Како је 12. новембра наша скупштина усвојила закон који је противи човеку и човечности, осећам потребу да као лекар и психотерапеут, прокоментаришем целу ситуацију која траје од почетка ове године.
Наиме, усвојен је закон који подразумева губитак основних права човека и свега што му припада. Својим ћутањем и некоментарисањем и ЈА подржавам тај закон, те не желим да учествујем у његовом подржавању.
Све мере, које су у плану да ступе на снагу, су ван сваке памети! Желим да позовем све људе да изађу из „квазиреалности“ и да се укључе у праву реалност! Права реалност подразумева насилно примењивање репресивних мера, помоћу којих ће се људи приморавати да су КОВИД позитивни.
Такође, стално се провлачи информација да неко мора да је епидемиолог или инфектолог да би коментарисао КОВИД. То је лаж! Свако ко је завршио медицину својим радом и положио државни испит има знање да види шта се дешава и да увиди чињеницу да све што се дешава нема везе са медицином. Стално је присутно омаловажавање свих лекара и свих ЉУДИ и стално се шаље порука неадекватности. Ја се осећам комплетно адекватно и своја на своме да данашњу КОВИД медицину критикујем иако нисам ништа специјализирала, већ сам лекар опште праксе и бавим се психотерапијом.
Оно што ће нас сигурно дотући су ПОДЕЛЕ између нас самих. Изађите из ПОДЕЛА! Сви су подељени на основу неких тривијалних будалаштина. Да ли је неко плав или црн, како је неко подшишао нокте, да ли је неко одавде или оданде, да ли је неко акцентовао ову реч овако, а ону реч онако…то је потпуно небитно.
Престаните да трошите енергију на поделе, на бесмислене процене и на небитне ствари! Почните да одвајате битно од небитног! Ако имамо заједнички циљ ту НЕМА подела јер сви тежимо истом – а то је СЛОБОДА! Ако сви волимо живот и слободу, зашто ћутимо?! Ако су се овде људи борили вековима за слободу, шта је са нама у 2020?! Зашто су сви изгубили осећај за сопствени живот?! Зашто сви ћутимо и одржавамо овај терор који нема везе ни са медицином, ни са хуманошћу, ни са мозгом?!
Поред ћутања, присутни су и ставови који су врло учестали, а то су:
- „Тамо неком се нешто дешава, а мени је добро“. То није тачно! Пошто се закон односи на сваког и све се односи на СВЕ људе.
- „Ја не могу да се огласим јер ћу угрозити радно место“. Па, већ ти је све угрожено само тога ниси свестан. Када не можеш да се крећеш, не можеш да изађеш на улицу без маске, не можеш нигде да уђеш без мерења температуре – шта још треба да ти уведу да би схватио где се налазиш?! Да ли ће те „чување радног места“ спасти? И од чега то може да те спасе?!
- Трећа ствар која ће нас убити је УДОБНОСТ. Увиђам да људи који живе „удобније“ – нпр. имају решено стамбено питање, имају плаћен посао, имају кола, живе у илузији да ће та бајка довека трајати. Удобност вам неће помоћи, а то ћемо сви ускоро видети.
Запањена сам над чињеницом да нико не жели да има став, храброст и жељу да пркоси и да се супротстави овом вештачки изазваном кривљењу реалности.
Цитирам Тамару „Идемооо буђење и активно учествовање у својим животима“! Срећна слава доктори и пробудите се што пре! Пробудите се и сви остали јер сте људи на земљи и имате право да се буните! Мере су све јаче и јаче и није још много времена остало да се нешто уради!
Овим писмом желим да подржим Јовану Стојковић и Тамару Брадић које су једине у Србији непосредно пре изгласавања овог накарадног закона нешто рекле и упозориле на сценарио који нам се приближава.
Подржавам сваки протест који је за слободу ко год да га организује јер нема ПОДЕЛЕ ако желимо да макнемо ово зло које се надвило и има задњу намеру.
