Предата Иницијатива за оцену уставности Уставном суду Србије

You are currently viewing Предата Иницијатива за оцену уставности Уставном суду Србије

Покрет Живим за Србију предао је Уставном суду Иницијативу за оцену уставности измена и допуна Закона о заштити становништва од заразних болести на основу члана 168. Устава Републике Србије и члана 51. Закона о Уставном суду.

 

ИНИЦИЈАТИВА ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ  Закона о изменама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести („СЛ. Гласник“ РС бр 15/16 и 68/20) због његове неусаглашености са Уставом Републике Србије и са другим законима

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

По изменама и допунама овог спорног Закона, додат је члан 19а у ком је прописано следеће: „Лична заштита од инфекције је дужност сваког појединца да предузима мере личне заштите сопственог здравља и живота у складу са природом болести, а услед непридржавања којих може доћи до угрожавања здравља и живота других лица од заразне болести.“

Овај члан није у складу са чланом 68. Устава Републике Србије, који прописује право на здравље, али то право не подразумева обавезу појединца. Наиме лична заштита од инфекција не може представљати дужност појединца може бити само право, као што то и Устав предвиђа, али и Закон о правима пацијената.

Поред тога, истичемо да људи који не носе „заштитни маску“ нису заражени људи, нити могу на било који начин директно угрозити здравље других лица, посебно што нигде није доказано да маске и дистанца заиста штите од covid-19 вируса.

Надаље, оспораван закон о изменама и допунама уводи и противуставан члан 25 а) који прописује следеће: „Кућна изолација је противпандемијска мера издвајања у кућним условима инфицираних особа без симптома или са манифестном болешћу, која не захтева лечење у болници током периода заражености на начин да се спречи или ограничи директан, односно индиректан пренос односно могућност преноса инфективног агенса на друге особе.“

У члану 26 а) прописано је да је карантин у кућним условима мера ограничавања активности ради праћења здравственог стања контаката тј. здравих особа које су биле изложене случају заразне болести током периода његове заразности са циљем да се спречи ширење заразне болести.

Такође је прописано да су лица која током епидемиолошког испитивања доктор медицине, специјалистa епидемиологије означи као контакте, дужна да се придржавају прописаних мера и упутства које одреди надлежни доктор медицине, специјалиста епидемиологије.

Све ово напред изнето није у складу са Уставом Републике Србије, наиме, не постоји правни основ за лишавање слободе кретања лица која су била у контакту са зараженом особом као што не постоји ни правни основ да лекар одређује која су то лица која су подобна да се на њих примене ови чланови.

У члану 31 б) противуставног Закона, прописано је да се може применити превентивна мера ограничавања слободе кретања лицима у колективним смештајима уколико постоје индикације, а Министар на предлог Завода уз сагласност комисије у наредби одређује врсте колектива на које се мера односи као и ближе услове и начин њеног спровођења на корисника односно запослених у тим колективима.

Ова одредба није у складу са Уставом, ни са законима, јер се прво не наводи који Завод је у питању,а поред тога то тело нема права да предлаже нити министар има права да наредбом утврђује врсте колектива на које ће се ова одредба члана 31 б) примењивати.

Од свих ових противуставних чланова, ипак најопаснији је члан 33. који прописује следеће: „У случају појаве епидемије заразне болести утврђене у члану 32. став 3 овог Закона или друге заразне болести може се одредити и препоручена или обавезна ванредна имунизација против те заразне болести за сва лица односно одређене категорије лица ако се утврди опасност од проширења те заразне болести као и у случају уношења у земљу одређене заразне болести у складу са плановима за одстрањивање и одржавање статуса искорењивања одређених заразних болести.“

Овако дефинисан члан утире пут ка угрожавању најосновнијих људских права. Наиме, ванредна имунизација која је дефинисана као вакцинација и овим чланом постаје ништа друго до принудна, а то је у супротности са Уставом гарантованим правом на неповредивост телесног и психичког интегритета као што је и у супротности са загарантованим Уставним правом на људско достојанство. Овај члан је и у супротности са међународним конвенцијама које гарантују неповредивост права на достојанство, права на неповредивост тела право на избор и права на сигурну и безбедну превентивну медицинску меру.

