На данашњи дан убијен Милан Недић

You are currently viewing На данашњи дан убијен Милан Недић

Милан Недић рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. С обзиром да је потомак јунака Првог србског устанка учесника битке код Чокешине, браће Глигорија и Димитрија Недића, да му је мајка унука кнеза Николе Станојевића, а праунука кнеза Станоја Михаиловића, рођена браћа Милутин и Божидар, један генерал југословенске војске, други потпуковник председник Удружења ратних војних инвалида, не треба чудити што Милан после завршене ниже Војне академије, 1904 завршава и вишу Војну академију, затим генералштабну припрему и ступа на дужност у војсци.

Чин мајора добија 1910. године. Учествује у Балканским ратовима где бива награђиван бројним одликовањима и медаљама за храброст. 1913. године унапређен је у чин потпуковника. Као најмлађи пуковник за време Првог светског рата служио је у Генералштабу, тај чин добија 1915. године.
Током повлачења преко Албаније његова војска чувала је одступање србске војске. 1916. године именован је за ордонанс-официра краља Петра I. 1918. у пробоју Солунског фронта командује Пешадијском бригадом Тимочке дивизије.

Након рата наставља са службом као командант Пешадијске бригаде, касније бива именован начелником Треће и Четврте армијске области и командантом Дравске дивизијске области. 1923. године добија чин дивизијског ђенерала а 1930. чин армијског ђенерала. Између 1934. и 1935. био је начелник главног Генералштаба југословенске војске а 1939. године је постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије.

Издвојио бих једну црту из живота Милана Недића. Те 1903. године Милан је био командир дворске страже, када је планиран атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, Милану је план предочио тада капетан Драгутин Димитријевић Апис, организатор атентата. Предложио му је да узме учешћа у акцији. Милан Недић му тада одговара:
Господине капетане, ја не убијам своје краљеве. Ово што сте ми рекли, као да ми ништа нисте рекли, јер ја, Милан Недић, не издајем своје другове. Скрећем Вам пажњу да не покушате да уђете у двор када сам ја на служби, јер ћу у том случају вршити своју дужност”.
Атентат је извршен онда када Милан није био командир дворске страже.
Ово није био усамљен случај када су Миланова савест, част и образ стављени на испит.

Било је битно напоменути све ово око Милана, јер из свега овога се може закључити о каквој је особи реч. Да би она комунистичка пропаганда Милана као квислинга, иако они који су прихватили и пропагирају ту пропаганду ни сами не знају ко је Видкун Квислинг заиста био, пала у воду.

Такође комунисти и дан данас покушавају да представе Милана Недића као немачког колаборанта, иако је Милан још 1939. написао чланак против Немачке под називом “Нови drag nach osten” и послао га тадашњем уреднику војног часописа “Ратник” ђенералу Шкекићу који није смео да га објави а министар иностраних послова Цинцар-Марковић забрањује објављивање Недићевог текста. Још један доказ да нема говора о Недићу као колаборационисти јесте тај да када је Италија напала Грчку, Милан захтева од кнеза Павла да га пошаље за команданта Треће армије, да он, како је рекао, натера прво Италијане у Јадранско море а онда да се окрене против Немаца и да се под борбом повуче у Грчку. Кнез Павле и југословенска влада се нису сложили са тиме, Недића смењују са положаја министра, а о свему томе пише Немачка штампа и прозива Недића великосрбином и србским шовинистом.

По капитулацији југословенске војске, то јест, по окупацији, Немци проналазе Милана и стављају га у кућни притвор под стражом. Чињеница да су Немци страховали од Милановог утицаја у србском народу и до чега тај утицај може да доведе, је тај, што га не пуштају ни да присуствује сахрани свога сина, снајке и унука, страдалих 05. јуна 1941. у познатој смедеревској експлозији.

Затим крећу уцене од стране Немаца, тачније од генерала Хајнриха Данкелмена, немачког војног заповедника у Србији, пошто је Милан одбијао сарадњу са окупатором. Уцена је гласила овако, ако се Недић не прихвати да стане на чело “Владе народног спаса” има се десити следеће:
У Србију се доведе казнене експедиције које би биле састављене од усташа, Бугара и Арбанаса. И не само то, они би и ту, осакаћену, ојађену, у црно завијену Србију, поделили између НДХ, Велике Албаније, Бугарске и Мађарске.
Лично Хитлерова замисао за Србију је била:
Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реализације пројекта, потпуно опколити, извршити претресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвидирати на лицу места.

