оног што се налази на месту и трасе емитовања. Нисам до сада видео да је неко вршио теренску анализу последица таквог приступа. Једноставно речено, она се показала доста добро у лабораторијским условима, али је далеко од тога да је применљива за прецизан теренски рад. Током рада на овим системима, схватио сам да велику улогу у одашиљању и пријему антене има материјал од ког је сачињена, ако изузмемо подешавање самог антенског ситема. Поред овог битан је начин поларизације антена.
Понекад природа уме да изненади у погледу емитовања и пријема радио таласа. На неким местима постоје јака вртложна магнетна и електростатичка поља која потпуно угуше пријем или предају. То понекад треба имати на уму.
Поларизација таласа
Једна од особина таласа је да се може поларизовати и она представља раван ЕМ поља. Да би се лакше разумело, узмимо пример убацивања новчића у џубокс. Новчић представља раван поља, а прорез за новчић представља решетку кроз коју талас пролази. Ако је талас у вертикалној равни, он не може проћи ако је решетка постављена хоризонтално, односно, проћи ће само мали део онога што је послато од извора. Пресек те две равни нам даје количину таласа који пролази кроз ту решетку. (Наравно, нема шансе да убаците новчић у џубокс, па чак ни његов део ако сте погрешили орјентацију новчића у односу на прорез.)
Поларизација или раван таласа, ако је поларисан, има највећу енергију у тој равни, па га стога делимо на: вертикалну, хоризонталну, кружну, изломљену (ово се односи на такозване фракталне антене).
Кад талас није поларизован, он се назива дифузним, што би могло да се преведе као дезорјентисан (нема раван енергије јер је она хаотична и најсличнија је изломљеној поларизацији). Ово не треба мешати са директивношћу, јер, кад талас није поларизован он опстаје унутар неке равни. У пракси, поларизација се много користи код радио и светлосне технике, антена за телекомуникациони пренос, или LCD екран који користи поларизоване решетке како би приказао пикселе – слику. У медицини се поларизација користи за микроскопе, радио ножеве у онкологији, магнетној резонанци итд.
Оно што се често подразумева је да ако се талас израчи у једној равни, он и на коначиште стиже у истој равни. У теорији – да, у пракси – некад да, некад не. Поларизациона раван зависи од медија кроз који пролази, његове температуре, густине и састава (да ли је хомоген или не). Ако дође до поремећаја у било ком од њих, долази до помераја равни, на пример: шаље се вертикална поларизација таласа, а он на одредиште долази под неким другим углом од вертикале. Ова појава је често присутна у радио линковима, на великим растојањима и код великих разлика надморске висине извора и одредишта.
Типови зрачења
Зрачење је емисија енергије таласа или честица. Делимо их на:
електромагнетне – радио таласи, микроталаси, инфрацрвени, видљива светлост, ултра-љубичасто, Х-таласи и гама радијација – честичне – алфа, бета и неутронско зрачење
Друга врста поделе је на јонизујуће и не-јонизујућезрачење. Разлика међу њима је у количини енергије које честице носе са собом, а сам назив “јонизујуће зрачење” подразумева постојање честица – јон/катјон (напр.).
Јонизујуће са собом носи више од 10еV, што је довољно да прекида молекуле и атоме на саставне делове или кида молекуларне везе. У ову групу спадају радиоактивни материјали (који емитују алфа, бета и гама радијацију), Х-зраци и космички зраци (изван Земљине атмосфере), извори високог напона (катодне цеви, фотокопири, ласерски штампачи, радиографија у медицини, озонски освеживачи ваздуха, итд). У не-јонизујуће зрачење спадају ултра љубичасто светло, видљива светлост, инфрацрвена светлост, микро-таласи, радио таласи, врло ниске и екстремно ниске фреквенције, топлотно зрачење.
      Слика 1. Фреквенције и таласне дужине електромагнетног зрачења.
Утицај електромагнетног поља и таласа на физичке материјале
Годинама се води полемика око утицаја електромагнетног поља и таласа на материјале, да ли су штетни или не. Искуство каже да оно постоји на више начина и видљиво је, на дуже време, а то често оправдавају “старењем” материјала. Ово “старење” се најбоље примећује у електроници јер се компоненте од које је сачињена распадају, буквално, на веома високим фреквенцијама током времена. Време није стотинама година, већ су питању деценију до две. Раније су компоненте трајале знатно дуже, чак и до 50 година, док данас већ након неколико година употребе, бивају неупотребљиве.
Ово се правда великом дисипацијом (грејање) компоненти, и наводном лошом израдом (праве Кинези). Има и тога, али како објаснити да се пре 30 – 40 година воће и поврће одржавало знатно дуже од оног које купите у продавници. Да ли је и оно под већом температуром него што би било природно, а можда и њих праве Кинези!?
Примера ради, током рада са различитим уређајима и њиховим сервисом, имао сам прилику да видим како се компоненте буквално претворе у прах од рада. Неки од њих су лоше прорачунати, али има доста оних који се разложе од рада, а то је поготову видљиво кад тај уређај има различите секције које раде у различитим режимима. Овде ћу се фокусирати само на два сегмента, осцилатори у неким примопредајницима (који иначе раде на малим снагама) и исправљачи који им обезбеђују потребан напон за рад.
