Проф. др Ромаин Герарди. Научник, истраживач, професор неурологије и неуромускуларне патологије, и директор Националног института за здравље Француске.
Области експертизе:
– макрофагични миофасциитис
– миозитис
– полимиозитис
– јувенилни дерматомиозитис
Писмо др Јовани Стојковић
Поштовани,
Пишем ово писмо у циљу подршке др Јовани Стојковић којој је запрећено да ће јој бити одузета дозвола за рад у здравству због испитивања тачног нивоа безбедности програма имунизације.
Дозволите ми да прво представим ко смо.
Наша клиничка и истраживачка група (Henri Mondor Paris Est-Est Универзитетска болница, INSERM U955E10) већ више од 20 година ради на испитивању безбедности вакцина.
Спровели смо и клиничка и експериментална истраживања на тему алуминијумских ађуванаса (појачивача).
Клиничка истраживања.
– Прво смо описали специфичну мишићну лезију која се зове макрофагијски миофасциитис (MMF) (Gherardi 1998).
– Затим смо изнели доказе да ова лезија процењује неочекивано дуготрајну перзистенцију честица алуминијум-хидроксида добијених из вакцине унутар имуних ћелија које се зову макрофази, детектованих на месту претходне имунизације у малом броју вакцина (Gherardi 2001).
– Показало се да одрасли болесници са дугогодишњим макрофагијским миофасцитисом пате од хроничног умора, дифузне мијалгије и когнитивне дисфункције која испуњава међународне критеријуме за синдром миалгичног енцефаломијелитиса / синдрома хроничног умора (ME / CFS) (Authier 2003).
Овај синдром вероватно одражава хроничну имуностимулацију ниског степена са евентуалним имунолошким сагоревањем. (Hornig 2015). Синдром макрофагијског миофасциитиса је назван „аутоимуни / инфламаторни синдром индукован појачивачима“ (ASIA) према Јехуди Шонфелду 2011. године (Shoenfeld & Agmon-Levin 2011).
– Установљено је да су когнитивне алтерације пацијената оболелих од магрофагијског миофасциитиса стереотипне и да се не могу приписати ни хроничном болу, нити депресији (Couette, JIB 2009; Passeri, JIB 2011; Aoun Sebaiti, JIB 2018).
– Утврђене су конзистентне функционалне неуроимиџинг промене (промене слика структуре, или активности мозга или других делова нервног система), укључујући (i) фокалне дефекте перфузије мозга откривене помоћу SPECT-а (компјутеризоване томографије са једном фотонском емисијом), која је добро узајамно повезана са променама пажње / меморије и интер-хемисферичном дисконекцијом (Van Der Gucht 2015); и (ii) карактеристичан образац постериорног церебралног хипометаболизма утврђеног помоћу FDG-PET скенера (флуородеоксиглукоза-позитронска емисиона томографија), укључујући оципитални кортекс, хипокампус и церебелум, који предвиђају откривање макрофагијског миофасциитиса биопсијом мишића (Van Der Gucht 2016, 2017a, b; Blanc-Durand 2017a, b).
Укратко, идентификовали смо описани хистолошки биомаркер који оцењује да одређени појединац има потешкоћа да очисти алуминијумски појачивач из свог имуног система (WHO 1999). Клиничка анализа је дала високо конзистентна открића код ових појединаца, што указује на то да је дугогодишњи макрофагијски миофасциитис видљиво детектован у хомогеном подскупу пацијената са стереотипним неуроимуним стањем.
Основна истраживања.
– Детаљно смо прегледали неколико чланака о токсикокинетици појачивача у литератури који служе као референца за регулаторе здравља и индустријалце да подрже тврдњу да алуминијумски појачивачи не могу бити небезбедни.
Открили смо да они знатно трпе главна концептуална и методолошка ограничења (Masson 2018).
– У лабораторији смо показали да, за разлику од претходног мишљења (Flarend 1997), честице алуминијум хидроксида које се убризгавају у мишиће нису растворене у интерстицијалној течности, а алуминијум из вакцине се не елиминише брзо у урину: уместо тога, ове скоро нерастопиве честице бивају брзо ухваћене од стране ћелија моноцита / макрофага и могу перзистирати унутар ових ћелија од много месеци након ињекције код животиња (Authier 2006) до 17 година код неких људи.