Мимо тога по Закону о правима пацијената свако лице има право да бира метод лечења, уколико то правило применимо на ову ситуацију, да болестан човек може да бира како ће се лечити и да ли ће се лечити, јасно је и да лице које није болесно има право да изабере да ли ће пристати на превентивну меру или неће и да ли ће изабрати можда неку другу алтернативни превентивну меру, јер ако болесно лице има право да се лечи или не лечи и да бира метод лечења, онда и здраво лице има исто то право по питању превентивне мере.

Овом иницијативом тражимо и да престане да важи члан 73. од става 3 до става 8, као и члан 85 а), јер је противзаконито и противуставно да комунални инспектори и комунална милиција у својим рукама држе апарат принуде изрицања казни лицима која нису поштовала наредбе министра, што би значило да се комуналним инспекторима и комуналној милицији дају овлашћења која они немају по законима по којим су установљени њихови делокрузи деловања и надлежности.

Устав Републике Србије „Сл. гласник РС“ бр 98/2006 у члану 1. прописује да је Република Србија држава заснована на владавини права, начелима грађанске демократије људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.

Чланом 18. Устава прописана је непосредна примена зајемчених права. Људска права се непосредно примењују Уставом се јемче и као таква се непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права потврђеним међународним уговорима и законима.

Уколико имамо у виду загарантована права која се непосредно примењују, јасно је да овај оспорен закон није у сагласности са Уставом. Принудна имунизација, односно вакцинација, представља акт који дубоко инвазивно задире у људска права на достојанство и грубо крши право на неповредивост телесног и психичког интегритета. Поред тога и ношење маски исто тако дубоко задире у право на људско достојанство, јер ношење маски готово свуда, код већине људи изазива и осећај нелагоде, али може да изазове последице по здравље.

По члану 23. Устава људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите. Свако има право на слободан развој личности ако тиме не крши права других зајемчених Уставом.

Чланом 25. загарантована је неповредивост физичког и психичког интегритета, нико не може бити изложен мучењу нечовечном или понижавајућем поступању, или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободног датог пристанка.

Слобода кретања гарантована је чланом 39. Устава Републике Србије, а чланом 43. гарантована је слобода мисли савести и вероисповести.

Узимајући то у обзир јасно је да се овим Законом о изменама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести крше слобода кретања, али и слобода савести и права на ставове и мишљења.

Поред горе наведеног истичемо да је овај противуставни Закон и у супротности са Законом о правима пацијената („Сл. Гласник РС“ бр 45/13 и 25/19 – др Закон) посебно члановима 7., 10., 11., и другим члановима.

По члану 15. Закона о правима пацијената, пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица. Здрава лица не могу директно угрожавати друга лица сходно томе истичемо да је поред свега овај закон који оспоравамо у супротности и са Законом о правима пацијената.

По члану 15. став 2 Закона о правима пацијената, без пристанка пацијента не смеју се по правилу над њим предузимати никакве медицинске мере. Сходно томе, ванредна имунизација није у складу са законом, јер пацијент мора дати пристанак на сваку медицинску меру па и превентивну, посебно имајући у виду да је таква мера принудна.

Због напред наведених разлога Покрет Живим за Србију сматра да је оспореним актом угрожен уставни поредак и предлажемо да Уставни суд покрене поступак за оцену уставности и законитости и да након спроведеног поступка донесе:

ОДЛУКУ

I  Утврђује се да Закон о изменама и допунама Закона о заштити становништва од заразних болести изгласан дана 12.11.2020. године („Сл. Гласник РС“ бр 15/16 и 68/20) НИЈЕ У СКЛАДУ СА УСТАВОМ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ДРУГИМ ЗАКОНИМА и сходно томе он престаје да важи даном доношења ове одлуке у Службеном гласнику Републике Србије.

II  Извршење правоснажних појединачних аката донетих на основу неуставног закона не може се ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето – обуставиће се.

Молимо Уставни суд да до доношења коначне одлуке и под условима одређеним законом обустави извршење појединачног акта или радње предузете на основу овог Закона.

 

Покрет Живим за Србију