Press "Enter" to skip to content

Затрпавање истине

Дезинформисање грађана кроз затрпавање информацијама један је од главних механизама функционисања медијске обмане. Што већи број непотребних, лажних или прекројених информација, информација извучених из контекста, омогућиће с једне стране медијима да лакше сакрију истиниту информацију, а с друге да у том мору информација пројектују неку главну, велику лаж као финалну истину. Као када некога држите под водом, а дебело му понестаје ваздуха, он и да на тренутак изађе на ваздух удахнуће не водећи рачуна о томе шта удише, јер ће мислити, као у стварној ситуацији дављења, да се дави и то ће бити његова инстинктивна реакција. Ми присуствујемо медијском дављењу људи које је режирано да би нам загађени ваздух, који нам се сервира, изгледао као оно што нам је потребно за преживљавање. Један православни духовник је употребио метафору акваријума, рекавши да живимо у медијском акваријуму и да смо пристали да будемо храњена бића, да једемо шта нам у акваријум баце. И то је тачно. Људи данас апсолутно нису информисани о ономе што чини, и што би требало да чини, људски живот у свој аутентичности сваког појединца. Употребио бих, такође, још једну метафору за ову затрпавање информацијама, да би се сакриле оне важне и истините, али и да би се као битна прихватила она највећа лаж. То је метафора тунелског вида који производе савремени медији. Медијски тунел је функционише тако да вас циљно управља у једном правцу, некој „светлости“ на крају тунела, и ви видите само ту тачку и идете у том смеру, мислећи да ћете изаћи из тунела и удахнути. Но због тунелског вида пропуштате сва битна скретања који воде до истине и слободе. Тако функционишу савремени медији. На тај начин људи ће и када им се буде отворено рекло каква је заиста истина коју траже, заслепљени медијским тунелом и тунелским видом то схватити као ометање ка њиховом походу ка светлости на крају тунела, а што је у ствари само ход ка смрти – духовне, интелектуалне или физичке смрти, смрти људи као словесних бића. Такав је медијски акваријум или медијски океан у који су људи гурнути.

Шта нам онда преостаје? Људи би морали где год могу и како год могу да се боре, да указују на зло, на неправду, на лаж, па чак и када им се чини да то нема ефекта, посебно тада, јер то значи да је слобода најугроженија, пре свега њихова индивидуална слобода од које зависи и права слобода заједнице у којој живе, и уколико би тада заћутали сложили би се с тим губитком. Тешко ово звучи када се каже, но тако је. Ја као хришћанин, а што је Свети владика Николај рекао, не чекам боље дане, већ Христа, то опет не значи да треба да завучем у мишију рупу, да ћутим и да чекам док се око мене одиграва зло и моји ближњи иду га погибељи. Не, то нас хришћане додатно обавезује да дигнемо глас, баш тад, кад су сви други гласови у одбрану истине и слободе заћутали. Тешко је у данашњем свету борити се за слободу, за истину. Поремећене вредности, циљно од стране медија поремећене вредности, истину и тежњу ка истини вреднују као екстремизам, и свако ко вам буде говорио истину или вас буде упозоравао на важност истине биће од овог света представљен као екстремиста, свеједно на који ће начин додатно бити етикетиран. Но, то не треба на нас плаши. Ово глобално затрпавање истине, ова глобална медијски изазвана корона хистерија, показала нам је колико је заиста лудака свуда око нас, колико је кукавичлука и опортунизма међу људима, али и колико је борба свакога од нас против лажи заиста важна без обзира колико је тешка. Но, на муци се познају јунаци, а нема већег јунаштва од борбе за истину и слободу.

Предраг Јакишић,
драматург и теоретичар медија