Press "Enter" to skip to content

Дете „ван квоте“ као persona non grata

Министарка задужена за демографију и популациону политику у Влади Републике Србије, у интервјуу од пре неки дана, рекла је да ће држава давати месечно од 1. јула ове године за свако треће дете по 12 хиљада динара, за четврто по 14 хиљада, за друго по 10 хиљада, све до дететове десете година, а за прво дете једнократни „подстицај“ од 100 хиљада. Ово право, при томе, имају само деца која су рођена после 25. децембра 2020. године, рече она. Шта је све овде монструозно?

Деца и даље не вреде исто за државу, то је јасно већ на први поглед. Уз то, од ово четворо „видљиве“ деце за државу, „најмање вреди“ прво. Иако је то ПРВО ДЕТЕ несумњиво највећа промена у животу, пре свега, за жену, али и за мушкарца, јер је то ПОТПУНО НОВА СИТУАЦИЈА за људе, и за шта би они морали имати највећу могућу подршку и помоћ друштва, овде је то сведено на једнократни подстицај. Затим, како то датум рођења може одредити статус детета? Неко ће рећи да је то логично, и да не може бити ретроактивности. Но, да ли је баш тако? Држава која омогућава ретроактивну обавезу увођења пореза (што смо видели код „фриленсера“), која предлаже ретроактивну примену закона о парничном поступку (?!), која је ретроактивно смањила пензије (??!!), која ретроактивно деценијама примењује све кривичне законе уколико су повољнији за окривљене (показујући на тај начин одређени степен друштвене милости за људе који су прекршили закон), за ДЕЦУ која су рођена пре 25. децембра 2020. НЕМА МИЛОСТИ. Повучена је датумска граница због које дете рођено 24. децембра 2020. године неће имати иста права до своје десете година као било које друго дете рођено ЈЕДАН ДАН након њега. Тиме држава јасно показује да њих не занима да заиста поправи статус деце, родитеља, породица и да их мотивише да имају више деце, јер чак и окривљена лица третира боље од деце млађе од десет година. НЕ МОЖЕ датум рођења бити критеријум, критеријум може бити само узраст детета, ако је то десета година живота, нека буде тако. Но то право морају да имају сва деца испод десет година без обзира  ког су датума рођена. Тиме што се различито третирају деца која су рођена пре овог 25. децембра 2020. држава управо поручује родитељима те „раније рођене деце“ да њихова деца не вреде исто као и нека друга, новорођена, без обзира што су и њихов деца млађа од 10 година. Но, оно што је истински језиво јесте да дете које је рођено као пето, шесто и свако наредно, и по овом решењу, НЕ ПОСТОЈИ за државу, нити за министарку задужену ЗА ДЕМОГРАФИЈУ И ПОПУЛАЦИОНУ ПОЛИТИКУ.

Кука министарка као Србија спада у најстарије земље у Европи и како је велика стопа морталитета. Али да погледамо каква је то борба против „беле куге“. Бела куга очигледно овом антинародном режиму смета до одређене границе, само до одређеног броја пожељне деце по породици, после тога је, испада тако, добродошла и као да држава само „контролише“ кугу и манипулише њом. ПЕТО ДЕТЕ је, тако, несумњиво PERSONA NON GRATA за нашу државну врхушку, а о шестом или неком наредном да ни не говоримо, вероватно је чиста јерес у питању. Да ли се тако побеђује бела или било каква друга куга и шта је уопште куга овог друштва, да ли је само прост број, однос рођених и умрлих у току једне године, или су то овакви антиљудски режими и оваква законска решења, која при томе нису новитет јер у нашој држави пето и свако наредно дете одавно није препознато од система? И треба то нагласити.

Не почиње све ово са вучићевским режимом. Овај је режим то све само наставио и усавршио. Одавно пето и свако наредно дете НИЈЕ ПРЕПОЗНАТО од државе. И то је континуирана државна политика која подстиче „белу кугу“. Сетимо се само да је, сада „опозиционарка“, Мариника Тепић, својевремено када је била на државној функцији у Аутономној покрајини Војводина, промовисала школски програм о сексуалном образовању, финансиран од ЕУ, на који је по сопственом признању јако поносна. Уџбеник који је био темељ овог програма, садржао је реченицу у којој се људима даје за право да могу да имају децу али не више од четворо. Осим што је овакав став противан Уставу наше државе, та је формулација ту, чини се, да би младима „на време“ рекла да није добро да имају више деце. И ово би као и много тога другог остало испод радара јавности, да није из својих крипторијалити разлога владајућа већина одлучила да са Мариником Тепић одигра своју медијску игру преко скупштинских преноса на Јавном сервису. Вучићев посланик (раније Шешељев посланик а Вучићев жестоки критичар) Александар Мартиновић, указао је на овај скандалозни део уџбеника који је био у наставном програму одређеног броја средњих школа у Војводини. Сав се овај медијски спектакл десио пре неколико година. Но, шта нам то говори? Па говори нам да су чак и Вучићеви посланици веома свесни колико су неуставна, незаконита и скандалозна решења којима се прави дискриминација према деци у односу на то која су „по реду“ у својој породици, но и поред тога очигледно се нико од посланика владајуће већине, укључујући ту и дотичног Мартиновића, није јавно заложио да се петом, шестом и СВАКОМ детету омогући статус који имају деца која су у породици рођена као прво, друго, треће или четврто дете. Другим речима, свима је све јасно, но какве то везе има.

