Претходних дана сам присуствовала невиђеној хистерији на друштвеној мрежи Твитер. Иако позната као легло (мало)грађанског мишљења и лево-либералне оријентације, оволико антихришћанског, богохулног, дискриминаторског, инквизиторског писанија, упамтила није.
Људи који махом немају никакве везе са науком, а најмање медицинском, глумице, водитељи, правници, економисте и политичари, позивали су на хапшење верника и објављивали слике из дворишта цркава. Оправдање за њихов „праведни гнев“, нашли су у мерама Владе Србије за сузбијање заразе коронавирусом, које очигледно не важе само за стране трговинске ланце у којима душа душу дави пред „полицијски час“.
Ово мекетање са мрежа имало је за улогу оправдање забране кретања за Васкрс, а самим тим и онемогућавање православним верницима да присуствују Васкршњој литургији, што је незапамћено још од немачке окупације. Ово питање се искористило и за „идеолошки обрачун“ “просвећених“ грађана који ВЕРУЈУ струци, са „примитивним“ верницима који верују у Бога.
Овај обрачун наводне науке и вере, бесмислен је за свакога ко је макар прошао поред једног од то двоје. Никакве компетиције не може бити међу појавама које имају сасвим различит предмет интересовања и изучавања. Док се вера бави постојањем Бога, као невидљиве нематеријалне суштине ствари, наука се бави проучавањем видљивих законитости материјалног света. Богословске теорије објашњавају суштину ствари, а научне математичко-логичким језиком описују оно што се може спознати чулима и приказати у експерименталној ситуацији. Начин на који се долази до знања у науци, подразумева вежбање интелектуалног и логичког расуђивања, док вера захтева учешће целог бића, које је у материјалистично-рационалистичком атеизму неправедно запоставило своју интуитувну, осећајну и чувствену страну, чији је значај за ментално здравље увидео још Карл Густав Јунг. Коначно, клика са Твитера, све кунући се у разум који верује да има, негира ум као духовно чуло за опажање надчулне стварности и тако се ставља на страну безумља.
Они пристојнији међу њима, запитали су се зашто је православном вернику толико важно присуство на Литургији. Зар не може да „иде у цркву“ други пут? Иако би образлагање овог одговора захтевало много више и места и знања него што га ја имам, за понеког добронамерног залуталог неверника, вреди написати да Црква јесте литургијска заједница сабраних људи на једном месту, око једног служитеља, ради савршавања Евхаристије. Православни верник у овој заједници са Богом и људима превазилази главни проблем којим се бави наша вера – смрт, а као психијатар, прилично сам сигурна да је то централни проблем сваког човека, био он њега свесан или не. Православни верници верују да причешћем примају Тело и Крв Живога Бога, који их спасава смрти. Они целивају мошти и иконе у вери да ће бити исцељени, што вишевекована пракса Цркве и сведочи. Они на то имају права, исто као и они што верују да ће их вакцина Била Гејста спасити, или да ће им трансхуманизам подарити „вечни живот“.
Недостатак аргумената Твитер прогонитељи правдају логичком грешком позивања на ауторитет – став „струке“. Када мало погледамо литературу те „струке“, видимо да у њој нема тога о чему руминирају савесни грађани. Осим теоријских претпоставки да „се може догодити пренос инфекције“ преко, како кажу безумници „лизања исте кашичице“, та инфекција НИКАДА није описана у литератури. Сви радови у које сам имала увид, говоре да је могућност индиректне трансмисије на овај начин веома ретка и да до сада нема забележеног случаја инфекције након причешћа, као и да су други видови међусобног контакта погоднији за преношење евентуалне инфекције. Према скоријем раду из 2013. године, објављеном у часопису International Journal of Infectious Diseases, описује се неколико експериманталних студија које су показале да могућност преношења инфекције не може бити одбачена, али је екстремно ниска. Реферишу се и на рад из 1997. године у коме 681 испитаник није био у већем ризику од заразних болети у односу на оне који се нису причешћивали. У закључку, највећи број верских пракси се сматра безбедним и практикован је генерацијама.
Не знам да ли су Твитер-чувари јавног здравља чули за психосоматску медицину и психонеуроимунологију и да ли ће ту поштовати став струке који указује на утицај психе на неурохуморални одговор и отпорност на заразне болести? Да ли знају да се акутни и хронични стрес могу умањити подршком околине и адекватном психосоцијалном констелацијом? Због чега линчовањем и сатанизовањем људи који имају уставно право на упражњавање своје верске праксе, која у контексту горепоменутог, има лековито дејство на њихов имуни систем, угрожавају здравље истих?
И да ли су уопште свесни да својим понашањем учествују у експерименту који се спроводио над зечевима, у којем су имобилизацијом, изолацијом, техникама збуњивања и ривалства, уопште и открили негативне последице психичког стреса на имуни систем?
Свака сличност са актуелном ситуацијом је случајна.
Христос васкрс.
Др Јована Стојковић
