НЕМА ПРЕДАЈЕ

You are currently viewing НЕМА ПРЕДАЈЕ

Коначно, миран сан.

Од ноћас се мирније спава. Време које према свему одговара библијском откривењу, од скоро је засигурно добило другачији крај. Рећи ћемо срећан, јер иако се другачије пропагира, будућност наше врсте је унапред од Бога благословена, ако за Бога знамо.

Да, ко би други ако не једна мајка. Одрастамо уз причу да је лав краљ џунгле, иако би без барем макар једне лавице, лав остао гладан, жедан, напуштен и јадан. Благословен је наш народ што лавице ходе овом земљом! Мирно лавови, и ваше ће доћи па осветлајте образ лавицама које сада трасирају пут!

Како не заплакати и не постидети се пред једном Јованом, чију причу и бреме на нејаким леђима носе жене?! Како се не запитати шта ми мушки вредимо осим за продужетак врсте, ако смо у прву линију фронта ставили најзаслужније, наше жене и мајке? Како им се не поклонити, знајући да би радије живот дале него се својих идеала одрекле?!

Момци, мужеви, браћо, очеви, дедови ако вас има, хоћемо ли исхеклати по миље или исплети по чарапе? Тако се некада међу Србљем “испраћало” у рат. У плетеним чарапама од предене вуне. Хоћемо ли нашу нежну, лепшу, нашу смисленију страну оставити на првој линији под изговором веће одговорности?! Па шта би нам дедови и прадедови рекли? Има ли веће жалости до осетити бреме протраћене прошлости? Хоћемо ли и даље причати о дербију два клуба под истим погубним знаком (црвеном петокраком за добровидеће и црном за далтонисте) или ћемо се носити мишљу да умирући запад нуди спас?

Браћо и сестре! Пре свега сестре! Праштајте браћо, јер сте попут мене заборавили на своје жене, сестре и мајке… Свако је рођен да једним умре, као један од највећих Срба једним давно рече. То нам је једина извесност од рођења. Треба ли онда да нам живот прође у вечитом савијању, вечитом “ћути, може горе”, “не таласај”, “шта теби фали?”? Па, има ли родитеља међу нама? У каквим оковима остављамо поколења? Треба ли их убедити да је за птицу рођену у кавезу летење болест? Вреди ли? Вреди ли више вечност у ропству од тренутка слободе?

Не вреди… Не… Никако… Да, конформизам је преузео примат и свима нам је дражи пун стомак у односу на пуну главу. Спознаја носи одговорност. На несрећу (или не), рођени смо непокорни па нам је тешко да прихватимо ланце. Старији смо од простора према ком се идентификујемо. Неки старији, у својим списима, наводе да Србин значи НЕПОКОРАН. Зашто онда дозволисмо да наше наше жене, мајке, сестре буду носиоци наше борбе за слободу? Где нам мушкост нестаде?! У кафани или на фејсу?

“Јер једном сваком, мали бели славуј долети на праг…”, рече песник. Биће нам касно за покајање. Живе можемо подржати само док смо живи. Сетимо се да имамо потомство које од нас зависи. Невине душе, несвесне немилосрдности реалности и прождрљивости овог времена. Док нам славуј не долети на праг, скупимо барем једном толико храбрости и дајмо шансу најјачима међу нама, онима који никада нису добили шансу, мајкама!

Дајмо шансу лавицама, како бисмо очували врсту, дајмо шансу мајкама, како бисмо очували породицу, дајмо шансу покрету Живим за Србију јер другу домовину немамо!

До победе и ослобођења!

Симпатизер са Косова