Press "Enter" to skip to content

Човек је борећи се за слободу стигао до правог ропства

Човек је борећи се за слободу и за људска права, стигао до апсолутног ропства. Ко не зна шта је ропство, има прилике да га види на сваком кораку у овом моменту.

Човек се уплео у мрежу, незнајући да је мрежа. Ушао на „мала“ врата, а треба да изађе на „велика“ као „победник“, а великих врата нема.

Не знам да ли је у историји човечанстава под флоскулом „за нечије добро“, пролазило оволико зла.

Новонастала ситуација (пре бих рекла манипулација), поскидала је многе маске. Те имамо прилике да видимо да смо колективни робови тих маски које носимо.

Да ли због посла, радног односа, због политичке коректности, социјалне адекватности,… по човеку треба ударати док не убијеш све што можеш у њему?

А шта је наше ропство у сада и овде?

Под број један – похлепа. Само трпај, граби, штекај,… боље да један има за десеторо, а други да нема ништа. „Што је сигурно, сигурно је.“ А шта је уопште „ТО“ што је сигурно? Ништа – то је одговор за све који су се „обезбедили“ и у корони, а и пре короне.

Под број два – себичност. Боље да ја радим посао, да ћутим и да гледам себе. То је у једној димензији. Међутим, када се изађе из те димензије види се, да се толика мука „сеје“ другоме да би се одржала сићушна праволинијска егзистенција. Зарад пара, зарад пара, зарад пара…зарад „хлеба и игара“ -рекла бих.

Под број три – чији живот вреди више. Подела на класе је наша стара бољка. Од кад знам за себе, стално ми се намеће да нечији живот вреди мање, а да нечији вреди више. Докле то више? Докле ће човек који спава на улици у подземном на Теразијама да вреди мање, од човека који у миришљавом оделу испаркирава свог јагуара?

Ко је тај ко је наметнуо сва ова ропства? Да сви тако мислимо и да се сви тако понашамо као шаховски пиони без освртања и критичности, а под „велом“ слободе и људских права?

Ни више права, ни више ропства.

Пишем ово са пуним срцем и са вером да ће се свет променити и бити бољи – верујем у то. То ми нико не може забранити. Нека ово написано макар мало пољуља бескрупулозну реалност.

Пише: Марија Николети, лекар и психотерапеут