ОДУЗИМАЊЕ ШАНСЕ БОРЦУ, А НА ШТЕТУ СОПСТВЕНЕ ДЕЦЕ

You are currently viewing ОДУЗИМАЊЕ ШАНСЕ БОРЦУ, А НА ШТЕТУ СОПСТВЕНЕ ДЕЦЕ

Дужност ми је, да као адвокат докторке Јоване Стојковић, не дозволим да се њена  личносt, али и углед и част урушавају некаквим коментарима, полуинформацијама и инсинуацијама, неистинама, а посебно не у моментима када она нема простор где да каже истину.

Дужност ми је да кажем пар речи поводом новонастале ситуације, која се десила искључиво вољом поједниних лица, а не поступком докторке Јоване, јер нити је она желела да се диже помпа око њеног испупања из удружења „Право на избор“, нити је желела да то добије овакве карактеристике.

Пре свега, са њене стране нема никаквих политичких уплитања од стране политичких струја ових или оних, политика коју води искључиво је њена, а да је било уплитања у њен рад, политичара ових или оних, данас би докторка грејала фотељу у неким од битних институција ове земље, нашла би пут да својој деци обезбеди то право на избор приликом вакцинације, у тишини би исходовала све потребне потвде без завртања рукава своје деце, не би јој дете истеривали из вртића, путовала би на разне семинаре о трошку државе, не би се нервирала, на посао не би путовала јавним превозом, имала би државни аутoмобил, ишла би на посао мирна, спокојна, сигурна да је нико неће пратити и уходити и сигурна да је чека та фотеља, то радно место, и не би стрепела да ће га неко одузети. Проводила би време са својом децом, имала би времена за све оно што воли, и не би била исцрпљена.

Докторка Јована Стојковић је почела да се бави политиком да се политика не би бавила децом. Ушла је у (своју) политику да политика не би улазила у наше домове, посредством чика и тета из центра за социјални рад, који ето најбоље познају интересе наше деце, а ми ето не знамо. Ушла је у политику да политика не би улазила у нашу децу, путем игле директно у ткиво.

Обзиром да је обавезна вакцинација политичко питање, са те дистанце је треба и гледати. Она је увидевши то, још пре кренула овим путем, јасно истичући да је то једини пут да се нешто промени. Није то идеја од јуче. Знате, можемо писати и причати, али ако немамо конкретну стратегију, правни алат и средство ни место где ћемо то решавати, ми ништа нећемо постићи, и све иницијативе и сви потписи немају много шансе АКО ТУ ШАНСУ НЕКО НЕ ИЗНЕСЕ ТАКО ШТО ЋЕ НА МЕСТУ ГДЕ СЕ МОЖЕ ЧУТИ ТО НЕ КАЖЕ. То место може бити различито, али најсигурније и најефикасније јесте РЕПУБЛИЧКИ ПАРЛАМЕНТ. То није никаква новост. Имамо случајеве свуда по свету да када активизам и залагање достигну одређен ниво, и када није више ни сврсисходно ни ефикасно то питање решавати путем друштвених мрежа причања и писања, да се та енергија премести на место где ће већи број чути више о томе, али још важније, НА МЕСТО ГДЕ ЋЕ БОРБА БИТИ ДЕЛОТВОРНИЈА И ЦЕЛИСХОДНИЈА УТОЛИКО ШТО ЋЕ ДЕЛАЊЕ БИТИ НА ОНОМ МЕСТУ ГДЕ СЕ И ЗАИСТА МОЖЕ ПОСТИЋИ НЕКАКАВ ЦИЉ, РАСПРАВЉАТИ О НЕЧЕМУ, ДОНОСИТИ ЗАКЉУЧАК, ЗАТРАЖИТИ ОД ДРУГИХ ДА КАЖУ НЕШТО О ТОМЕ И НА КРАЈУ НАЈВАЖНИЈЕ – ВЛАСТ ДОВЕСТИ У ТУ ПОЗИЦИЈУ ДА ЈАВНО ОДРЕАГУЈЕ  НА СВАКУ ПРОТИВЗАКОНИТОСТ, ПРИСИЛУ, КРШЕЊЕ УСТАВА…

Сви се слажемо да није исто нешто рећи пред 20.000 пратилаца или 40.000, и то исто рећи пред парламентом који могу да виде сви грађани ове земље. Нема ту ничег спорног.

Ову замисао, и овакву идеју докторка је добила много пре, али услови за моделовање ове идеје и коначно обликовање у тачне планове и програме десила се крајем прошле године и почетком ове.