Исправљачи обично имају вишеструко већа оптерећења од осцилатора (понекад и 1000 пута већа), али су фреквенције рада драстично различите те тако исправљач ради на 100Hz, а осцилатор на око 100МHz (примера ради). Узмимо само две компоненте у обзир: кондезатор и отпорник. Кондезатори у осцилатору умеју да се буквално претворе у прах, док се код отпорника то ређе дешава, али често се понашају као осигурач, јер толико промене вредност да постану бесконачан отпор – као да између две тачке не постоји веза. Код исправљача, кондезатори обично остану читави, а отпорници бивају или осигурачи или се претворе у прах. У овом конкретном случају, говори се о поправци уређаја након 20-так година константног рада, а да ствари постану још необичније, компоненте су мењане са одговарајућим које потичу из истог времена кад је уређај направљен. И, замислите, уређај је прорадио без икаквих проблема, а на компонентама које су сво време биле запаковане и склоњене на сигурно, није било никаквих видљивих симптома старости. Уређај је, после, радио још 10-так година, када је уклоњен јер га је заменила нова технологија.
Ово поставља разна питања на које не можете наћи одговоре у стандардној науци. Поставите питање, и добијате само фрагменте које су неповезани и недоречени. Заслуга технолошких компанија за одговоре на та питања је огромна, јер оне не желе да схватите шта се догађа – они контролишу “науку”.
Како бисмо сами дошли до одговора на питања, потребно је подсетити се какав утицај има статичко поље на материју. Иако многи превиђају чињеницу да се вода на тај начин растура на саставне делове (Н2 и О2) преко електролизе, још више им чињеница да постоји магнетолиза, која има исту улогу, личи на фантазију. Жао ми је што морам растурити ту фантазију, али тај процес заиста постоји већ 150 година, и њиме су се бавили многи истраживачи тог времена, постижући невероватне резултате. Међутим, са појавом првих великих компанија (за то време) попут Филипса, Осрама и Тунгсрама, и њиховог првог уговора о монополизацији тржишта сијалица са влакном 1907. године, почиње ера потрошачког друштва и контролисане науке (а можда и друштва).
Но, да се вратимо електролизи и магнетолизи. Вода је састављена од једног атома кисеоника и два атома водоника. Њихова међусобна (ковалентна) веза је изузетно јака, и очекивати да ју је лако раскинути, је као очекивати да ћете једном чвргом по камену истог претворити у прах. Такође, на магнетном нивоу, један је диамагнетик а други парамагнетик, као и сви постојани материјали. Електролизом цепамо молекул воде на саставне делове: Н2и О2, али при том се ствара велика количина деутеријума и долази до трансмутације електрода у неке друге елементе. Количина енергије потребне за овај посао је огромна, за разлику од потковичастог магнета који се користи као електроде за исти посао. Наравно, и он има своје трошење, тако да се његова намагнетисаност након извесног времена потроши. Занимљива је чињеница да се трансмутација елемената јавља у далеко мањој мери него код електролизе. Многи који покушавају да користе електролизу имају проблем са електродама које се брзо троше и при том “запрљају” воду, па је она потом загађена. Сви превиђају да је вода најјачи растварач у природи, а најјача је кад се користи “жива” вода. Термин “жива” означава изузетно електро активну и магнетно лако орјентишућу воду, са малим кластерима молекула воде.
Кластери воде су групе малог броја самосталних молекула Н2О, без осталих примеса, и они се тешко групишу догод се не провуку кроз металне цеви (разелектришу). Чим се то уради, кластери постају тромији и почињу да губе електро-активност, и све се више магнетишу и на себе све више привлаче слободне атоме других материја које успут покупе. Зато изворска вода може дуго времена да проведе у стакленој флаши а да се не “усмрди”. Такав један експеримент сам спровео пре више од 5 година, и вода је још увек у истом стању у ком је стављена у флашу. Доказ да је растварач се види на дну флаше у виду стакластих структура, које су формирале талог. Ако ставите воду из чесме у исту такву стаклену флашу, она ће се покварити за свега неколико месеци. Зато се “жива” вода назива лаком, а чесмовача тешком водом. (Лаком водом се са друге стране подразумева она која нема пуно примеса и деутеријума, док се тешком сматра она која је или са великом количином деутеријума или разних загађивача/примеса.) Ово не треба мешати са рН вредношћу воде, али имају уску овезаност – што је алкалнија, има мање примеса, а кад је кисела, у себи има свега и свачега и идеална је за развој бактерија, микроба и гљивица.
Ако такав утицај има статичко поље, какав је утицај динамичног поља или ЕМ таласа? Хмм, ако су ти утицаји унутар неких граничних области, и нема неког значајнијег утицаја. Зачуђујуће је колико су те вредности варљиве у домену воде, јер радио-фреквентна и микроталасна поља или таласи на велику количину воде (море, језера) имају наизглед мали утицај, ако их гледате кратко време. Дугорочно, имају застрашујућ утицај јер се температура повећава много брже него ако употребите загревање сунчевом светлошћу. Ако гледамо пару, онда је то зависно од фреквентног спектра. Код ниских фреквенција нема неког значајнијег утицаја, ни краткорочно ни дугорочно, али фреквенције које су дељиве или множиве са 2,4х GHz имају страховит учинак на водену пару.
На првом месту се изузетно брзо греју, до мере запаљења, а на другом утичу на испаравање великом брзином. Да подсетим, ваздух који удишемо садржи влагу и од великог је значаја за свеколики живи свет. Стога, ако се питате зашто се атмосфера толико греје, одговор су микро-таласи мобилних телефона, базних станица, WiFi уређаја, сателита, Bluetooth-a и многих “експерименталних истраживачких независних лабораторија”. Да би схватили о чему говорим, употребимо математику, узмимо град са 2 милиона становника, од којих 50% има мобилне телефоне са снагом излаза од 1,5W (што је половина препоручене снаге мобилног телефона у спецификацији за 3Г и 4Г мреже), и добићемо 1,5 МW израчене снаге на подручју тог града, и то без осталих наведених уређаја. Подсетићу да је за печење у микроталасној рерни потребно свега 800 W, на фреквенцији од 2,4 – 2,5 GHz. Да подсетим, мобилни на 3/4Г мрежи раде у распону 600 МHz – 3.5 GHz (у зависности од расподеле фреквенција).
