“Признавање реалности” најподлија је крилатица што отворених аутошовиниста, што официјелних националних бранилаца потеза власти.
Ако “признајете реалност” онда:
1.Прогласите окупацију КиМ и целе Србије
2. Признајте да гејеви не могу имати децу
3. Признајте да су жене слабије
4.Прихватите реалност жене коју туче муж
5. Прихватите да је болест која вам се десила неизлечива
6. Прихватите да вам је комшија заузео део плаца
7. Прихватите да вас је банка преварила
8. Прихватите девојку свога мужа
9. Прихватите када вас јачи тлачи
10. Прихватите понижавајуће услове рада и бедне плате
11. Прихватите бахатог, полуписменог шефа
12. Прихватите сваку уцену и претњу јер све је то реалност
Али кад дођемо до личног плана, нешто вам се то прихватање не свиђа?
Иако знате шта је “реално”, тежите нереалном?
Иако сте слабији, борите се.
Иако је реалност црна, не мирите се и немате “рационални аргумент” за то?
Зашто мислите да је на националном плану другачије?
Зашто мислите да не постоји колективно несвесно?
Зашто верујете да не постоји шире од личног достојанства?
Зашто мислите да ваши унутрашњи садржаји немају потребу да се пројектују на колективном плану?
Зашто и не помишљате да потискивање потребе за Истином, Правдом и Борбом може довести до неконтролисаног “пробијања” ових психолошких чињеница у реалности у виду реалне борбе, рата или катастрофе?
“Прихватање реалности” је супротност његошевској “нека буде борба непрестана”.То није никакво занесењаштво и песничка разбарушеност, то је психолошка чињеница неумитне промене појединаца и колектива који има само два правца – на боље, или на горе.
Лишавање човека референтне тачке вечности (борба непрестана) и веровања у чуда (нека буде што бити не може) не доноси никакав “мир и стабилност”, већ насилно потискивање људске тежње ка вечности и чуду, које ће се неминовно пројавити, али у свом дивљем, рушилачком и негативном облику.
Свест о “борби непрестаној” не спречава, нити негира њене рационалне димензије, нити призива на срљање Напротив, она доноси Наду, Веру и утемељење са којим се ова људска обавеза и потреба може испунити свесно и промишљено.
Она доноси и смисао појединачном животу који постаје камичак у великом колективном механизму, уз свест о потреби борбе, али и прихватању чињенице да се исход борбе не мора доживети, те тако превенира малодушност, дезоријентисаност и нарцисоидност у колективном деловању и бивствовању.
др Јована Стојковић
председник Покрета Живим за Србију
Објављено 31.12.2022.
