Пре неколико година су трећег на Форбсовој листи питали да оцени протеклу, рече да није нешто боље живео него оне пре. Његов животни мото је био, небо је граница. Пропао је.
Био једном и Чак Јегер, који је први авионом досегао баш ту границу, небеску, једва живу главу извукао и има један међу нама, који ју је прешао. Хапсио је политичке противнице вођен поменутом максимом. Ништа није научио од трећег и Чака. Одлучио је да се улупа сам. Упао је у стан Јоване Стојковић, мајке, супруге, психијатра, жене која ни мраву на ‘лад није стала, оптужујући је да шири страх и панику.
Опијен гордошћу и реченом водиљом није видео да госпођа Стојковић говори оно што највише Срба мисли и на крај памети му није пало да хапси на правди Бога. Божија правда је немилосрдна за прекршиоца.
Страх и панику шире он и његови. Да није тако вести о корони би биле емитоване у двадесетпрвом минуту „Дневника“ пре културе, спорта и времена, а не у првој секунди. Овако учи новинарска струка. Учи да се мора чути друга страна и такође учи да се људи у медијима не смеју квалификовати и означавати без јаких доказа, толико јаких да у случају судског спора новинска кућа не изгуби новац. Одавно у Србији нема новинарског заната, нема уредника и нема судија. Све је то „његових руку (не) дело“. Србин се не „купује“ путевима и пругама, већ љубављу и поштовањем. Чојством и јунаштвом. На несрећу има и међу Србима (не)људи, који су спремни да оправдавају хапшење жена. И они као и вођа носем небо парају. Ми се у покрету „Живим за Србију“ за све Богу молимо, само не би им били у кожи.
ИНФО СЛУЖБА
Покрет Живим за Србију