Никада ни од кога није тражила да се тој идеји прикључи, да ли зато што није желела неком да сугерише на било шта, или је просто зато што немају сви енергије а ни воље за то, не знам, али оно што је евиденто јесте да никада ни ког није ни звала нити му „набацивала“ покрет „Живим за Србију“ као нешто у шта треба да уђе.  Сам њен карактер је иначе такав, гард јој не дозвољава да било коме било шта нуди или намеће, и није то понос то је  крупније од тога, јер људи са огромним менталним габаритом никада ништа не очекују и не траже од других.

Посебно није никог притискала, нити уцењивала, ни посредно ни непосредно.

То блаћење мени одаје сличан устисак као оне тврдње да је докторка изазвала епидемију, овде имамо твдње да је неког притискала и уцењивала, а тамо имамо епидемију коју је изазвала, вероватно истим таквим уценама и притисцима.

Није тема, али да и ту ставим тачку, ни од мене никада није тражила да уђем у њен покрет, а чујемо се сваки дан, није тражила ни да се учланим у покрет, ни да прихватим све њене ставове, никада није наметала своју политику, што је мени било чудно, морам да признам,  јер до сада нема која политичка странка ме није звала. Било ми је чудно што ме није звала, али управо тиме што ме није звала у мом ставу према њој урезао се један неизбрисив утисак да је управо она учинила то да за мене реч „политка“ добије ново рухо, право исправно чисто, и да термин „политика“ са себе скине ону љагу коју су навукли политичари у протеклим деценијама. Та њена политика је једина светла тачка у овом расулу и немам ништа против оних који се гаде саме помисли на политику, јер то силама и јесте циљ, ДА СЕ НАРОДУ СМУЧИ ПОЛИТИКА ПА ДА СЕ ЊОМ НЕ БАВИ, И НА ТАЈ НАЧИН ДА СЕ СТВОРИ ПРОСТОР ДА СЕ ИСТА ТА  ПОЛИТИКА БАВИ НАРОДОМ, ЈЕР ЕТО ОНИ НЕ ЖЕЛЕ ДА СЕ ПРЉАЈУ ТОМ ПОЛИТИКОМ, СКЛАЊАЈУ СЕ ОД ЊЕ, АЛИ ТИМЕ СЕ ПОЛИТИКА САМО ЈОШ ВИШЕ ПРИБЛИЖАВА ЊИМА, УПРАВЉАЈУЋИ ЊИМА, А ОНИ ТАКО ФИНИ И КУЛТУРНИ НЕЋЕ ДА СЕ КАЉАЈУ И БЕЗ ПРАВА  И СРЕДСТВА КАО ТАКВИ ПАСИВНИ, ВРЛО БРЗО ПОСТАЈУ , АЛИ И СРЕДСТВО ПОЛИТИКЕ. УМЕСТО ДА СУ ПОЛИТИКУ ПРЕУЗЕЛИ У СОПСТВЕНЕ РУКЕ, ИСТА ТА ПОЛИТИКА ПРЕУЗИМА ЊИХОВЕ СОПСТВЕНЕ ЖИВОТЕ. Можда је ово и одговор на питање зашто нам је овако – како нам је.

Неко то разуме, неко не, просто нисмо сви исти, нити треба да смо исти.  Сви имамо различите капацитете, циљеве, али и воље енергије, знања и умеће. Ни ту није ништа спорно.

Како је ДР Јована Стојковић, имала доста обавеза око Покрета, и како је енергију морала да пласира управо тамо где има смисла без расипања времена и труда, на места где више није било ефекта, докторка је решила да се повуче у највећем миру без помпе и пометња. Несугласице међу неким другим члановима (где она није била учесник) су вероватно нормална ствар, људи различито мисле и различито желе, али то тамо, након свих голгота кроз које је прошла није више било место где се осећала добро, и где може нешто да конкретно уради и предузме, размирнице паралишу и онемогућавају користан рад. Несугласице су неретко прелазиле у свађе, које су резултирале и увредама, али то се све дешавало у неколико наврата, а докторка је после једне од свађа напустила и вибер групу и јасно рекла да не жели више да буде у том тиму који је свађама самог себе лишио могућности да у таквим условима уради нешто добро – ЗА НАШУ ДЕЦУ. Нема ту никаве филозофије, нити ми можемо одрасле особе да васпитавамо, нити да их учимо, да се не свађају и не паралишу заједнички циљ. Требало је предузимати конкретне кораке, а не свађати се. А немојмо заборавити већ више од 4 године ова тема је свеприсутна  у њеном животу, и ако ништа друго има право да буде поштеђења од немира, неслагања и свађа неких других, које су на крају ескалирале и у раздор. Она нема ништа са тим. Све ово не би било спорно да се након свега тога нису појавили неки коментари који су имали за циљ да дискредитују и укаљају докторку Јовану, и то тако да јој отежају иовако тежак пут ка циљу, ЦИЉУ СВИХ НАС. Зашто је било ко имао потребу да ову причу провлачи у негативном контексту на тај начин да се она сама, која и јесте стожер  и заштитини знак ове приче, родитељима представи у лошем контексту, доводећи је у везу са неком туђом политиком, и бацајући је у брлог.  И није чудно што неко неком хоће да подмеће ноге, али чудно је да неко ради против интереса сопственог детета, тако што одузима, или ускраћује шансу борцу који се бори за права њихове деце. То је феномен којим се можда треба бавити мада се за то нема времена бар не овде и бар не сада.

