Алуминијум у ткиву људског мозга

You are currently viewing Алуминијум у ткиву људског мозга
Датум: 08.05.2020
Аутор текста: Проф. Кристофер Ексли, проф. неорганске биохемије, Кил Универзитет, УК.
Текст прилагодила екипа покрета Живим за Србију.
Алуминијум у можданом ткиву човека
Недавно смо радили мерења концентрације алуминијума у можданом ткиву (више од) две стотине донора пореклом из најмање пет различитих ткивних банака. Просто речено, то значи да смо анализирали неколико хиљада узорака можданог ткива. Сада располажемо подацима које се односе на спонтани и фамилијарни облик Алцхајмерове болести (АБ), мултипле склерозе (МС), рака, епилепсије и аутизма.
Искрено говорећи, морам напоменути да сам помало затечен када се, сасвим оправдано, постави питање о концентрацији алуминијума у „контролном“ узорку. Зашто сам затечен?Па, такво питање заправо може да (погрешно) сугерише да је присуство познатог неуротоксина (алуминијума) можда нормална ствар и да нема разлога за бригу, а када се већ зна да је алуминијум главни кривац за „дијализом узроковану енцефалопатију (где вода која се користи за дијализу јесте загађена алуминијумом, прим.прев.)“.
Скоро смо, у научном раду, описали један експеримент, не би ли одговорили на питање колико алуминијума у можданом ткиву је заправо превише
Резултати ове нове студије о количини алуминијума у можданом ткиву људи који немају препознатљиве неуролошке тешкоће нити симптоме неуродегенеративне болести су сада доступни и објављени у Nature’s Scientific Reports (www.nature.com/articles/s41598-020-64734-6). Кључно је да су недвосмислени.
Количина алуминијума у можданом ткиву контролне групе испитаника је била знатно нижа од вредности нађених код групе са спорадичном АБ (P=0,0006 – ово је вероватноћа да је добијени резултат случајан догађај при датим експерименталним условима, дакле, што је мања вредност Р, то је поузданост (исправност, недвосмисленост) резултата значајнија. За горњу границу у већини научних студија је узета вредност P = 0,05, изнад које се резултат не сматра „значајним“), фамилијарној АБ (P=0,0020) и мултиплој склерози (P<0,0001).
Ови резултати се слажу са нашим претходним истраживањима где смо код пацијената истих година и пола, упоредили количину алуминијума у узорцима можданог ткива код МС, са количином алуминијума у узорцима можданог ткива пацијената који немају МС, али су преминули било од трауматских болести, било од рака (https://link.springer.com/article/10.1007%2Fs12403-020-00346-9#Sec6).И овде је садржај алуминијума у можданом ткиву МС пацијената био знатно виши него у контролној групи (P=0,004).
Закључак: Садржај алуминијума у можданом ткиву пацијената са неуродегенеративним и поремећајима у неуролошком развоју је знатно виши од оног који је нађен код особа које немају неуролошке поремећаје или друге неуропатологије.
Ови резултати су недвосмислени.
Оно што остаје мање познато јесте улога и механизам деловања алуминијума у свакој од ових патологија.
Ипак, сада барем знамо да особе са малом количином алуминијума у можданом ткиву немају Алцхајмерову болест, мултиплу склерозу нити аутизам.
Professor Chris Exley
Professor in Bioinorganic Chemistry Keele University
Honorary Professor, UHI Millennium Institute
Group Leader – Bioinorganic Chemistry Laboratory at Keelе