Као што не сме бити никакве дискриминације у односу на то да ли жена има или нема деце, да ли може или не може да их има, или да ли жели или не жели да их има, тако не сме бити дискриминације ни у односу на чињеницу колико има деце. Колико ли је страшна помисао на то да држава сопствено дете вреднује у односу да на то да ли је рођено у оквиру, својеврсне препоручене квоте која има свој јасан (и вредносно неједнак) новчани еквивалент, или је рођено ВАН КВОТЕ, у зависности од чега то дете за државу постаје или престаје да буде „дете, у институционалном и суштинском значењу“. И баш се у овом последњем цитату и види сва огољеност безумља. Јер, неко би рекао да је овде, код броја деце, крај безумља владајућег режима. Не, оно тек почиње.

Шта је заиста безумље, још једном је јавно „расветлила“ министарка која је задужена за популациону политику ове државе. Рече тако министарка да ће деца ова права остваривати само ако су вакцинисана и ако иду у школу, јер: „Просто то дете мора бити део ове државе и у административном и у суштинском смислу“. Да ли је она истакла да ДЕТЕ за вучићевски државни режим НИЈЕ ДЕТЕ ВЕЋ ЈЕ ВАКЦИНА? Испада тако, јер по ономе што је рекла, не дају се ови „подстицаји“ и накнаде због деце већ због ВАКЦИНЕ. И долазимо ДО СУШТИНЕ. Дете би требало да добије ове надокнаде зато што је дете, ЗАТО ШТО ПОСТОЈИ, зато што је људско биће, зато што је оно БУДУЋНОСТ нашег друштва и народа, А НЕ ЗБОГ ТОГА да ли је вакцинисано или иде у школу, или шта год већ. Сматрам да би сва деца требало да иду у школу. Но, да ли то може бити услов да неко дете буде од државе признато као равноправно осталој деци, не. Ни овај, нити било који други критеријум не сме бити разлог да се неком детету, ДРЖАВЉАНИНУ ОВЕ ДРЖАВЕ, не призна право на равноправност. То је АПСОЛУТНО НЕУСТАВНО и ОЧИГЛЕДНА је ДИСКРИМИНАЦИЈА. О томе да ли дете треба да буде вакцинисано, то је одлука коју би морали да донесу сами родитељи јер се ради о њиховој деци, и све последице који би евентуално наступиле због вакцинисања или невакцинисање, трпеће та деца и ти родитељи, а не држава. То нема никакве везе са чињеницом да ДЕТЕ ПОСТОЈИ, јер не постоје ЉУДСКА ПРАВА због тога да би се дала ПОСЛУШНИМ и ПОДОБНИМ већ ЉУДИМА УОПШТЕ, зато су то „људска права“ а не права „вакцинисаних“, „образованих“, оваквих или онаквих. По оваквом, већ уходаном систему однарођених властодржаца у нашем друштву, дете престаје да буде ДЕТЕ, и постаје ВАКЦИНА, постаје ШКОЛА, нешто треће, све осим оног што заиста јесте – ДЕТЕ. И то је ПРАВА СУШТИНА –  ДЕТЕ ЈЕ ДЕТЕ, то је суштина која се мора поштовати, све остало је секундарно и небитно. Није то ова безумна, АНТИУСТАВНА СУШТИНА коју пропагира вучићевска власт.

И није то први пута да ова власт децу или одређену категорију деце третира као „персоне нон грате“. Тако велики број деце која имају потребу за лечењем у иностранству скупљају хуманитарну помоћ да би могла да иду на операције, лекове и третмане јер држава већ годинама не издваја новац за њихово лечење. Замислите друштво које не даје новац за лечење сопствене тешко оболеле деце? Или, када је недавно држава давала оних несрећних 100 евра помоћи, деца, тачније малолетници, нису имали право на ово. Зашто би, деца очигледно нису важна. А и не гласају. Да ли се тако побеђује „бела куга“?

Михајло Пупин је био једно од ДЕСЕТОРО ДЕЦЕ, имао је четворицу браће и пет сестара. Хоћемо ли бројати који је био по реду? Никола Тесла је био четврто од петоро деце, да је био пето и да је вучићевска већина била на власти он не би био тај који заслужује државну потпору. Милутин Миланковић је био један од седморо деце, Надежда Петровић једно од тринаесторо, итд. Бошко Југовић, српски барјактар из Косовске битке, заједно би са својим петим, шестим, седмим и осмим братом био дефинитивно ван квоте. Теслина мајка, опет, била је неписмена жена, која није никада ишла у школу, да је вучићевски режим био на власти она још као дете не би била препозната од државе као њен СУШТИНСКИ ДЕО. Ироничан сам, знам. Знам и то, била су то друга времена, али друга времена која говоре о садашњем и о томе где смо у односу на та времена. И нису битни они које познајемо из историје као људе, мушкарце и жене, који су учинили нешто што је значајно, не, битни су СВИ, сва деца без обзира да ли ће икада постати нови Тесла, Миланковић, Петровићка или Пупин, СВА ДЕЦА, сва људска бића. Ови познати су ту само да нам оно што је очигледно учине још очигледнијим, да сви схватимо колико су БЕЗУМНЕ ове одлуке и колико је страшно што као друштво ћутимо на овако БЕЗУМЉЕ. А ћуте готово сви – већина народа, СПЦ, јавне личности, интелектуалци, борци за људска права, политичке партије, владајуће и невладајуће, институције, невладин сектор… Ћуте, ћуте, ћуте…Ко зна, можда држава дâ месечну новчану надокнаду и за све који ћуте. А можда већ и даје?

Предраг Јакшић