– Такође смо показали да, за разлику од класичне хипотезе о депо формацији (у којој се сматрало да локално таложење појачивача игра кључну улогу (Marrack, 2009)), значајан део убризганог појачивача се транспортује унутар ћелија до удаљених органа (Khan 2013; Eidi 2015) где могу да остану докле год се налазе у убризганом мишићу (Crepeauk 2015). Ови органи укључују регионалне лимфне чворове, слезину и јетру, а честице могу временом ући у мозак посредством зависног механизма тројанског коња CCL2 (Khan 2013; Eidi 2015; Crepeauk 2015).
– Коначно смо показали да, за разлику од претходног уверења да се нешкодљивост алуминијумских појачивача може установити из малих количина Al3 + убризганог путем вакцине (парадигма „доза чини отров“), неуротоксични ефекти честица алуминијум хидроксида (Alhidrogel®) одговарају криви нелинеарног одговора на дозу са селективном токсичношћу најниже дозе (Crepeauk 2017). Изгледа да токсичност овог скоро нерастворљивог појачивача у облику честица који се концентрише у имуним ћелијама може да поштује специфична правила токсикологије малих честица, а не било какву поједностављену везу доза-одговор.
Препоручујем вам да поново размотрите случај др Јоване Стојковић и њеног права да изрази своје сумње, јер наука није ни на који начин довољна и јасна са аспекта безбедности вакцина:
– Светска здравствена организација одавно наглашава да је „безбедност појачивача у вакцинама важна и занемарена област. Обзиром да појачивачи имају своја фармаколошка својства, која могу утицати и на имуногеност и на безбедност вакцина, процена безбедности је од суштинског значаја.“(WHO 2004).
– До данас, међутим, алуминијум и други појачивачи још увек нису били предмет било какве званичне експерименталне истраге, и то упркос добро утврђеној неуротоксичности алуминијума. Постојала је само једна експериментална студија о токсикокинетици алуминијумских појачивача (Flarend, 1997) и, како је горе наведено, ова јединствена студија, као и две теоријске студије које се такође користе као „референтне“ студије (Keith 2002; Mitkus 2011), трпи концептуална и методолошка ограничења [Masson 2018]. Чини се веома обавезним спровести нове експерименталне токсикокинетичке студије, укључујући дугорочне студије на значајном броју животиња, под строгом контролом здравствених власти, како би се осигурао максималан ниво безбедности и класичних и алуминијумских појачивача нових генерација који се користе у вакцинама.
– На исти начин, безбедност алуминијумских појачивача се никада није дуго епидемиолошки процењивала. Амерички центар за контролу и превенцију болести (CDC) недавно је изјавио да “нема студија заснованих на популацији које су посебно спровођене за процену повезаности између клинички значајних исхода и не-антигенских састојака вакцина, осим тиомерсала (тимеросала)“ (Glanz 2015). Thimerosal је органско једињење које садржи живу и користи се као анти-септички конзерванс вакцина. Интригантно, аутори су показали изводљивост епидемиолошких студија које имају за циљ испитивање потенцијалне улоге алуминијских појачивача у аутизму, али их нису извели (Glanz 2015).
– Историја вакцина је углавном изграђена на емпиријској основи током прошлог века. Ово је посебно био случај са појачивачима на бази алуминијума који су уведени 1926. године. Ови појачивачи су давани општој популацији са континуираним повец́ањем стопе од 1985. године (заједно са сукцесивним увођењем вакцина са појачивачем као што су: DTP, HiB, HBV, HAV, вакцина против пнеумококуса, вакцина против менингококуса и HPV вакцина) (Колеџ лекара у Филаделфији, 2013.). Ово је урађено без јасног знања о томе шта ће се десити са њима након убризгавања у тело и нико ништа у вези овога није урадио да се разјасни та ствар (Masson, 2018). Алуминијумски појачивачи се намеравају давати милијардама појединаца током наредних година, због масовне експанзије стратегија за превенцију вакцине које су објављене широм света, са више од 270 нових вакцина које се тренутно праве и годишњим растом пословања са вакцинама од 20% које очекује Светска здравствена организација (Kaddar 2012). Доступне студије јасно представљају недовољне основе за гарантовање безбедности алуминијумских појачивача који се дају у тако великој размери (Masson, 2018).