Ево још једног податка за базне станице (радио релеји за мобилне телефоне) које данас видимо на малтене сваком крову више зграде. Њихова снага је лимитирана на 50 W, у неким нормалним земљама, и са међусобном раздаљином од 2,4 км. Како је то решено у неким другим земљама, видимо на сопствном примеру.
Ако желите податак за количину енергије израчене из мобилних телефона на светском нивоу, погледајте маркетиншке податке мобилних компанија са бројем клијената и помножите са само 1 W, да вам се не би завртело у глави од цифре и све ће бити кристално јасно.
Закључак се сам по себи намеће, у градовима је претопло не због “гасова” и “ефекта стаклене баште”, већ због микроталаса који се емитују са свих микроталасних уређаја са Земље, али и из свемира, са сателита. Наравно, тако се загрева и Земљина атмосфера, а не због “превише становника”. Слика испод показује који опсег фреквенција бива задржан у атмосфери, са немогућношћу пробоја јоносфере и магнетосфере (Penetrates Earth’s, Atmosphere Radiation Type Wavelength (m) и Frequency).
📷
Слика 2. Одозго према доле. Зраци који пролазе кроз атмосферу (Да или не). Тип ЕМ. Поређење таласне дужине ЕМ и материје. Фреквенција. Температура тела која одаје зрачење.
Утицај ЕМ таласа на материјале се не завршава на води, то је само почетак, јер други сегмент представљају индукциони системи који се користе највише у индустрији, а по снази су много већи потрошачи од комуникационих микроталасних емитера. Самим тим врше велики утицај на материјал од којег су саздани, а онда и на околину.
Кренимо од трансформатора за високи напон и његовим дистрибутивним елементима. Они се користе за испоруку електричне енетргије свим корисницима, а практично су свуда око нас. Трансформатори се на првом месту налазе у хидро- , термо- , и осталим централама, за претварање ниског напона у високе напоне на мрежи, који достижу 100 000 Волти. Разлог за тако висок напон је проток струје кроз жицу далековода, и свака може да трпи одређено оптерећење у зависности од пресека. Чим има пресек, она има и своју тежину. Што је тања, преноси мању струју, а у електричној дистрибутивној мрежи те струје могу ићи до 1000А (100МW). Ако је напон нижи онда би требало поставити много дебље каблове, чиме би се повећала тежина каблова, а самим тим би њихова носећа конструкција била масивна и поставило би се питање исплативости. Зато је направљен компромис да се велике снаге преносе на 100.000 V, која је показала оптимизован однос цене и количине утрошеног материјала у односу на снагу преноса (као и растојања две носеће конструкције). Дистрибутивна мрежа се састоји од неколико пребацивања на ниже напоне и њихову расподелу на потрошаче, која у коначишту има (код нас) 230V. Највећи проблем овог система је пропадање материјала на који се ослања, процес разарања материјала, почев од температурног ефекта (сваки се део сам за себе загрева у зависности од оптерећења) па преко диполног ефекта (раније описано у делу магнетног поља) до оксидације и сличних ефеката, је сталан и ограничава систем у трајању. Ради кратког увида, овде се ограничавам на опис трансформатора и процеса у њему, јер је тема огромна и опсежна. Током рада трансформатора на њега највише утиче оптерећење које га загрева до мере прекида жице у њему. Следећи разлог пропадања је ефекат који делује на саму жицу као отпор протоку индуковане струје на њој, и оне су по природи вртложне. Оне су заслужне за раскидање чврстих веза између атома бакра у жици јер су оне супротне смеру тока струје у проводнику и доводе до кидања чврстих веза услед диполног ефекта, превише растежу и скупљају атоме, као и њихове међусобне везе – унутар проводника. Зато су бакарне жице при замени рапаве, за разлику од нове и глатке којом је замењујете. Битно је напоменути да свака акција има и своју реакцију, па се у ЕМ таласима она очитава као расипање енергије или губитак (за проводнике то називамо отпор). У основи, ако се струја у проводнику креће у једном смеру, постоји и струја која тече у супротном смеру, тј, она главна се креће по површини, а супротна се појављује у средини проводника (у зависности од фреквенције и матерјала, може бити и супротно). Ово је само поједностављено објашњење. Поред овог ефекта, постоји и звучни ефекат који изузетно утиче на композитност материјала у трафоу. Он се јавља због такозваног трансформаторског односа и фазног помераја примара и секундара, који као резултанту даје звук (брујање трафоа), а директно је везана за оптерећење трафоа. Следећи ефекат су ткзв, Фукоове струје, које се јављају унутар индукционог поља трансформатора, а по природи су вртложне и имају честу примену у индустрији, јер загревају материјале који се излажу наизменичној индукцији.
Зато имамо индукционе пећи које користимо за загревање метала, чак до тачке топљења. Користе се за каљење метала, а и за топљење истих. Ове врсте пећи имају огромну потрошњу електричне енергије, изражене у десетинама кW, (па чак и МW), а фреквенције рада иду до 1МHz.На истом принципу имамо и лемљење, кување, печење, заптивање (алуминијум, пластика), ламинирање, стерилисање, обрада пластике итд.
