Press "Enter" to skip to content

Шта је донела 2020. година јединствена у историји човечанства?

Како смо у последњем месецу ове „чудне“ године, немогуће је не прокоментарисати шта је све она донела и шта је однела. Врло је велика тема те ћу пробати да макар нешто обухватим.

1. Донела је велике поделе међу људима и свађе на дневном нивоу
Било је тога и раније, али сада су поделе, истеривања правде/неправде, свађе, злобно глодање, препуцавање и остало, заузеле све капацитете – било у виртуелном простору, било уживо.

2. Донела је тугу
Тужни смо јер не можемо да видимо цело лице особе са којом причамо. Не можемо да видимо нечији осмех, не знамо да ли се неком повраћа, или је гладан, или би нас ујео од беса, или му се виче…не видимо гримасу на лицу.
Заробљене су многе емоције које се виде преко фацијалне експресије. Последица немогућности да се види фацијална експресија јесте да то лагано постаје небитно – да ли је неко гладан, жедан, бесан или срећан. Све се брише и претвара у „униформно“ ништа. Све је исто и све је ништа.
Друго, јесте (не)разумевање. Не можемо људе око собе да разумемо до краја шта причају…сви смо напрегнути и морамо да се начуљимо да бисмо неког могли да чујемо. То је баш мучно.
Тужни смо јер кафу углавном пијемо преко неке од апликација (преко Зум-а или Вибер-а). Тачније речено кафу пијемо са „машином“. Ретко ко жели уживо јер је то „опасно“.
Тужни смо јер не можемо да загрлим драге људе…а дуго их нисмо видели.
Тужни смо јер „бежање“ од загрљаја постаје природније него спонтани загрљај. Ако кренеш ка неком, мораш прво да се „преслишаш“ да ли је за њега „безбедно“ да га загрлиш…пошто ћеш му нанети „штету“.
Тужни смо јер мала деца и бебе не могу да виде лица родитеља који их држе у наручју или се са њима играју, са њима разговарају… мора да се игра и комуницира „безбедно“ са бебом или малим дететом јер му се може „наудити“.

3. Донела је много смрти – од реалних болести које су сврстане у јединствену дијагнозу КОВИД-19
Смрти најближих (од карцинома, од леукемија, од инфаркта, од тромбозе, од компликација системских болести, од старости, итд) нису могле да се испоштују како треба. У овој години је било забрањено да се породица и пријатељи опросте од покојника, заправо није „безбедно“ опростити се од покојника јер је можда и он „заражен“. Ово не-дијагностиковање основне болести и сливање свих дијагноза у само једну дијагнозу КОВИД-19 је тотално апсурдно. Са друге стране, када неко умире, жаловање јесте природан процес. У овој години, жаловање је било забрањено. Не сме да се жали за неким или за нечим јер ћемо се „заразити“. И то је сада „нормално“.
На ову забрану жаловања, додала бих да се много више „гноја“ у душевној рани скупља јер нема природног жаловања, него што се добија одржавањем „безбедности“.

4. Донела је умор
У овој години се нико није одморио, сви смо мртви уморни, исцрпљени од информација, претворени у мумије, облепљени „сопственом смолом“, а информације не престају да нас запљускују, исцрпљују…нема краја…
Да додам да човек може да се разболи (физички) када је 24 часа дневно под терором контрадикторних информација.

Где води све ово заједно?
Све ово заједно води у комплетно отуђење и тоталну удаљеност људских бића једних од других, како на физичком, тако и на емотивном и на духовном нивоу.
Тужна сам док ово пишем, али имам снаге да се са овим суочим и борим. То ми је сврха постојања – јер волим живот.

Марија Николети,
доктор медицине и психотерапеут