На питање: „Шта је то „и-ти““, уобичајени одговор би вероватно био да је то онај мали главати ванземаљац из филма што упире прстом као шаргарепа у небо и тужно говори: и-ти, гоу хоум… а проценат таквих одговора би вероватно одговарао резултатима последњих 5 – 6 избора, наравно слободних и демократских.
Није „и-ти“ исто што и „ај-ти“, али то знају само пробрани који нису упорно бежали с часова Енглеског и који нису своје знање језика искористили да дигну једра, да дају петама ветра, и да их сада боли уво и за други РТС дневник и ТВ Пинк.
Дакле, „ај-ти“, или информационе технологије, нема толико дугу историју да бисмо је тражили у документима по архивама. Пре неких четрдесетак година појавили су се персонални компјутери „Атари“ и наша домаћа „Галаксија“. Неки тадашњи клинци су употребљавали те комјутере за шта су могли, учитавали програме и видео игре с неким дискетама, а када све то није хтело да ради онда и растурали, поправљали, додавали неке делове, правили нове конфигурације, па тражили новије и боље програме… Тада је информатика почела да улази и у наставне програме, и саопштавали су нам из техничког оно основно: „Знате, постоје рачунари, они користе програме „Бејзик“, „Кобол“, „Фортран“. Они су некада били као зграда од десет спратова, а данас су мањи, много мањи…“
Ти тадашњи „клинци“, тј. најзагриженији од њих, хтели су баш да сазнају што више, ако не и све о компјутерима. Па, учили школе, па, уписивали факултете, а неки и пост-дипломске студије. И, колико знам, мало их је остало у земљи. Ја случајно познајем једног таквог који је обично седео у другој клупи до прозора, који је лепо научио све што је могао, отишао прво у Канаду, па се спустио у Њујорк, па се оженио, добио децу, па се развео и жени оставио стан на Менхетну и давао јој месечни џепарац од 8.000 долара…
А онда су видели да је човек способан и слободан, па га унапређивали и онда му онај стан на Менхетну уопште није недостајао, јер се преселио да живи у авионима. И, како каже, некад када се пробуди није му проблем да се сети у којој је земљи, или у ком је граду, него се пита: „На ком ли сам оно континенту, бре?…“
Ето, тако може да прође човек-информатичар – наш, а светски. А у међувремену, они који се нису разбежали од свакојаких добара која обилато погађају ову земљу, остали су и радили, па и предавали знања као професори. И те школе којих је сада више, и које прате светске трендове и потребе, јесу оне квалитетне које гарантују знање, запослење и зараду. Чак и у земљи Србији! А то је још, не један, него безброј плусева за ту струку која обезбеђује да наша паметна и вредна деца остану овде, раде као људи, зарађују као људи и живе као људи! Сви они некадашњи клинци су данашњим клинцима довукли светске компаније и посао на ноге – овде – у Београд и Србију.
Сви знамо, и децу учимо да се на крају увек исплати знање, марљивост и упорност. И ето… а онда су почеле да се у банкрот-држави (није баш банкрот, али се незадрживо задужује) појављују вести како ИТ сектор доноси држави милијарду еура годишње. То јест, сви ти паметни људи (ајд и жене), толико инкасирају за свој рад. Нема улазних сировина, нема производње, нема шкартова, нема истека рока трајања. Чиста зарада, чист профит! А где иду те паре? Па, рецимо мој пријатељ Денис је лепо усмерио оба сина на математику и информатику, Владимира и Николу, грцао док их није ишколовао како би платио све што треба да плати, рачунајући и, не баш јефтину, школарину. Ето, момци се запослили, сложно с оцем и мајком завршавају започету кућу, имају девојке, биће ту свадби, весеља и потомства…
И тако многи, и нешто ми каже да све те паре остају у земљи, а никако у „оф-шоровима“. Троше се на грађевински материјал, аутомобиле, гардеробу, пасуљ, кромпир, јафа-кекс, милка-чоколаде. Држава за све то наплаћује ПДВ 20%, значи њој чисто двеста милиона долар-еура (ионако су се скоро изједначили курсеви долара, еура, фунте и сајџијског франка). А пре тога наплати све што треба да наплати, углавном СТРАНОМ инвеститору (присутан је и Мајкрософт) као власнику фирме, а такође и доприносе за социјално и пензионо. И, срећан крај? Е, ту није крај…
Сад се неко паметан, од ових што их ових дана помињу по новинама да су из новина купили своја знања, а од рециклираних новина правили себи и дипломе, сетио да је неправда да неко зарађује од свога рада баш толико. Треба ту узети још не мало, него неки проценат више, да се неко случајно у сиромашној и по свачему помињаној земљи, не би случајно лепо ситуирао од свога рада.
Ти наши дипломци су све у земљи лепо средили и посвршавали, па немају другог посла. Рецимо, средили су питање пољопривреде, јер је цена малина, вишања, последњих година таква да доводи у питање даљу производњу. Сви смо видели видео како човек-сељак моторном тестером решава проблем, сече вишње и каже да пакује кофере и иде у Немачку. Решили су и питање ПКБ-а тако што су ко зна колико стотина квадратних километара земљишта поред Београда, све објекте са стоком, магацине, механизацију, прерађивачке и производне линије, поклонили анонимном Арапину за неких стотинак милиона ко зна чега.
Средили су и питање ИМТ-а, тако што су ослободили плац на коме се налазио, а врло вредне машине (уз које је ишла комплетна документација од набавке па до одржавања) продали на кило, а онда фабрику практично поклонили Индијцима који су једва дочекали да имају у рукама саму лиценцу за производњу одличних Фергусон мотора. А онда да исте тракторе продају Србима у сељачкој земљи Србији, и извозе по целом свету. Не знамо ми то да радимо кад нам је Србин газда, али кад је Индијац, и те како.
Дакле, младићи и девојке, очеви и мајке! Ето, дочекали сте срећан тренутак да држава обрати пажњу и на вас. Остајте овде, јер неће вас тамо грејати сунце туђег неба – знам то из сопственог искуства. Останите, уједините се, и борите се за себе, а ако се борите за себе – борите се и за све нас остале. Јер, паре које ви зарадите долазе и у џепове свих нас осталих кроз робе и услуге које плаћате. А, ако не – онда ништа.
Срећан пут!
Младен Радовановић