Електромагнетно поље око ових уређаја је огромно и зато није чудо да се у њиховој близини процес распада одвија много брже него што би то био случај код његовог непостојања. Немојмо заборавити да у кућама и становима имамо свуда електричну инсталацију која нон-стоп има присутних наизменичних 230 Волти, без обзира да ли је нешто прикључено на њу или не. Свуда око нас је електро-мрежа, као и улична расвета којој је потребно напајање. Овде треба напоменути да су свуда око нас хиљаде километара, ако не и милиони километара жице дистрибутивне напојне мреже, која због велике струје протока, индукује у простор око себе огромну електромагнетну енергију. Да бисте разумели шта значи расипање ове енергије, имајте на уму да су се многи досетили да ову енергију искористе тако што су паралелно кабловима далековода стављали развучене жице од чије дужине су зависили постигнути напони. Њима су напајали своје домове “бесплатном” енергијом.
Зато су закони многих земаља прогласили овакав начин искоришћења “расуте” енергије нелегалним. Правно гледано, такви закони су сами по себи нелегални, јер је то бачена енергија у “ветар”, а “корисник” те енергије се није физички прикључио на далековод. Он је само искористио природу електромагнетних таласа, и ништа више.
Поред ових електромагнетних поља, имамо и светлосне изворе које исто тако утичу на распад што материјала, тако и биолошких материја. Једна од њих је Ултра љубичаста светлост, а друга Инфра црвена светлост. Свака од њих утиче на свој начин на различите материјале, али је битно схватити да она делују на атомском и молекуларном нивоу.
Ово је само један мали део мозаика, али веома важан, како би сте створили слику о сопственом окружењу. Није узет у обзир остатак технике који користи микро-таласе како би обављао посао за који је направљен, а са много већим израчењима од наведених.
Поред зрачења електромагнетне енергије, имамо и директан утицај фреквенције на материјал који се најлакше разуме у домену електронике. Пре 30-так година, процесори за компјутере, као и периферија, су радили на малим фреквенцијама – до 100МHz, а данас процесори раде на неколико GHz. Технологија пре 30 година је имала већу дисипацију (грејање) по 1MHz од данашњих, али и дан данас раде, споро али раде. Данашњи компјутери тешко да издрже више од 10 година рада, али чешће тешко достигну 5 година старости. Можда због кратке гаранције!? А можда има нечега у сложеним облицима сигнала који се комешају у процесору … и изван њега. Иако користимо компјутере за рад и забаву, нисмо свесни његовог зрачења на нивоу електромагнетног поља, а често га носимо у крилу или поред ува (попут мобилних /паметних телефона). Опсег фреквенција у његовом окружењу иде од 30-так кHz, па, до неколико десетина GHz. Наводно, његово кућиште нас “штити” од зрачења, и “успут је незнатно”. Да, то пише на разним техничким декларацијама и спецификацијама светских стандарда за електричне апарате, али оно што не пише је количина енергије коју испоручује у окружење, а скоро сваке године се та граница повећава. Исто тако не пише да те величине никада нису испитане до краја и не зна се, заправо, колико нам штети на дугурочном нивоу.
Такође, код нових процесора, највећи проблем је електромиграција метала унутар силицијумске основе од које је сачињен. Иако је стакло изолатор, од чега се прави сваки процесор и трпи високе температуре и високе напоне, метал прави кратке спојеве водова између слојева стакла, па чак и на истом нивоу (кад се водови налазе један поред другог). Иначе, овом се тематиком ИБМ бави више од 30 година, и даље нема поуздана решења за проблем који се погоршава са повећањем фреквенције унутар процесора. Интересантно је да се те електромиграције чешће дешавају између водова са малим протоком струје али високим фреквенцијама, него између оних са великим протоком струје и ниским фреквенцијама. Хмм, баш се питам зашто…!?
Утицај електромагнетног поља и таласа на живе организме
електромагнетног поља имају доста негативних особина ако су вештачка, а у природи управо живимо у једном таквом – атмосфера. Међутим, има и по која добра особина вештачког поља. Рецимо, у узгоју биљака је примећено да кад се налазе унутар релативно јаких електро-статичких поља, имају много бољи раст и лакше се излече од разних паразита и болести. У неким земљама се то користи за узгој биљака у стакленицима (Холандија, Канада, Јапан, Кенија итд.) Поред добрих особина раста, примећено је да се на тај начин смањује потреба за великим количинама воде, као и још неке особине које су специфичне за гајене културе. На врло сличан начин се биљке могу узгајати и испод земље, на пример у подрумима, али се при том не користи светлост, већ панели који се налазе на крововима и шаљу (ко зна какву) енергију на други панел који је изнад биљака, и то преко најобичније изоловане жице. Битно је да су биљке уземљене и галвански одвојене од панела изнад њих. Овај експеримент је спроведен и код нас, са различитим успесима, али дефинитивно ту има нечега. Магнетизам и електро статичко поље у комбинацији се користи за опоравак биљака и то са врло добрим успехом. Пре неколико година смо спровели овај експеримент са две саксије исте биљке, филадендрон, који су били помало “офуцани”. Једна саксија је била контролна, а другу смо ставили у статичко Електро – магнетно поље. Након само неколико дана смо видели промену у боји листова, а некон неколико недеља, имале су различите величине, мада су међусобно биле удаљене само 3 метра.
