ЛЕКАРСКА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ РОДИТЕЉИМА, ЈЕР НИСУ ДАЛИ ИНФОРМАЦИЈЕ И ОБАВЕШТЕЊА О ЗДРАВСТВЕНОМ СТАЊУ ПРЕ РОЂЕЊА ДЕТЕТА

You are currently viewing ЛЕКАРСКА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ РОДИТЕЉИМА, ЈЕР НИСУ ДАЛИ ИНФОРМАЦИЈЕ И ОБАВЕШТЕЊА О ЗДРАВСТВЕНОМ СТАЊУ ПРЕ РОЂЕЊА ДЕТЕТА

 

Закон о превенцији и дијагностици генетичких болести, генетички условљених аномалија и ретких болести, усвојен је 2015. године, познатији је као Зојин закон. Такозвани Зојин закон уређује права, обавезе и одговорности учесника у медицинским поступцима превенцији и дијагностиковању генетичких болести, генетичких условљених аномалија и ретких болести, у сврху заштите људског здравља и достојанства, а нарочито код испитивања и анализе биолошких узорака намењених да индентификују генске карактеристике које се наслеђују или стичу током раног пренаталног развоја. ( члан 1 Закона о превенцији и дијагностици генетичких болести, генетичких условљених аномалија и ретких болести). Овим Законом прописана је обавеза лекара, односно другог здравственог радника, да накнади штету у случају да се дете роди с генетичким условљеном болешћу или аномалијом, што га чини особом са инвалидитетом, или га озбиљно и трајно онеспособљава, или му даје лошу животну прогнозу, а да такво стање код њега није претходно медицински дијагностиковано нити третирано у току ембрионалног или феталног развоја.

У том случају, лекар који је поступао противно важећем стандарду медицинске струке или није поштовао медицински протокол и поступао противно правном стандарду дужне пажње у обављању професионалне делатности, одговара за тиме насталу штету. ( члан 32. Став 1 истог Закона) У овом случају дете има право на накнаду штете према општим правилима о одговорности за штету. Та штета у том случају не састоји се у откривеној генетичкој болести, генетички условљеној аномалији или реткој болести, нити у чињеници да је дете рођено, већ у последицама које због болести односно аномалије нежељено рођено дете узрокује у виду повећаних трошкова лечења и неге за дете.

( члан 33. Став 3 истог Закона). Лекар је одговоран и за штету родитељима детета које је рођено генетички оштећено, због повреде њиховог права да буду обавештени о здравственом стању детета пре рођења, да би тако информисани дали пристанак на даљи третман, односно како би слободно одлучили да ли желе да такву трудноћу доведу до краја или да је превремено из тих разлога прекину, а све у оквиру законом допуштених инфикација за прекид трудноће. ( члан 34. истог Закона) Штета коју у овом случају трпе родитељи састоји се из душевних болова услед дететове онеспособљености, генетички условљене болести и аномалије, коју нису очекивали и на коју због изосталих лабораторијских претрага и генетичких информација нису били упозорени.

У овом случају, родитељи имају право на накнаду штете према општим правилима о одговорности за штету. За подношење тужбе активно су легитимисана лица родитељи и дете, али са различитим основама за накнаду штете и са различитим могућностима за потраживање накнаде. Дете има право на подношење захтева само за накнаду имовинске штете због повећаних трошкова лечења, а родитељи имају право на подношење захтева само за накнаду имовинске штете због повећаних трошкова лечења, а родитељи имају имају право на подношење захтева само за накнаду неимовинске штете због душевних болова услед дететове онеспособљености, генетички условљене болести и аномалије. Одштетни захтев признаје се само ако је дете рођено тешко болесно или са инвалидитетом. Према општим правилима предвиђено је да за штету проузроковани пацијенту поступањем лекара, одговара здравствена установа у којој је лекар радио у тренутку предузимања штетне радње.

У случају да је у питању приватна пракса у којој ради лекар, он ће директно одговарати за обориво претпостављену професионалну непажњу. Грешка лекара састоји се у томе, што лекар приликом обавезног испитивања, није препознао генетску ману ембриона, односно фетуса, или ју је препознао, али о томе није обавестио родитеље, због чега они нису имали прилику да донесу негативну одлуку о рођењу таквог детета. Ово је био правни аспект овог проблема у пракси, свакако да је свако дете Богом дано, али овај Закон је био неминован сходно учестслим лекарским грешкама. Слично овоме можемо поставити питање шта се дешава са вакцинацијом која је изузетно ризична, а лекар има дужност да све информације о вакцинама пре вакцинисања да родитељима. Ово отвара пут и простор да се правно уреди лекарска одговорност и да се лекари обавежу на одговорност уколико дете или пацијент доживи нежељено дејство вакцине, а на та могућа нежељена дејства их нису лекари упозорили, односно, ако пре вакцинације не изврши све неопходне анализе како би се уверио да су здравље и организам детета подобни за примање вакцине и да им таква вакцина неће нанети штету.

Адвокат Милина Дорић