Српска православна историја је толико пуна мученика, да је мало годину дана за њихово прослављање.
Овом приликом ћемо се осврнути на једног од њих, на човека из нашег краја, из наше улице, комшије који није из “у време оно”, већ са којим смо ишли заједно у цркву. Човека скромног из једног обичног планинског српског села, без неке посебне школе, човека који се ничим није издвајао по спољашњости, али по духу изнад својих савременика.
Свој кратак живот мирјански као хришћанин, крунисао је монаштвом и то веома кратко и поврх свега, удостојио се мученичког венца најтежег, пострадавши, на светом Косову, од руке шиптарских терориста.
У својој краткој “каријери” монашкој, држао се житија Светих, постио строго, често на хлебу и црном луку. Није се обазирао на данашње “велике” духовнике који нас уче салонском хришћанству, причешће без поста. Царство небеско се на силу добија и подвижници га задобијају. Његов крај живота, је најбољи доказ истинитости и пуноће примењеног и испуњеног. Иако стравично мучен усред “културнe” европе (намерно малим словом), пред очима неспособног и недобронамерног КФОР-а, читај окупатора, нико за то злодело није одговарао.
Само да напоменемо муке које је претрпео, стомак распорен, руке и ребра поломљени, недостаје неколико пршљена у кичми, избоден у пределу срца, и на крају обезглављен.
Зашто? Само зато што је Србин, православац, монах. Често је ухваћен за време молитве са сузама у очима, у покајању, а више пута наглас би изговорио “када ће то Царство Небеско”. Наравно реч је о светом Харитону, мученику косовском, који пострада 1999. године и пресели се у Царство небеско које је толико очекивао. Због своје вере, покајања, труда и мученичког подвига добио је дар чудотворства, многи су исцељени који су му се молитвено обраћали.
Ето за Царство небеско, за вечност, не требају ни факултет, ни новац, нити звања, нити је то било тамо негде и ко зна кад. Сила Божија је иста била, јесте и биће до краја века. Молитвама светог Харитона, мученика косовског, Господе, спаси нам Косово и Метохију, нашу Србију, наше ближње и нас саме.