Магнетно поље се од 90-тих година прошлог века код нас користи за вађење шрапнела и куршума из тела, као врло успешна неинвазивна техника у ратним и послератним годинама. Током времена се показало да успешно решава и неке облике неуролошких оштећења мозга и нерава. У свету су се магнетима решавали неки типови прелома више од једног века, али и проблем зарастања рана, и то врло успешно. Одговор лежи у особини хемоглобина да везује кисеоник, како би га пренео из плућа у неки део тела где је он потребан. Пошто је основни преносни атом кисеоника гвожђе, он се далеко боље намагнетише у присуству магнетног поља (пошто је феромагнетик) и лакше привуче и држи везаног за себе кисеоник, који је парамагнетик, самим тим повећава засићеност крви кисеоником и помаже зацељивање рана и оксидативне процесе у организму. Овде се мора напоменути да се то не постиже врло јаким магнетним пољима, већ слабим – попут природног магнета. Јака магнетна поља могу изазвати лезије по организму, као и хематоме, а понекад и симптоме радијације (срећом, они након неколико недеља ишчезавају, осим ако у моменту излагања не направе трајно оштећење на неком органу). На скоро свим паковањима за јаке магнете стоји упозорење да је опасан по здравље.
Човек је врло сложена структура која поред свега има и своје био-поље. Оно је састављено од електро-, магнетног- и светлосног (фотонског) поља. Кад су ова поља у равнотежи човек је здрав, чим дође до њиховог поремећаја, долази до развоја болести. Организам има способност уравнотежења тих поља, али ако се неки страни извор појави који нарушава тај процес, он мора запасти у стање шока из ког се може /не мора развити болест. Количина излагања спољашњем извору и дужина трајања је од пресудног значаја за борбу организма да се уравнотежи. Узмимо пример трафо станице која се налази испод нечијег стана (а таквих је много), како утиче на станара током неког периода времена. 50Hz које шаље тај трансформатор у околину, утиче на првом месту на срце и крв. Срце пумпа крв кроз тело, под условом да није згуснута (згрушавање крви), а то постиже ако је снабдевено квалитетном крвљу. То подразумева да хемоглобин није у стању сталног титрања у ритму мрежног напона, јер само ако је намагнетисан статичким магнетним пољем (да подсетим, у присуству јаког наизменичног поља гвожђе се размагнетише), он може обављати своју функцију: пренети кисеоник до свих делова тела, пренети СО2 из разних оксидативних процеса (сагоравања) у плућа, како би их она испустила ван тела. Ниво воде и хранљивих материја мора бити на високом нивоу како би рекли да крв испуњава критеријуме квалитета. Такође, фреквенција напојне мреже утиче на топлоту воде у крви и самим тим повећава дехидрацију, што узрокује киселост крви и повећава густину крви. (Овде су наведени само неки процеси ради приказа, али су они много сложенији на нивоу бихемијских процеса у организму). Чим се повећа киселост крви, повећа се и количина токсичних материја у организму, а крв постане гушћа. Количина хранљивих материја се смањује, као и количина воде. Срце почиње више да се замара, а станар има све мање кисеоника и постаје све заморнији и исцрпљенији, што након дужег излагања том пољу доводи до озбиљних оштећења целог организма. Шта све из тога произилази, тешко се може замислити, јер сваки човек има сопствене карактеристике, али није тешко закључити ка чему води.
Како бисте лакше схватили утицај магнетног статичког и динамичког поља, ево неких података:
– организам човека има у себи око 65% воде, 20% протеина, 10% масти, 1% угљоводоника и око 5% минерала (разних метала).
– гвожђе се у организму налази у три форме: магнетит (углавном у мозгу), хемоглобин (крв) и феритин (протеин).
– организам сам производи магнетит у облику зупчаника и кристала. Присутан је и магнетит који долази из спољашње околине у облику округлих наночестица (углавном добијених у процесима сагоравања), које су изузетно токсичне и повезују се са неуродегенеративним болестима.
– унутар мозга, значај магнетита још увек није до краја разјашњен, али се везује за когнитивне функције јер се битан део налази у хипокампусу, део који је одговоран за краткорочну и дугорочну меморију, и учење.
– биомагнетизам тела је на нивоу од пар pT (пико Тесла), па до неколико десетина pT.
– људи који се баве медитацијом и техникама дисања могу постићи био-магнетно поље до 0,2-0,3uT, што је око 10 пута мања јачина поља од оног на површини Земље. (види слику испод)
Поред присуства неке форме гвожђа у организму, имамо и значајан проценат протеина и угљених хидрата у организму, што их чини врло подложним за утицај што радио, тако и микроталаса. На њих делује ЕМ талас путем диполног ефекта, односно, електростатика поларише дипол у смеру напонског потенцијала, али ако се он стално мења (у случају динамичног ЕМ таласа), онда се омета његова функција. Већина протеина, беланчевина и масти су угљенични ланци великих дужина и на њих лако делује ЕМ поље било ког типа и доводи до ометања њихове функције у живом организму, на незамисливе начине. Основа понашања тих угљоводоника у електромагнетном пољу пољу се заснива на ефекту опруге. Кад се појави висок интезитет, угљоводоник се растегне, а по престанку се сабије (или обрнуто, у зависности да ли је по природи феромагнетик, диамагнетик или парамагнетик). Као што знамо из праксе, ниједна опруга неће вечно да федерира – у једном тренутку мора да пукне (а то се деси и са угљоводоницима). Никако не смемо заборавити на основни део сваке ћелије у организму а зове се ДНК. Сваки ДНК ланац (као и сваки његов сегмент) је дипол, што значи да је примо-предајна антена. Прича око ДНК и микроталаса се свуда избегава јер задире у функционисање самог организма. Његова величина је око 2 метра кад се развије, што је таласна дужина једног од многих радио аматерских опсега. Међутим, његове секвенце су знатно краће и припадају опсегу од 0.2 нанометра, па до 17 микрометра, а управо оне одлучују о многим процесима у ћелији, потом у органу, и коначно организму. Кад имамо ЕМ зрачење у околини то доводи до неизбежног оштећења или мутације ДНК секвенци унутар ћелија или органа, јер велику улогу има количина околних минерала или тешких метала на њихово понашање.