Треба се запитати!
Да није било тадашњег високог чиновника министарства спољних послова Хермана Нојбахера, који је гајио велике симпатије према ратничком србском народу да ургира код Хитлера да не извршује своје намере, да Милан Недић, после онаквих уцена и претњи није прихватио да стане на чело “Владе народног спаса”, питање је да ли би данас Србије и Срба уопште било.

После оваквих уцена и претњи, притисака највиђенијих Срба да Милан пристане да стане на чело Владе, Недић прихвата бити спасилац србског народа у окупираној Србији и он то заиста и јесте био. Не смем ни помислити шта би крвници урадили са Србима да је Милан Недић рекао “не”. Милан Недић је био свестан коју тежину жртве ставља на своја плећа, сам је рекао:

“Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила издаја Милана Недића”.

Тако је и било, Милан Недић је спашавао све што се могло спасити, то најбоље сведоче они које је спасао и њихови потомци. Између осталог, Милан је, са Немцима, возом, ишао кроз малтене целу тадашњу НДХ и заробљеним Србима који су били спремни за одлазак у злогласни НДХ логор Јасеновац, пунио вагоне и довозио за Србију, спашававши их од усташа.

Још која Недићева реч:
” Сарађујем са онима који нас уништавају, јел’да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално, такозвана моја издаја и спасава их.

Неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти – али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?”

Број избеглица, у Недићевој Србији био је: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све њих је требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати. Све је то обезбедила влада Милана Недића. Зато нас не треба ни мало чудити зашто је захвални народ прозвао Милана Недића “Србска мајка”.

  1. октобра 1944. Милан је обавештен од министра Нојбахера да Немци напуштају Србију због продора Совјета. Милан разрешава владу 03. октобра и одлази у Аустрију. Титовој Озни тек крајем 1945. полази за руком да сазна да се он налази у заробљеничком логору сталг VII у Мозбургу који је био под америчком управом. Озна је неумољива у инсистирању да се Недић њима преда. Американци на крају пристају на то али под условом да се Недић врати у Мозбург након саслушања у Београду.

Милан Недић је од 25. децембра саслушаван свакодневно, кривицу нису могли да му установе. У Миланову корист је била и изјава на суду после рата, др Турнера, цивилног управника Београда који је јасно рекао да је Милан Недић категорички одбијао понуде окупатора све док му нису предочили онај ужасан план за Србију и Србе.

Због свега овога, знајући да Милан има огромне шансе да буде на слободи ако се врати у Мозбург , 04. 02. 1946. године, Милана Недића, са трећег спрата зграде бацају на бетон у двориште истражног затвора Озне у улици Кнегиње Љубице бр. 5. То Озна у јавности представља као да је Милан сам скочио кроз прозор. Ко може поверовати у то да се старац од 69 година отргао чуварима и бацио кроз прозор са жичаним решеткама и гвозденим шипкама?!

Они чију је омладину спашавао образовши у Смедеревској Паланци Завод за преваспитавање комунистичке омладине, тзв. “СКОЈ”. Буквално их отимао испред стрељачког вода где су требали бити стрељани због комунистичких активности, одлучили су да Милана, без суда, осуде на смрт!

Као што је и сам предвидео, скончао је као мученик.

Милан Недић је знао шта га чека. Рат му је узео не само унука, сина, снаху, брата…
Рат је покушао да му одузме образ и част коју је он дао на жртву отаџбини, србству, Србима.
То није успео да му узме!
Узео му је само овоземаљски живот, али он је својом свесном жртвом зарадио онај вечни, вечни живот у Царству Небеском!
И да, заиста, милиони Срба су му дубоко захвални, и они, као и ја сам, чувамо чист образ “Србској мајци”, армијском ђенералу МИЛАНУ НЕДИЋУ!

Милане Недићу, хвала ти! Памјат чувамо, дело настављамо!