Једно изузетно важно психолошко питање, посебно сада за време ове кризе је да ли потискујемо страх или не. Страх је, као што је већини познато, природна емоција. Нормално је да будемо уплашени за себе, своје ближње, своје здравље и свој живот и на интензитет страха не можемо да утичемо својевољно, посебно када смо свакодневно преплављени информацијама које једино и служе томе да нас заплаше.
Јер, ко има корист од свакодневног набрајања и инсистирања на броју заражених, на броју људи који су на респиратору и на броју преминулих?! Посебно када не знамо од чега су ти људи оболели јер до сада ни од једног лекара нисмо добили одговор како разликују ковид од неке друге респираторне инфекције, нити се раде обдукције да бисмо могли да видимо од чега су ти људи заправо преминули.
Мени је заиста упитно зашто нас свакодневно не обавештавају о људима који су излечени, зашто нам не говоре на који начин да ојачамо свој имунитет. Те кључне теме, као да су постале небитне, па се сваки, иоле мислећи човек пита: „Чега да се плашим“?!
Инспирисана предавањем које сам имала пре пар дана у оквиру своје јунгијанске анализе, дођох да закључка да на интензитет страха од болести и смрти у највећој мери, поред овог медијског преплављивања, утиче и то на који начин живимо свој живот. Човек који живи живот пуним плућима, човек који процењује да му је живот смислен, онај који је одувек волео да се повезује са другим људима и да чини добро, тај се обично ни смрти не плаши. То што се не плаши болести и смрти, не значи да ће се истој предати и бити неодговоран према себи и другима, већ је управо супротно, без страха је јер зна да је смрти само наставак процеса индивидуације и да баш зато што је неминовност овај живот треба проживети пуним плућима.
Многи мисле да сви ми који не желимо да носимо маске и да се вакцинишемо непровереним вакцинама у ствари негирамо свој страх, да смо себични, параноични или нарцисоидни. Али то није истина, јер ћемо баш ми испоштовати сваког ко се плаши па носи маску и баш ћемо ми несебично препустити сваком да прими вакцину ако то жели, чак и ону вакцину која је нама намењена.
Тамара Брадић, Мастер психолог и психотерапеут у тренингу под супервизијом