Са друге стране сваки од тих сегмената се понаша као самостална антена за одређене фреквенције, и њихова реакција у односу на друге у ланцу је ометајућа за нормално функционисање целог ланца. Самим тим и на функцију органа који је сачињен од тих ћелија. Утицај самих спољашњих ЕМ поља на ДНК се не види код “упокојених” ћелија или оних које су изван свог природног окружења, а сва истраживања се базирају на њима. У самом организму је тешко пратити те процесе јер се саме ћелије и њени уграђени механизми боре против дисбаланса које такво поље ствара. Никако не смемо сметнути са ума постојеће текуће циклусе у организму или ћелији на дневном нивоу, а све то утиче на поступање разних механизама зашите.
Укратко, сви ти процеси су превише динамични за “живо” праћење, а имамо разне теорије и радове које се базирају на случајно уоченим или делимичним процесима, па су самим тим неодређени и лаки за манипулацију која је управљана од стране неких који баш и немају много емпатије према живом свету, уопште (сем за профит). Зато је право чудо како живи свет уопште преживљава под свим вештачким утицајима који их окружују. Основни принцип у природи је балансирање равнотеже који омогућава исправку многих грешака, али то није вечно.Можда зато многих мојих колега, који су радили на радио-репетиторима и предајницима (такозване линкаџије), смрт сустиже пре њихове заслужене пензије или кратко после одласка у исту. То важи и за радиологе и све оне који раде са јаким ЕМ пољима.
Морам подсетити да утицај микроталаса на организме морамо посматрати са стране присуства воде која није безначајна. Микроталаси утичу на њену количину у биолошком телу, али и својство, јер, не заборавимо, вода има централну улогу у природи и све што ремети њено нормално функционисање (хидратизација и растворљивост) ремети токове те исте природе. Кад већ о томе причамо, не заборавимо и значај CO2 који оптужују за “ефекат стаклене баште”, а он нестаје јер се шуме секу и зраче ЕМ таласима са свих страна, а притом је основни градивни елемент свих угљоводоника у природи. Интересантно је да су шуме једини поуздани изолатор од радио- и микроталаса – можда се због тога и уништавају…
Оно што прави проблем је CO који је отрован и кисеонично одузимајући гас, опасан за сва жива бића са плућима. Многи не знају да се угљен моноксид лако може упалити микроталасима и чак обичном варницом, а широм света се користио за покретање мотора са унутрашњим сагоревањем. Да, добро сте прочитали, наши мотори за кола и остала транспортна средства су некад давно користили угљен моноксид уместо гаса (бутан/пропан).
Динамично електромагнетно поље, без обзира на фреквенцију, утиче на под-атомском нивоу, па и на свим осталим. Понекад је редослед обрнут. Најчешћи спомињани утицај је температурни, а он се добија међусобним трењем два или више атома, молекула или сложених структура. То вам је као да међусобно трљате два дрвена парчића. Након неког времена, мекша структура дрвета ће се угрејати, а до које мере, то зависи од притиска који остварујете на те две структуре, и брзине трљања. Молекул – то је парче дрвета, фреквенција – брзина трљања, а интезитет ЕМ поља – притисак који остварујете на два дрвена парчића. Управо то је оно што се дешава у микроталасној пећници кад пожелимо да испечемо или загрејемо неко јело. Пошто ради на фреквенцији која је приближна фреквенцији цепања молекула воде, она искључиво утиче на грејање воде у храни, која, у зависности од трајања изложености микроталаса, може довести и до прегрејавање воде, што у коначном облику доводи до микро запаљења у храни и тако добијамо реш испечену храну. Бррр….. не бих волео да сам на месту хране у тој пећници!!
Кад помињемо печење, некада се у медицини, првенствено хирургији, користио радио нож/скалпер. Његова специфичност је у непостојању крварења при прављењу реза на ткиву. Он је радио на фреквенцији од 1MHz, или прближно, а користио је управо диполни ефекат угљоводоничних молекула од којих је сачињено ткиво. Загревао је околно ткиво у рани и спаљивао га, зато је количина крви била минимална. Ткиво се понаша слично пластици јер се састоји од угљоводоника, па није чудо што се исти поступак користи за лепљење две пластичне фолије. Да ли се ВФ скалпер још увек користи у операционим салама, не бих знао, али је из многих болница уклоњен без објашњења пре 2000. године. Са овом технологијом сам имао близак сусрет 90-тих година, и тада сам био одушевљен том технологијом. Данас, тешко да би то био прави израз, пре би се могло рећи: ужаснут.
Ако мислите да се утицај ЕМ поља завршава са микроталасима, грешите! Иако се приказује као “енергетски ефикасан” и “сигуран”, најопаснији је утицај светла на живе организме. ЛЕД расвета и осветљење су врло опасан пример утицаја на околину. Пре свега због огромног израчења плаве светлости која је у врло уском опсегу, а потом и због стално присутне УВ светлости, од које заправо и зависи израчење видљиве светлости.
