Иако су у оквиру пројекта „Премошћавање дигиталног јаза у Србији за најугроженију децу“ потенцира прелазак на дигитално учење и образовање које ће бити „у срцу изградње отпорне будућности“, чини ми се да се носиоци ових иновација на челу са Министарством просвете, науке и технолошког развоја, шефом делегације Европске уније у Србији, као и директорком УНИЦЕФ-а у Србији нису консултовали са стручњацима за дечију психологију, наставницима, ученицима и родитељима и заиста ослушнули како дише наша јавност и које последице дигитализација и он-лајн може да има за најмлађе.
Наиме, верујем да је циљ дистрибуције лап-топова и таблета, намењених нашој деци, смањење дискриминације најугроженијих али се питам да ли нам је то тренутно приоритет?!
Какву будућност ми то кројимо нашој деци, не узимајући у обзир основне поставке психологије детета и чињеницу да ништа не може да замени људски контакт и интеракцију која се одвија уживо.
Сведоци смо он-лајн наставе у претходном периоду, која је нашој деци, која углавном имају лап-топове и таблете, донела више проблема него користи.
Да ли заиста можемо да замислимо социјализацију и емотивну размену деце која се одвија ван природног контекста, у атмосфери у којој на екрану, у току он-лајн наставе, не можемо у истом тренутку чак ни да видимо све присутне на часу?!
Овакав облик наставе није чак ни за средњошколце најсрећније решење, јер им недостају другари. Потреба за контактом са вршњачком групом се интензивира у периоду адолесценције.
Учење представља динамичан процес који умногоме зависи од окружења и контекста, зато што емоције одређују како, шта, када и зашто људи размишљају, памте и уче.
Бројна психолошка истраживања о учењу недвосмислено указују да је за успешно учење потребна емотивна размена и да атмосфера и топлина коју наставник својим искуством, знањем и физичким присуством ствара у учионици итекако утичу на успешно учење код деце. Све је то неизводљиво уколико се ослонимо искључиво на он-лајн наставу.
У последњих неколико година научно схватање о утицају емоција на размишљање и учење је прошло кроз велику трансформацију. Истраживања у неуронауци нам потврђују да је неуробиолошки практично немогуће да деца памте, размишљају и доносе разумне одлуке без емоција. Поента је да сви ми размишљамо само о нама важним темама. Много боље учимо када неку тему схватимо лично, па је из тог разлога и лични контакт, уживо настава, велика предност квалитетног учења.
Да ли су реализатори овог пројекта узели у обзир чињеницу у којој мери је за психо-социјални развој деце важно кретање и интеракција са светом, вршњацима?!
Да ли су узели у обзир чињеницу да се деца лако везују за екран и да ће то створити додатне тешкоће родитељима у васпитању деце, формирању система вредности као и односа према психи и телу.
Континуирано седење испред екрана не може а да не остави негативан утицај на здравље наше деце. Сви знамо колико је важно да је тело у покрету и колико је важно да се користи. То свакако није могуће уколико деца седе испред екрана.
Уколико је један од приоритета и циљева Владе Србије и Министарства просвете, науке и технолошког развоја једнако право и доступност образовања без дискриминације, онда је пре дигитализације од изузетне важности да видимо какво то образовање ми желимо за нашу децу и шта ми то креирамо ако не узимамо у обзир најбољи интерес наше деце.
Деца дубоко размишљају само о стварима до којих им је емотивно стало, а да бисмо им приближили неку тему неопходан је лични, људски контакт.
Тамара Брадић,
Психолог
Потпредседник Покрета Живим за Србију