Такође, све би било у реду да ово мирно и тихо иступање ДР Јоване, удружење једно није пренело другом удружењу и то уз низ неистина, што је на крају резултирало и некаквом објавом која је увредљива и повређује част и углед докторке Јоване Стојковић.

Имамо ситуацију да људи из једног удружења који нису били добри са људима из другог удружења уз  међусобно оговарање, сада немају проблем да се поново уједине око једног ЦИЉА, а то је блаћење докторке Јоване Стојковић. Свако има свој циљ, они су се ујединили око свог, а ми смо око свог, на крају можемо да закључимо да им је свима требало да што више омаловаже докторку да би се ето после неког времена изгладили односе, а за то им је требало јак повод и јак циљ.

Дужност ми је да напоменем, да нико чланове удружења грађана „Право на Избор“ није терао нити тражио од њих да буду уз покрет „Живим за Србију“  ту се увек правила строга граница, једно је удружење, друго је покрет, и то је уреду и коректно. Исти ти који нису били за то да се покрет подржи, нису имали проблем да оду на трибину и да тапшу политичарима који су се или исмевали родитељима који не желе да вакцинишу децу или нису дозвољавали да се о овој теми на трибини поставља питање. И нико ником ту ништа није узео за зло, свако има право на слободу кретања, слободу савети мисли, итд.  И не треба доводити у питање како то да се констатно форсира да удружење грађана „Право на избор“ нема ништа са политиком Покрета „Живим За Србију“, али да ће радо отићи на трибину код ПОЛИТИЧАРА КОЈИ УПРАВО ЦЕНЗУРИШЕ ПРИЧУ О ПРИСИЛНОЈ ВАКЦИНАЦИЈИ. И не треба доводити у питање ни то што се појединци ипак диве лицу које је ушло у парламент са овом темом у другој држави, а са друге стране изричито говоре да парламент није место за које треба да се бори удружење и да члан удружења не треба да уђе у исти тај парламент јер је ето то политика.

Родитељи који су потписивали петицију су дали подршку овој причи, али без претеривања, ова прича и јесте отишла у етар, јер је неко иступио у јавност, нешто рекао, изнео доказе, документацију. Ова прича добија на значају када се о овоме причало (до душе само једном) на РТС у, затим на другим телевизијама, али и на радију, на улици, итд… Неко је морао да иде испред и да прима ударце и увреде, све те стреле мржње и неправде, неком се морало претити, против неког се морала подносити пријава лекарској комори, неко је морао бити ухођен, неко није спавао данима, неко није имао времена за своју децу бавећи се интересима друге деце, да ли знамо ко је тај неко? То је Др Јована Стојковић.

Да се не лажемо, сви родитељи који су дали потписе за било какве иницијативе, и коју си дали подршку, имали су пре свега поверење у ову причу које је креирано заслугама ДР Јоване и цела та прича не би имала пуно одзива да није неко доказао своју честитост и искреност, ако ништа друго онда и томе, што је ризиковао и своје радно место зарад ове теме која је изгледа свима исплатива, само не докторки.