Иста ствар се дешава и код неонске и флуо расвете. Унутар неонске и флуо расвете се налази гас који се побуђује до границе кад почне да емитује УВ зрачење. Он се конвертује у видљиву светлост захваљујући фосфорном праху, али се кроз стакло неонке/флуо цеви увек “провуче” и нека количина УВ светлости. Зашто је то битно? УВ светлост убија све врсте ћелија, разлаже их, без обзира да ли се ради о микробима, паразитима или ћелијама коже или ока. На крају крајева, многи новији стерилизатори користе УВ светлост да би стерилисали (читај, убили) ћелије. Многи произвиђачи имају развијене филтере који спречавају, у великој мери, УВ светлост да изађе из тих лампи, али су оне скупе и тешко се налазе на тржишту. На сличном принципу раде и ЛЕД сијалице и расвета. Разлика је у томе што је се за производњу видљиве светлости користи плави и љубичасти (блиска УВ-у, или делом УВ) спектар за добијање остатка видљивог спектра. Зато се на спектрометру јасно види изражен плави “гребен” (изразити шпиц плаве светлости) који погубно утиче на живи свет. Плава, љубичаста светлост утиче на нервни систем тако што га усправа – мозак мисли да је дошла ноћ и спрема организам за успорење или сан. Ако погледамо у ноћ, она није црна већ тамно плава светлост, а то је сигнал за организам да је време за спавање. При примању тог сигнала, успорава се рад срца и нервна активност, а телом циркулише мања количина хранљивих материја. Без обзира што је присутан и (делимичан) остатак видљиве светлости, организам препознаје велику количину плаве светлости и онај остатак светлости доводи до још веће конфузије у организму. То можете упоредити са ситуацијом кад морате из неког разлога да останете будни, а спава вам се или сте уморни. У почетку, човек се бори са том ситуацијом, али током времена, почиње да се “привикава” на такву ситуацију. Заправо, он се никада не привикне, јер организам има свој ритам и сигнале које прати, а ови надражаји полако прелазе у константан умор, исцрпљеност, губитак имунитета и поремећаја сна у виду недовољног спавања. То пак доводи до разних неуролоших поремећаја, а на крају и до психолошких јер се поремете алфа, бета и тета таласи мозга.
Оно што се никад не спомиње у проспектима ЛЕД расвете је недостатак азурног спектра (дела спектра између плаве и зелене), а он је неопходан за активирање “будног” стања организма. Да прецизирам, јутарњи спектар светлости има доста плаве, зелене и жуте, како се Сунце пење више ка хоризонту, плава нестаје, а азурна, зелена, жута, наранџаста и црвена долазе до израза. У сумрак, нестаје азурна, зелена, жута, а преовладава наранџаста и црвена, док не наступи ноћ, у којој је доминантна плава и љубичаста са све већим затамљењем. Ова карактеристика дневне светлости ја изузетно важна за ритам биљака, како би знале кад треба да производе кисеоник а кад угљен-диоксид. Поред ове неправилности светлосног спектра, врло често се продаје расвета која трепери на некој/неким фреквенцијима. То понекад додатно утиче на нервно стање човека. Наравно, ово се односи и на биљке и животиње, које су у присуству ових лампи (улична расвета) све чудније понашају. Због свих ових особина ЛЕД, флуо, и неонских цеви, доста земаља у свету има строге прописе за ту врсту расветних тела, јер су израчунали да су им трошкови медицинске неге превелики због лоше расвете. То се посебно односи на кардио и нервно/неуролошке болести.
Оно што је у последњих 30 година приказано као “највеће достигнуће” модерне технологије у комуникацијама, а то је технологија мобилних телефона (земаљских и сателитских), она је по опасности за живи свет раме уз раме са расветом. Разлика је у обухвату обољења које проузрокују, а данас их је скоро немогуће одвојити јер су паралелно у употреби. Оно што можемо издвојити је дубинска разлика, расветна тела више утичу на симпатикус (нервни систем и мозак), а мобилна технологија иде много дубље у структуру организма, све до молекуларног нивоа. Разлог за то је количина употребљене енергије која се користи за пренос информација, а светлост можете барем делимично да избегнете, а радио таласe не можете – свуда су присутни. У основи, деловање мобилне телефоније на мање организме можемо уочити преко инсеката попут пчела, јер оне избегавају јака поља мобилних оператера. Ако их, пак, не могу избећи, обилно страдају. Дрвеће не може да се сели, па је осуђено на сушење у присуству те врсте зрачења. Човек много користи те врсте комуникација (почев од аналогне, па до 1Г – 6Г мреже), и последице су са развојем технологије све разорније. Можда најозбиљнији поремећаји су осећај исцрпљености, поремећај сна, умор, дехидрираност, дезорјентисаност, немогућност фокуса, површна пажња, лоше расуђивање (збуњеност), стерилност, поремећен метаболизам, разне канцерогене форме на мозгу и телу итд. Иако се не указује на ове манифестације електромагнетног поља овог типа, постоји много истраживања утицаја мобилне комуникације на човека почев од 40-тих година прошлог века, па до данас.
Кад спомињем мобилну комуникацију, подразумевам и токи-воки комуникацију и све остале, после развоја радио примопредајне станице. Највише ових истраживања су спроводиле војске разних земаља, али и неке медицинске групације. Добар део је доступан преко архива, некад јавних, некад пројектних, и врло често заведених под технолошко-техничким материјалима. Оно што је карактеристика свих врста комуникационе опреме је утицај на промену свести оператера/корисника због дуготрајне изложености зрачења. Зато неки од уређаја имају посебну документацију медицинског карактера, а упозоравају оператера/корисника на опрез и ситуације на које се односе. Слично лековима који имају маркетиншку хвалу на почетку обавезног упутства, а што се упутство даље чита (поготову у одељку “нежељени ефекти”) то се грло више стеже. Добар део упутства за технику упућује на сталну проверу дозвољених параметара који су дефинисани стандардима, обично на сваких годину дана. Додуше, ово се односи на професионалну опрему. Код полу-професионалне и потрошачке опреме, оваква упозорења се “подразумевају”.
