Нано-вакцине и респираторни вируси

You are currently viewing Нано-вакцине и респираторни вируси

alhaifa2019. Nanoparticle-based vaccines against respiratory viruses

Тема: Нановакцине
Наслов: Nanoparticles-based vaccines against respiratory viruses
Аутор(и) Al-Halifa, Soultan; Archambault, Denis.
Линк https://www.frontiersin.org/articles/­­10.3389/fimmu.2019.00022
DOI: 10.3389/fimmu.2019.00022
Година изласка рада: 2019
Сума сумарум Интраназалне нановакцине звуче као сјајна ствар, али, безбедност примене наночестица као и њихово задржавање и још важније, елиминисање из организма, није ни близу довољно истражено.
Издвојено: 0. Технологија израде наночестице омогућује контролу над величином, обликом, функцијом честице, као и контролу над особинама површине наночестице, чиме се постиже боља антиген-презентујућа функција (коју раде антиген-перезентујуће ћелије , у даљем тексту АПЦ; антиген – протеин који бива препознат од стране антитела) и израженији имуни одговор;

1. Нано-честице изазивају активацију инфламозома, протеинске структуре која се формира приликом редоследа догађаја који доводе до активирања неких ћелија имуног система (стр. 2);

2. Ефекат интраназалне (унутар носнe шупљине) вакцинације је много бољи (због стимулисања секреције IgA – имуноглобулин типа А слузних површина које су у додиру са спољашњом средином) у односу на подкожну/мишићну вакцинацију у случају респираторних патогена (пп – намеће се питање зашто се онда не користи назална вакцина за респираторне болести);

3. Начин имуног одговора је врло осетљив на све физичко-биолошке карактеристике наночестице. То значи да је јако тешко предвидети како ће нановакцине деловати на имуни систем (пп – реченица почиње са „имуни одговор“, а завршава се са „имуни систем“, дакле, имуни систем може у целини да подлеже последицама деловања наночестица);

4. Мало се заправо зна о интеракцији између наночестица и имуних ћелија (стр 4.);

5. Интраназално убацивање наночестица изграђених од протеина капсида вируса грипа, а који садрже 5 поновака М2е епитопа (део антигена који препознаје активни део антитела), пружа заштиту против различитих серотипова вируса грипа преко хуморалног и ћелијског имунитета (стр.5, реф 99);

6. Међу неорганским наночестицама, најчешће коришћене у вакцинама су златне наночестице. Макрофаги и антиген-презентујуће ћелије су главни играчи у преузимању златних наночестица. „Злато“ их потом активира (пп – питање је колико дуго остају те честице унутар, тј. на површини ћелија и како се активиране ћелије гасе? https://pubs.acs.org/doi/pdf/ 10.1021/acsabm.8b00537);

Коментари
  • Кроз рад се провлачи тврдња да је интраназална вакцина боља од субкутане (подкожне), јер се стимулише синтеза IgA у слузним површинама;
  • Овакав начин (слузне) имунизације пружа заштиту од више серотипова једног респираторног вируса;
  • Поред обимне приче о активацији, недостаје помен о повратку на нормално стање након активације имуног одговора изазваног нано-честицама (нема помена ни референце). Овако, испада да је активација нерегулисана и да повратне спреге нема, тј. да је имуни одговор стално укључен. Ако јесте, онда се прави простор за хиперсензибилност према новим антигенима, а уз молекуларну мимикрију, иде се и према ауто-имунитету;
  • Предлаже се замена чисто неорганских нано-честица са хибридним (тј. оне које имају и органски омотач). У оба случаја, начин елиминације честица из ћелија је и неизвестан а и јако спор. Један од примера „елиминације“ нано-честица је заправо деоба ћелија (други је споран – егзоцитоза), чиме се концентрација по ћелији смањује, али се укупна количина не мења. Није познато колико ћелија са наночестицама може себи вештачки да продужи живот, као ни шта се дешава са нано-честицама након апоптозе; (програмираног умирања) ћелије која их садржи;
  • Код овог питања ваља обратити пажњу на рад проф. Christopher Exley-а о алуминијумсиим честицама у макрофагним ћелијама и где оне (алуминијумске честице) све могу завршити свој пут;
  • Занимљиво, један од главних узрочника многих патологија је патогена количина металних јона. Ове количине су различите у зависности од врсте до врсте јона, дакле, бакар и кадмијум не морају да буду у истој количини да би изазвали своје лоше ефекте, али наравно, најбоље делују када су заједно;
  • У том светлу, узимајући у обзир незнање о природи интераговања наночестица и ћелија, као ни о природи путева елиминисања наночестица из ћелија (ако уопште постоји), да ли наночестице у имуним ћелијама могу да имају и специфичне тропизме према органима, па на један посебан начин представљају начин загађења органа металима којима није ту место, а у исто време и извор запаљенског процеса.