Press "Enter" to skip to content

За све нас који путујемо чак и када покушавају на све начине да нас спрече

Цитат из Јунгове Црвене књиге:

„Дајем вам на знање пут овог човека, али не ваш пут. Мој пут није ваш пут, па вас не могу научити. Пут је унутар нас, не у боговима , нити у учењима, нити у законима…Тражите пут?! Упозоравам вас да се удаљите од мог. То може бити погрешан начин за вас. Нека свако иде својим путем. Ја нећу бити спаситељ, ни законодавац, нити ваш господар учитељ. Више нисте деца. Пут доводи до међусобне љубави у заједници“.

У контексту данашњице, ове речи добијају своје право значење, бaш зато што нас позивају да застанемо и осетимо да је сасвим у реду да постоје разлике у начину на који поимамо садашњу велику кризу, али да то не би требало да нас удаљи једне од других, јер како Јунг каже „пут води до међусобне љубави у заједници“.

Међутим, управо сведочимо томе да се све доводи у питање, па и љубав међу најближима, јер са једне стране имамо све оне који нас спасавају доносећи непримерене и неприродне законе, наводно за наше добро, упорно инсистирајући на једном наративу, једној верзији стварности, док смо са друге стране ми, народ, који жели да разуме шта се у ствари дешава и да заузме неки свој став према томе. Није лако, а увек бива теже оним људима који ни до ове кризе нису успевали да у себи помире бројне супротности. Није лако толерисати контрадикторности, неизвесност а остати смирен и стрпљив.
За почетак је важно да знамо да на овом путу нисмо сами, да нас увек води наш унутрашњи глас, па је неопходно да почнемо да га слушамо ако већ нисмо до сада. Јер унутрашњи глас зна шта је истина, чак и када смо преплављени разноврсним, често контрадикторним информацијама и утицајима. Постоји дубоко у нама једно језгро које итекако разликује добро од зла, светлост од таме, истину од лажи. Постоји то нешто у нама отворено за доживљај, само је питање колико смо спремни да застанемо и пружимо му своје поверење.

Не можемо више да очекујемо да нас неко води, одрасли смо људи, ово је тренутак када свако од нас треба да преузме одговорност за себе, своје породице, садашњост али и будућност. Превише је оних који би да се играју нашим животима, доносе одлуке у наше име, креирају нам реалност не водећи рачуна о нашим базичним потребама, жељама, намерама, очекивањима. Ако је већ тако, ако упорно вуку на једну страну, наше је да им пружимо отпор, али онај прави отпор, који иде из дубине наше душе, отпор људи који схватају да је слобода изнад здравља, и да је смисао изнад простоте у коју нас упорно гурају.

Неко ће рећи „не раде нам они ништа, ми све то радимо себи“, али то није истина. Уколико се скупи велики број људи који су зли, неутрални или преварени, они итекако могу да буду претња људима који су будни и који се боре за слободу избора у сваком смислу те речи и у оној мери у којој је избор уопште могућ, свесни чињенице да многе ствари не можемо да бирамо.

Неки ће бити отворено бахати и груби, док ће многи суптилно, зарад својих личних интереса, комфора и ситних користи да саботирају све нас који не пристајемо на бесмислене компромисе.

Зато је ово тренутак када заиста треба да останемо непоколебљиви, посебно у намери да останемо на свом путу ослушкивања сопствене душе, свог унутрашњег гласа, која зна да је једино одлука која долази из срца права одлука.

Тамара Брадић, психолог и психотерапеут