У огромном броју случајева, одговорност наше државе биће предмет суђења пред Судом у Стразбуру, том одговорности је годинама уназад затрпавају разна лица на положајима, који дубоко верују да их казна и одговорност неће стићи, и док они буду напредовали у разноразним међународним установама, али и фармацеутским кућама, невладиним организацијама, које ће им доћи као награда за “добро одрађен посао”, држава Србија ће отплаћивати штете и одштете, за повреде Конвенција, права пацијената. Немојмо заборавити да држава Србија све то исплаћује из буџета, а буџет је новац стечен од грађана Републике Србије односно пореских обвезника.
ЧЛАН 2 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода гарантује право на живот. У ставу један овог члана, одређено је да је право на живот сваке особе заштићено законом. Нико не може бити намерно лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом.
Одредба и контекст обавезе из овог члана, намеће државама и обавезу предузимања мера како би се сваком појединцу под њиховом јурисдикцијом пружила заштита људи у потпуности. Пракса рада Суда у Стразбуру бележи и тумачење ове обавезе државе и на медицинску заштиту, посебно укључујући и обавезу утврђивања одговорности медицинских радника, ( лекара и медицинских сестара) за лекарске грешке.
Тако, рецимо, у једној одлуци Суд је рекао да позитивне обавезе државе у контексту заштите људи обухватају поред других обавеза и обавезу болнице да усвоје правила којима се штити живот пацијента, а то укључује и обавезу постојања ефикасног судског система ради утврђивања, како узрока смрти која наступи, тако и евентуалне одговорности медицинских радника. Суд је такође сматрао да само постојање правних лекова ради утврђивања одговорности медицинског особља није довољно за испуњење процесних обавеза по члану 2 Конвенције, и сходно томе инсистира да се у таквим предметима хитно испитују околности случаја, а ради утврђивања евентуалне лекарске грешке, у сврху сигурности свих корисника система здравствене заштите.
У једном предмету против Словеније, Суд је 2009. године донео одлуку да је држава Словенија прекршила своју обавезу, по члану 2. Конвенције, јер није успоставила ефикасни судски систем за утврђивање смрти сина подноситељке представке, који је умро у болници услед лекарске грешке до које је дошло лечењем лековима на које је био алергичан. Чињеница да су након 12 година од смрти умрлог и даље вођени судски поступци ради утврђивања одговорности за дететову смрт, непогрешиво је значило да Суд у овом случају државу Словенију прогласи одговорном за кршење процесних обавеза по члану 2. Конвенције.
Исти Суд је и у случају против Румуније, Румунију прогласио одговорном за кршење процесних аспеката члана 2. Конвенције. Наиме, одсуство могућности вођења адекватне истраге о смрти пацијента као и због мањкавости судскомедицинских извештаја, држава Румунија је проглашена одговорном што је даље за собом повукло све остале праве консеквенце.
И држава Турска је била предмет овог Суда, те је тако у једној одлуци Суд нашао да је умрла пацијенткиња била жртва очигледних лекарских грешака праћених одбијањем пружања хитне медицинске помоћи, али да то није једини пропуст државе, већ управо и то да је било пропуста у вођењу кривичног поступка што је резултирало кршењем процесног аспекта члана 2. Конвенције.
Ако имамо у виду праксу тумачења члана 2. Конвенције, онда се пуно не поставља питање какву одговорност вуче за собом то, што педијатри одбијају да пруже помоћ детету које није вакцинисано, или уцењују родитеље истом том вакцинацијом. Затим, какву одговорност за собом вуче то што педијатри неће да дају упут код изабраног специјалисте, већ желе дати упут само код оних специјалиста који су опште познати по томе што су изричити заговорници обавезне вакцинације и не само изричити него и дрски и безобзирни.
Такође, не поставља се ни питање да ли се крше основна људска права и члан ове Конвенције када се тек рођеном детету убризгава течност за коју сам произвођач каже да уколико је лице алергично на неку од компоненти из те течности, исту не сме да прими. Наравно да се крше права, и право на живот и право на здравље, када се без претходне провере у ткиво деце пласира нешто на шта постоји могућност да су алергични. Чак ни тај један од 10.000 случај / шанса/ ризик / могућност, не аболира од одговорности ни државу, ни министарство ни медицинско особље, јер Конвенција важи за сваког, није изузетак ни онај који прими 10.000 – ту дозу нити онај који прими 100.000 -ту дозу, СВАКО ИМА ПРАВА НА СВОЈА ФУНДАМЕНТАЛНА ПРАВА.
У огромном броју случајева, одговорност наше државе биће предмет суђења пред Судом у Стразбуру, том одговорности је годинама у назад затрпавају разна лица на положајима, која дубоко верују да их казна и одговорност неће стићи, и док они буду напредовали у разноразним међународним установама, али и фармацеутским кућама, невладиним организацијама, које ће им доћи као награда за “добро одрађен посао” држава Србија ће отплаћивати штете и одштете, за повреде Конвенција, права пацијената, а немојмо заборавити да држава Србија све то исплаћује из буџета а буџет је новац стечен од грађана Републике Србије односно пореских обвезника.
У Новом Саду
Дана 06.01.2020.
адвокат Милина Дорић
