Press "Enter" to skip to content

Јатрогена хипохондрија

Пандемија коронавируса, којој краја не видимо, а за почетак баш нисмо сигурни, донела је епидемију, до сада ретких психичких стања. Голим оком посматрача лаика може се видети страх, па и паника на лицима људи, подозрење, осуда, све до хистерије и параноје. Сетимо се само вести да је човек пуцао у жену и ћерку, јер је сматра да су му пренеле „коронавирус“.

Када бисмо успели да се искључимо са мејнстрим извора информација и укључимо у реалност у којој је на данашњи дан у Србији од/због/са/уз коронавирус умрло 0.9% оболелих, у којој је у сваком тренутку у свету 99,6% људи у стању благих симптома, можда бисмо и схватили размере психолошког рата који живимо.

Описи „жаришта, пожара, пакла, брзине светлости, респиратора, гушења, смрти, лешева, гробаља“ су атак на психички интегритет грађана, нарочито кад су изговорени из уста медицинских ауторитета. Поуздано знам да је медицинска етика била прилично запостављен предмет у односу на клиничке и да многи нису видели „сврху“ у њеном изучавању, али данас, као никада пре, виде се последице те заблуде.

Психијатрима је одавно познат феномен „јатрогене хипохондрије“ која је изазвана директно од стране лекара, његовим вербалним и невербалним комуницирањем. Иако ће многи бранити индуковање овог масовног лудила „здравственом пропагандом“, „едукацијом“ и слично, начин на који се она изводи и количина којом смо обасути, говори да је нешто друго циљ.

Када говоримо о критеријумима који би требало да буду задовољени да би се направила разлика између едукације, пропаганде и кривичног дела ширења панике, морамо се осврнути на њихову злоупотребу током ове епидемије.

1. Ниво излагања стручњака треба да буде мало изнад нивоа просечно образованог човека, да не прецењује. али ни не потцењује слушаоца. Данас видимо обраћање испод сваког нивоа, манипулисање гробљима, болничким креветима по ливадама уз обавезно натурање кривице онима којима се обраћа.

2. Не смеју се презентовати научне хипотезе као научно утврђене чињенице, а то се управо ради са свим аспектима овог „непознатог вируса“, који је по потреби „непознат“, док се са друге стране „мере“ проглашавају за непогрешиве, уз надреално тражење одмазде над онима који их макар преиспитују.

3. Неопходно је ставити на страну једностраност и „фаховско прецењивање“, док овде имамо губљење из вида штете са становишта друге струке, али и личности као целине, што у свом најекстремнијем и најподлијем облику можемо видети у изјави Предрага Кона да је ова здравствена ситуација у равни дилеме „паре или живот“.

4. Пропагирање било које здравствене теме треба да буде дискретно, подучавајуће, док се драматизација последица уколико се не послуша „мудри савет“, сматра неетичном и агресивном. Саветодавна агресивност има неуротизирајући ефекат и лошу емоционалну резонанцу која је најчешће одбијајућа, те је то узрок „непослушности“ људи, уколико је уопште и има, а не пројекција кривице за то на оне који гласно питају и/или виде да је цар го.

Човек у данашњој Србији, са свих страна је бомбардован забранама и упозорењима које, ако би прихватио, живео би у колу ритуалних обавеза без задовољства, отуђен и изолован од света који га окружује, а све због веома мршавог обећања да ће дуже трајати.

Једно је сигурно, они који овакву кампању спроводе, свесно или несвесно, ово последње му не желе.

Др Јована Стојковић