По центрима за социјални рад седе институционални насилници, које плаћамо ми грађани, а они раде на штету деце и родитеља.
Да би дете уопште завршило у хранитељским породицама најпре мора бити одузето биолошким родитељима, друга опција је да је дете напуштено и остављено, али чешће су ситуације да се судским путем уз претходну тужбу Центра за социјални рад дете одузме од родитеља и то тако што се родитељима одузме родитељско право.
Дете, када се предаје хранитељима, углавном радници центра не дозволе да хранитељ буде и старатељ детета. A зашто? Врло је једноставно, јер старатељ детета има право и обавезу да заступа интересе детета те би им хранитељ – старатељ онемогућавао да децу изводе из Србије и да их дају у иностранство, зато они хранитеље држе само као одскочну даску, за то да дете дају на инострано усвојење.
По члану 6. Породичног закона Републике Србије, прописано је да је свако дужан да се руководи најбољим интересима детета, а који су то најбољи интереси, нажалост, тумаче управо они који раде на штету најбољих интереса детета.
Чињеница је да постоји лимит у разлици у годинама између усвојитеља и усвојеника, што је правни апсурд, јер и биолошки родитељи могу да ту границу не поштују, али дискриминаторском одредбом прописано је да је усвојитељ у тежој позицији него потенцијални биолошки родитељ. Има жена које роде са 17 година дете, а има и мушкараца који добију дете са 55, а има и жена које са 46 остану у другом стању, јасно вам је онда да та разлика која захтева од потенцијалниx усвојитеља нема упоришта у здравој логици.
По Породичном закону, привилеговане услове за усвојење имају страни држављани, што представља тешку дискриминацију према домаћим потенцијалним усвојитељима.
“Испод радара” пролазе “услови”, “папири” по којима је Министарство дало неко дете на усвојење. Са неколико иностраних агенција Република Србија има потписане уговоре о посредовању у овом правном послу, а ми не знамо ни колико је деце дато на инострано усвојење рецимо само у овоj години. Све и да се тражи захтевом за приступ информацијама од јавног значаја, отворено да кажем, не верујем да су те информације тачне шта год да напишу јер знам да се обилно фалсификују исправе и подаци који су печатирани неким од печата из “институција” – сада већ позамашно окупираних.
Дете које је дато на хранитељство углавном је и на списку за давање на усвојење и то “пеглају” тиме што кажу и напишу,… како је у најбољем интересу детета да се детету обезбеди породични смештај и да је то крајњи циљ, што не би било спорно да се заиста води рачуна о најбољим интересима детета, али пракса доказује нешто потпуно другачије.
Сваки потенцијални усвојитељ са држављанством Републике Србије, може да потврди да је полазио годинама кроз разне провере, да ли је подобан да буде усвојитељ, док страни држављани могу и за мање до месец дана да дођу до детета ког сами изаберу. Дешава се у пракси готово увек, да дете од 3-4 године заврши у рукама иностраних усвојитеља који не знају српски језик, а дете не зна њихов, велики број деце је дат у Шведску, Финску, Норвешку на усвојење. По њиховом домаћем праву, уколико се дете не прилагоди породици (шта год то значило), они то дете не враћају у Србију већ дају у дом у тим земљама. Иначе, страни усвојитељи имају право да мењају име и презиме детета, а пракса каже да деца заувек изгубе контакт са биолошким сродницима овде у Србији када се једном дају страним држављанима на усвојење.
Прича о малом Ж. је посебно потресна, а коју сам чула пре пар година. По њега су у хранитељску породицу дошли радници центра, који су га одмах након тога одвели на аеродром код “нових родитеља”. Дете је имало свега 3 године и преврискало је тај догаћај, малиша се сакривао испод стола, бежао од радника центра за социјални рад и јако је врискао. Заувек је одвојен од својих сестара, страни усвојитељи су обећали да ће путем скајпа одржавати контакт детета са његовим сестрама у Србији, међутим за мање од месец дана они су и тај контакт опструисали, слали су тамне фотографије на којима се не види ни дете ни окружење.
Никада се није сазнало шта је са тим дететом. Није се знало ни у ком је граду. Његове сестре и он су ускраћени за право из члана 8. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, породичне везе су заувек прекинуте.
Проблем свих тих иностраних усвојења је управо у томе, што се губи сваки траг за том децом и ми немамо евиденцију како су они, а да баш верујемо у добре намере овог система, знајући какав је, немамо баш много основа.
Када знамо ко седи по “институцијама” и како “штите” “најбоље интересе деце”, јасно је да ту нема простора за оптимизам.
Радници центра за социјални рад су тамо и постављени и запослени да би спроводили агенде које им финансијери са запада диктирају, они су само пуки извршиоци налога и раде по налозима и диктатима, тако да папир истрпи све. Виђала сам предмете у којима су савесне родитеље у својим налазима окарактерисали као лоше и неподобне, као и да су насилнице и насилнике описали као добре и савесне. Шта је циљ? Циљ је да се онемогући деци бољи и квалитетнији живот и лепше одрастање крај бољег родитеља. Статистика много тога говори. Од 100% растављених заједница деца у 98% случајева припадну мајкама на самостално вршење родитељског права, то нема упоришта у логици и реалности јер испада да је врло мали број очева способнији и подобнији од жена, што није просто могуће. Пракса каже да је претешко чак и од мајке алкохолочарке и наркоманке одузети дете и предати га оцу јер се систем грчевито бори да то дете остане у чељустима неподобнијег родитеља јер су институционални насилници једни обични лешинари, који раде у синергији. Судови, тужилаштва и центри за социјални рад су легло институционалних насилника који раде на штету најбољих интереса деце.
Фото: Phil Nguyen – Pexels