И поред убиства српских мушкараца у Бањској, свакодневних информација о хапшењима, претресима, страху, несташицама, изгледа да је и три дана овог чуда било доста. Прозападна опозиција се брзо престројила на колосек криминал-корупција-партија-братија, јер је та врста (оправдане) критике режима једино дозвољена од стране власника травњака на коме често обитавају, али и ефикасна за анимирање гласачког тела. Онај део опозиције са атестом на патриотизам, радосно се окренуо прављењу фронтова и блокова уз неизбежни фолклорни маркетинг где не остављају на миру ни мртве, те је новина да, поред тога што гласају, мртви учествују и у предизборним активностима професионалних националиста.
Мотив први
За схватање догађаја од три дана, који до краја није разјашњен, ваља укључити логички апарат и мало интуиције која би разликовала објективну анализу аналитичара од спиновања за или против власти, јер се последице тичу свих нас који се осећамо делом српског народа. Постоје само два сценарија – да су власти Србије (читај: Вучић) то знале и да власти Србије то нису знале. Уколико се у обзир узме прва опција, онда су могуће две врсте мотива – да су власти Србије биле добронамерне и хтеле да покушају „нешто“ на северу Косова, што повлачи као закључак скоро немогући дилентантизам који је резултовао погибијом људи, или да су очекивале неки врсту помоћи (или обећања) међународних снага на КиМ, што доводи до дечје наивности коју је председник Србије скоро и признао у једном од сваколиких обраћања, а ми имали прилике да видимо када је добио „уверење“ од Лајчака и Ескобара да неће бити хапшења уколико се уклоне барикаде.
Mотив други
Друга врста мотива за случај да су власти Србије знале је недобронамерна и бацање је појаса за спасавање „непослушном“ Куртију који сада има „разлог“ за малтретирање Срба, али би и Вучић у том случају добио „аргументе“ за спровођење француско-немачког плана како би „заштитио наш народ“ од Куртија. Други сценарио у коме власти Србије нису знале шта им ради истурено одељење странке на простору Косова и Метохије, многима се не чини могућим и отвара питање да ли безбедносне службе нешто раде, а ако раде, раде ли за државу или за власт.
Шта год од овога било истина, реаговања европских званичника била су очекивана и у складу са антисрпском и силеџијском политиком Европске уније, овај догађај је назван терористичким чином уз велико морално и емотивно згражавање над „убиством косовског полицајца“ који је формално-правно полицијаац исто колико и ја.
Када су прави терористи у Куманову убили неколико правих македонских полицајаца, ова екипа није пустила гласа и мирно је посматрала сахрану погинулих терориста са „државним почастима“. Нико није ни гласа пустио ни за 297 погинулих и 25 који се воде као нестали, српских полицајаца на простору Србије 1998.-99. године.
Срби су постали терористи?
Можда и најопаснија последица овог догађаја (најболнија су свакако погинули људи), јесте по први пут од кад је света и века уперивање термина „терористи“ према Србима, и то од стране оних који су то били до 1999. према тумачењу њихових садашњих пријатеља и покровитеља Сједињених америчких држава. Не заборавимо да за убиство 1000 Срба од 1999. нико није проглашен терористом на окупираној територији Косова и Метохије, где је „делала“ организација Албанска народна армија проглашена терористичком организацијом од стране УН 2003. године, а терористи су били извожени у Ирак и Сирију.
Да је цела ова перверзна операција претварања Срба у терористе планирана и раније говори податак да је Курти још у јуну Цивилну заштиту и Северну бригаду прогласио терористичким организацијама, а кад сте терористи онда сте опасни и имате оружје, а кад сте опасни и имате оружје, онда пресвучени УЧК може да вам претреса куће, аутомобиле, болнице и на тај начин, баш као што су радили одувек што са благословом Турске, Немачке или Аустроугарске, врши „тихо“ етничко чишћење Срба са Косова и Метохије.
Ђурић позива НАТО
Тезу о (не)добронамерној (не)умешаности власти у Србији доводи у питање позив ноторног Марка Ђурића да „НАТО заштити Србе на Косову“, који се, гле чуда, подудара са ставом Едите Тахири да су догађаји у Бањској „довољан разлог да Косово уђе у Нато“. Јасно је да би ово значило потпуно отимање свете српске земље, које би повукло ногу и распирило сепаратистичке тежње широм Србије која би постала политички леш који комадају хијене.
Косово и Метохија је идентитетска и духовна сламка спаса за дезоријентисни и раслабљен српски народ који би без њега престао да постоји, а озбиљност и чујност ове поруке је све мања у политичком животу Србије, што због блазиране екипе са травњака, што због професионалних патриота. Када први почну много да га дају, а други да га не дају, баци им се предизборна звечка, не би ли планирано прошло испод радара.
Зато Косово и Метохија морају увек бити у фокусу свести сваког Србина, јер од нашег делања или не делања, зависи да ли ће нам оно бити сламка спаса или духовна омча око врата.