Такође, најчешће проверавани сегменти ових уређаја су осцилатори, а који су и најосетљивији због температуре и околне влаге, јер је одавно примећено да флуктуација осцилација утиче на расположење оператора/корисника. Кад се каже флуктуација, мисли се на померај/промену основне фреквенције осцилатора (јер је он предвиђен да ради на једној учестаности) која се креће од неколико Hz, па до 50Hz. Управо тај опсег највише утиче на мождане функције и промену расположења, од еуфорије/нервозе до тешке депресије. Наравно, ово је само кратак опис многих расположења која се јављају код честог коришћења ове врсте опреме, а мора се споменути озбиљан утицај на оштећење мозга због огромног израчења самог мобилног апарата (поготову телефона, јер је у врло блиском контакту са лобањом) и огромног распона фреквенција и различитих модулација које сама комуникација користи, а највише утиче на магнетите и хемоглобин у мозгу. Предајни сегмент ових апарата има особеност да ради у ткзв. “Ц” класи, што ће рећи да излазни транзистор ради само у кратком делу полу-периоде синусоиде, а остатак се надокађује преко паралелног осцилаторног кола који служи за филтрирање излазног сигнала (скида високе хармонике основне фреквенције) и то у циљу смањења потрошње апарата. Незгода ових филтера је појачано емитовање остатака хармоника у облику дисипације, али и РФИ сметњи унутар и изван њега. Ти хармоници се налазе свуда око излазног степена и немогуће их је потпуно “угасити”. Још једна напомена, најопасније поље израчења се остварује у ткзв. “нултом пољу” предајника (антене) и на преклопу репетитора мобилне телефоније, због вртложних поља која се ту јаваљају.
Оно што овде спада под категорију “Разно” би биле “antenna array” које посебну примену имају ради постизања што бољег фокуса радио- /микро- таласа у једну тачку. У пракси то значи да немате антену са великим појачањем (како би сте смањили губитке у преносу), већ неки број антена који се погоне свака својим сигналом, а кад се оне укупно саберу дају израчење таласа у неком правцу са укупном снагом, слично фокусирању светла кроз сочиво. Ове врсте антена се највише користе за војне сврхе, али имају примену у цивилне сврхе. Мало је познато да се сличан систем користи у радиологији за “спаљивање” тумора, али и у телекомуникационим везама. То се понекад примењује и у мобилној телефонији за остваривање “хитних” веза. Управо овакви системи се користе у “истраживачке” сврхе.
Додатне особености фреквенција електромагнетних таласа
Претходно описане карактеристике ЕМ поља се највише истражују у оквиру војне примене, а ретко за помоћ човеку и природи. Доступни пројекти говоре највише о пољу истраживања микроталаса на материјале и непријатељску силу, почев од уништења до “слуђивања”, како технике, тако и људства. Ова истраживања датирају од 30-тих година прошлог века и ниједна восјка није имуна на њих – сви желе да остваре предност у односу на остале. Тешко је рећи ко у томе предњачи, јер су технологија и техника скоро свуда исте, разликују се само по комбинаторици употребе постојећих технологија. Све те технологије имају своја ограничења (барем за сада) у погледу ефикасности и даљине на којима се користе. Свакако су највећа интересовања на пољу манипулације масе (а и постугнућа) како у војном тако и у цивилном сектору, мада већу предност има цивилни сектор. Кад се каже цивилни сектор, то није само политичка манипулација, већ она иде и до продајних нивоа. Ова тема је изузетно осетљива и преопширна да би овде била обрађивана, и зато је само поменута.
Иако се често контрола временским непогодама проглашава “теоријом завере”, она није нова тема. Прве патенте су издали канадска, америчка и британска патентна агенција почетком 20-тих година прошлог века, а њихова прва примена је забележена за време Другог светског рата, али и Вијетнамског, о чему има доста документације у архивама Америчке војске и Конгресне библиотеке, а ни НАСА не заостаје са количинама материјала коју ту тему обрађују врло детаљно. Наравно, не ради се само о оружју за манупулацију временом већ и усевима на неким површинама од интереса. Интересантно је да су најотпорније биљке на те врсте манипулације, конопља, коприва, и многе зачинске и лековите биљке. Воће и поврће је прилично осетљиво (мада не сво) на ову манипулацију, вероватно због веће количине воде у њима. Оно што забрињава је коришћење ове врсте оружја у свету инсеката, који су изразито осетљиви, а многи од њих су неопходни за постојање еко- микросистема при оплођавању биљака и чишћења површина и земљишта. Ови системи раде на ЕЛФ (екстремно ниске фреквенције) опсегу и у последње време на СХФ (супер висока фреквенција).
Да не би испало како је технологија увек ужасна, ево и једног доброг примера која помаже у дијагностици болести: био-резонантна техника. Истраживање био-резонанције су спроводили 70-тих година (а можда и раније) Руси, и 90-тих година прошлог века преточили у разне уређаје за дијагностику. На том пољу су постигли највише резултата у последњих неколико година, и данас се могу наћи у неким болницама као део стандардне опреме попут рентгена или ултразвука.
Search this website Type then hit enter to search