Подршка др Јовани Стојковић уз образложење оправданости изласка на изборе и аргументе против бојкота

You are currently viewing Подршка др Јовани Стојковић уз образложење оправданости изласка на изборе и аргументе против бојкота

Бојкот избора је, наравно, један од облика политичке борбе али неопходно је да буде испуњено више услова да би био успешан. У овом случају готово ниједан од неопходних услова није испуњен, па према томе, велика је вероватноћа да бојкот неће успети. Ово је основни разлог против бојкота.

Каже се да је историја учитељица живота (Historia magistra vitae est) па је увек добро погледати шта нам она каже. Од увођења вишестраначја у Србији опозиција је више пута позивала на бојкот избора и – ниједном нису успели. Осим тога, дешавало се да непосредно пред изборе опозиционе странке промене мишљење и ипак изађу на њих.

– Тако је још пред прве вишестраначке изборе 1990 године опозиција најпре најавила бојкот па је пред изборе променила одлуку.

– Опозиција (СПО и ДС Драгољуба Мићуновића) је 1992. године бојкотовала савезне изборе али бојкот није успео. У Скупштину је ушла СРС освојивши велики број гласова.

– Због прекида ТВ преноса опозиција је (чак и СРС) бојкотовала рад Скупштине 1995. године али без резултата. Преноси нису обновљени, а опозиција се вратила у Скупштину.

– Коштуница 1996. године позива на бојкот али опозиција ипак излази на савезне и локалне изборе.

– Део опозиције је бојкотовао парламентарне и председничке изборе 1997. године (у току ове кампање, ДС је бираче који су изашли на иборе, на плакатима представио као магарце) али ни овај бојкот није успео. Део опозиције који је изашао на изборе, ушао је у Скупштину.

– 1999. године опозиција бојкотује референдум. Бојкот није успео.

– 2002. године опозиција је бојкотовала расправу о Полазним основама Споразума о преуређењу односа Србије и Црне Горе али бојкот није успео итд.

Да би био успешан, бојкот морају да прате и други облици борбе – протести, блокаде институција, саобраћајница и јавних места и др. Да ли због неспособности за стратегијско размишљање или из неких других разлога, Савез за Србију је са УГ ”Један од пет милиона” раздвојио протесте од бојкота. Најпре су месецима одржавани протести и блокаде са одређеним захтевима, без икаквог резултата на крају, а затим је најављен бојкот избора.

Бојкот избора је израз слабости, а не снаге. То нам показују и досадашња искуства и примери али и садашња ситуација. Ово се види и у томе што СзС не само да не може да се супротстави Вучићу на изборима, него нема ни довољно ауторитета да окупи све опозиционе снаге око идеје бојкота.

На изборе ће изаћи део опозиције, како они малобројни који се могу назвати стварном опозицијом (који су опозиција уопште прозападној политици, а не само Вучићу), тако и прозападна опозиција (ЛДП, ЛСВ и слични), и опозиција под Вучићевом контролом (СРС, Заветници и Српске десница). Осим тога, и Удружење грађана ”Један од пет милиона”, дојучерашњи саборци Савеза за Србију, најавило је излазак на изборе.

Вучић ће урадити све да избори успеју. Учешће на изборима и улазак у Скупштину ће прозападној опозицији и лажним родољубима донети бројне користи, а они који су бојкотовали изборе ће се наћи на лошијим позицијама од оних на којима су сада.

Мислим да је прилично јасно већ сада да бојкот неће успети. Није искључено, из тог разлога, да ће се и неко из СзС и од других који бојкотују, у међувремену предомислити и ипак изаћи на изборе.

Посебно је споран бојкот у општинама попут Чајетине, у којима опозиција има чврсту власт.

Због чега СзС и остали који позивају на бојкот немају ауторитет да окупе опозицију? Због тога што су у питању људи који су већ били на власти и чија се политика од Вучићеве разликује само у нијансама. И једни и други су марионете Запада. Вучић и СзС су Курта и Мурта из општепознатог фразеологизма.

Када је ухапшен Радован Караџић у јулу 2008. године, председник Владе је био из Демократске странке, исте оне која је сада у Савезу за Србију. Драган Ђилас је био високи функционер те странке. Вук Јеремић је био министар иностраних послова, а Борко Стефановић шеф његовог кабинета. Борко Стефановић је потписао споразум о ”интегрисаном управљању административним прелазима (ИБМ)”, тачније споразум о постављању граничних прелаза између централне Србије и Косова и Метохије. Борис Тадић је у том периоду, од јуна 2004. до маја 2012. године, био председник Србије. Мариника Тепић је била међу онима који су предложили да се у Народној Скупштини Републике Србије усвоји Резолуција о геноциду у Сребреници итд.

Сергеј Трифуновић се раније није бавио политиком, он, једно од нових лица за бираче, али не и Служби за превенцију наркоманије. Познат је његов став по питању Косова и Метохије.

У уводном делу Споразума са народом Савеза за Србију се каже: ”Циљ споразума народа и политичара је да наша земља коначно постане држава одговорности, држава права и правде, држава слободе у којој се не газе већ поштују европске вредности.” Којих то ”европских вредности”? Феминизма? Родне идеологије? Идеологије хомосексуализма? Добросуседски односи са самопроглашеним Косовом који су услов за придруживање Европској унији? Зашто се не помињу православне, светосавске вредности?

У тачки 7. Споразума са народом Савеза за Србију се наводи: ”Након спроведених слободних и поштених избора, обавезујемо се на формирање Владе стручњака састављену од одговорних и стручних људи на челу са нестраначким премијером.” У вези са овим, уместо коментара ћу поставити питање: Сећате ли се ”стручних људи”, ”експерата” окупљених у Г17 плус (Млађан Динкић, Мирољуб Лабус и др.)? Да ли је овде о томе реч, о неком новом Г17 плус?

Представници СзС су се срели и са комесаром ЕУ за проширење, Оливером Верхеијем, и са њим разговарали о предстојећим изборима, а претходно су о томе говорили и у Европском парламенту, институцији ЕУ. Како у Државној думи Руске Федерације нису били? Ово додатно потврђује да никакве суштинске разлике у односу на политику коју води Вучић, не можемо од њих да очекујемо.

Савез за Србију нема морално право да осуђује друге због одлуке о изласку на изборе.

Рекао бих стога да кључно питање није изаћи на изборе или их бојкотовати, него за кога гласати? Мало је оних на политичкој сцени који се могу назвати истинским родољубима и то је кључни проблем у овом тренутку.

Др Јована Стојковић је јасно и недвосмислено изразила своје ставове у вези са свим кључним питањима и проблемима са којима се суочавамо као држава, народ и појединци – од питања Косова и Метохије, приступања Србије Европској унији и односа са Руском Федерацијом, преко питања миграната, до бројних питања која се тичу породице и деце. Према томе, родољуби на овим изборима имају за кога да гласају.

Желим овом приликом да изразим подршку др Јовани Стојковић и у њеној борби за право избора приликом вакцинације. Борећи се за слободу избора, она се бори за све нас. Њен став о праву на слободу избора приликом вакцинације у потпуности је сагласан са ставом Патријаршијске комисије за питања породице, заштите материнства и детињства Руске православне цркве (Патриаршая комиссия по вопросам семьи, защиты материнства и детства – О правах родителей в сфере заботы о здоровье ребенка и иммунопрофилактики).

Желим јој срећу и много успеха у даљем раду.

Димитрије Марковић, писац и аутор