Пре неки дан докторка је затражила имена и презимена људи који су петицију потписали, и то је њено легитимно право, као неког ко је носио ову причу на својим леђима узбрдо док су јој подметали ноге и вређали је, дакле легитимно је да затражи информацију ко су сви ти родитељи који су петицији дали подршку, али је чула што дикретно што посредством других, да људи који сада воде удружење неће да јој дају податке о томе ко је дао подршку петицији, са аругментом КАКО НЕ МОГУ ДОЗВОЛИТИ ДА ДР ЈОВАНА ЗЛОУПОТРЕБЉАВА ИМЕНА И ПРЕЗИМЕНА ЉУДИ   КОЈИ СУ ПОТПИСАЛИ ПЕТИЦИЈУ.  Реч „ЗЛОУПОТРЕБЉАВА“ је крајње нереална и вређа интелигенцију, јер не може особа која је заслужна за одзив родитеља да злоупотреби ту подршку, а ту подршку родитељи су дали ради истог оног циља због ког би поново дали. Овај термин „злоупотреба“ требао је да дискредитује докторку, и има циљ да саботира што брже реализацију најбољих интереса деце које би се у будућности остваривала на месту где треба да се решавају – У ПАРЛАМЕНТУ. Не знамо како неко може да нешто злоупотребљава када је то нешто и урађено захваљујући њему. Такође докторкине коментаре су блокирали и на другим местима и тиме јој против било којих правила ускратили контакт са родитељима којима је ако ништа друго, обезбедила право да знају оне иформације, оне статистике  и оне истине које могу  да спасу децу. Немерљив је број спашене деце, чији су родитељи, захваљујући докторкиним речима у јавности, били информисани о свим релевантим чињеницама,тек толико да знају, а на њима је било шта ће чинити.

Информација је најскупља роба, која добија на цени тек онда када је изговори неко ко има кредибилитет.

И поред свега, даље се наставити мора, са неколико ниских удараца, урушавања угледа, каљања, како год, али се мора даље свако својим путем. Овом причом жели се направити и паралела са неким ранијим дешавањима у другом удружењу, где је докторка ставила тачку, али тада када се то десило нико ни о ком није лоше причао.

Нама, родитељима нису потребни непријатељи, када имамо у близини неке који ће аргументовано одузимати шансе борцу, да ову тему изложи у парламенту, нико ништа не мора да подржи, то је јасно, али да неко спречава, и да не крије то, и то све на штету своје деце, није животно логично.

Да се ставила тачка све би било у реду, али јавно изношење неистина, ипак није у реду. Ако можемо макар ћутањем да поштујемо докторкин труд, и да јој не отежавамо само толико, или је то управо оно што је најтеже поједницима, да немоћни гледају и немо доживљавају да неко према коме нису били коректни, ипак поред свих препрека – постигне успех, циљ, резултат, који ће послужити и њима – који су се трудили да у томе не успе, и њиховој деци, али ништа је то јер га је постигла она – др Јована Стојковић, да га неко други постигне то је у реду, али она, па то је недопустиво, бар за појединце, то је велик проблем. Није проблем да се тортом сладе они који нису учествовали у прављењу исте, није проблем да убирају плодове резултата рада други, који нису учлествовали у том раду,  ПРОБЛЕМ ЈЕ КАДА ТРЕБА ПРИЗНАТИ ДА ЋЕ ТЕ РЕЗУЛТАТЕ СВИ КОРИСТИТИ ПА ЧАК И ОНИ КОЈИ СУ ЈЕ БЛАТИЛИ И ОТЕЖАВАЛИ ЈОЈ ПУТ КА ТОМ УСПЕХУ.

Разне новине су добиле опасног конкурента у блаћењу докторке, и разни стручњаци који нису штедели докторку у омаловажавању су добили опасно јаку конкуренцију у истом том омаловажавању, могуће је да ће ова мртва трка у конкуренцији  ипак свој епилог дати у судници, не би  био први пут да доказујемо неистине, пошто су увреде евиденте.

Није она хтела да уђе у политику, али је била приморана, није знала шта је чека, а посебно није знала да је особа због које би примила метак управо она особа која држи пиштољ уперен у њу.

Мислимо о томе следећи пут када се будемо спремали за посао, да ли би исти тај посао губили због друге деце?

Да ли би смо примали увреде и претње због других?

И да ли бисмо живели у констатном неспокојству зарад неког општег интереса и права деце и права пацијената, а да нам неко за то каже хвала  на овакав начин?

Да није мало много, за њене године, њену породицу, мужа, децу,  фамилију? Где је крај? И да ли га има?

Коме то треба? Њој? Не,  њој треба мир, и спокојство, сигурно радно место, све је то, оно чега се нико не би одрекао зарад ње, а она јесте зарад других.

 

У Новом Саду,                                                                                          адвокат Милина Дорић

Дана 05.11.2019.