– Институт за медицину (IOM) је навео да „докази нису били адекватни да би прихватили или одбацили узрочну везу“ за велику вец́ину негативних ефеката вакцина које су испитивали, и сматрао да су ограничен број квалитетних епидемиолошких студија и „неадекватно разумевање биолошких механизама нежељених дејстава вакцина“ главни узроци несигурности. Одбор IOM-а је изјавио да “вредност дијалога између епидемиолошких приступа и приступа механизама не може бити прецењена. Ови разговори између различитих типова истраживања могу бити тешки, али резултати се исплате.” (IOM 2012).
Поремећаји аутистичног спектра (ASD): ASD је неуро-развојни поремећај непознате етиологије. Указује на то да укључује и генетичку подложност и факторе из животне средине који изазивају јаку или дуготрајну активацију имуних ћелија током неуроразвоја (Moris 2017). Деца добијају много доза вакцина у својим првим годинама током краћег временског периода, укључујући ММР вакцину и вакцине које садрже алуминијум. Упркос уверавањима здравствених власти и у одсуству званичних епидемиолошких студија посвећених испитивању безбедности алуминијумских појачивача у овој старосној доби (Glanz 2015), и даље се поставља питање о могућој вези вакцина које садрже алуминијум и аутизма. Томљеновић и Шо (2011) су утврдили да је повећање изложености алуминијумским појачивачима значајно повезано са повећањем распрострањености аутизма у САД-у, и да је количина алуминијума убризгана у старости од 3 до 4 месеца била у корелацији са распрострањеношћу аутизма у седам западних земаља. Повезаност не значи узрочност, али недавно откривање веома високих нивоа алуминијума у мозгу пацијената оболелих од аутизма, који су затим снимљени и пронађени интрацелуларно у ћелијама сличним микроглији ћелијама и другим инфламаторним ћелијама (као у нашим експериментима на мишевима, Khan 2013), а не екстрацелуларно као и обично, оставља питање широко отвореним за дискусију (Mold 2017). Као нешто што поткрепљује доказ могуц́е везе, ХБВ вакцина која садржи алуминијум хидроксид, која се даје на рођењу, што је уобичајена пракса у САД-у, показује да повећава ризик од настанка аутизма три пута у поређењу са недавањем те вакцине или њеним одложеним давањем након једног месеца (Gallagher et al., 2010). Такав строг временски оквир штетног излагања добро се уклапа са теоријским ASD моделима. Штавише, код мишева неонатална ХБВ вакцинација доводи до пролазних неуробихејвиоралних и неурогенезних поремећаја у раној одраслој доби индуковањем проинфламаторног и ниског неуротрофног миљеа у хипокампусу (Iang et al., 2016), и велике студије на животињама су потврдиле проблеме у вези са безбедношћу појачивача. Код оваца, давање вишеструких вакцина које садрже алуминијум хидроксид или само сам алуминијумски појачивач, могу да изазову губитке фетуса, неуроинфламацију и неуробихејвиоралне промене, укључујући хиперактивна стања, агресивност, стереотипове, дисоцијацију од групе и летаргију, симптоми чега су симптоми узнемирујуће слични онима код аутизма, уз зимски пораст маркера лошег стања, тј. кортизолемије и леукоцита (Asin et al., 2018).
Да закључим, ја лично верујем у корисност превенције засноване на вакцинама и чак сам спреман да прихватим француски програм обавезне вакцинације под изричитим условом да се јако и хитно потребна епидемиолошка и основна истраживања о безбедности вакцина финансирају и спроводе под заштитом и окриљем демократски изабраних влада (Gherardi 2018). Нажалост, до сада то није био случај. У овој тужној ситуацији, чврсто верујем да би као основно људско и медицинско право требало да размотрите могућност да било који доктор медицине, као што је др Јована Стојковић, јавно изрази резервисаност према обавезној вакцинацији.
С поштовањем,
Ромаин К. Герарди
Професор експертског центра неуромускуларне патологије
University Paris-Est, INSERM U955-E10, Assistance Publique-Hopitaux de Paris Henri Mondor hospital, Créteil France
Оригинал писма:
1557335009179_Support Letter From Pr Gherardi
