Да ли се права „заслужују“ или их гарантује Устав?

You are currently viewing Да ли се права „заслужују“ или их гарантује Устав?

Реченица: „Невакцинисани су пристали да живе под другачијим условима“, коју је пре извесног времена изговорио високи функционер владајуће странке и јавни службеник, једна је од најстрашнијих реченица изговорених у скорашњој историји наше државе. Говорећи о томе како ће град Београд омогућити вакцинисаним грађанима јефтиније карте за позоришта и биоскопе, те како ће само за вакцинисане бити дозвољени музички концерти који се припремају као и евентуална посета фудбалским утакмицама, исти функционер владајуће странке рекао је да тиме „не деле грађани“, наводећи да су они који су се вакцинисали „показали одговорност“ према друштву, а они који нису „тиме пристају да живе под другачијим условима“. Како је уопште могуће рећи нешто овако? Кренимо редом. Потпуно је сулуд аргумент да је „неодговоран према друштву“ неко ко користи своја уставна права. Постоји слобода избора, људи су изабрали, нису прекршили закон и то не може бити неодговорно према друштву. Такође, аргумент као што је „одговорност“ додатно је бесмислен у овом случају јер не постоји одговорност државе а захтева се нека апстрактна ванзаконска одговорност појединца. Наиме, како се може позивати грађанин да буде „одговоран“ и (у овом случају) вакцинише се, а одговорност за евентуалне последице које та вакцина изазове не сноси ни произвођач вакцине, ни надлежни државни орган који је одобрио вакцину, ни медицински радник који је вакцину дао, ни министар који позива грађане да се вакцинише, ни држава сама, већ искључиво онај ко вакцину прима и зато мора да дâ сагласност за вакцинисање? Другим речима, грађанин мора да буде „одговоран“ према друштву, али они који ту „одговорност“ процењују и на ту „одговорност“ позивају, нису одговорни?

Пример који, као некаква доказ својој тези, овај јавни службеник износи је да пушачи не смеју да пуше у просторима за непушаче као што ни невакцинисани не би смели тамо где су вакцинисани. Ово је неинтелигентно поређење, а пре свега је нетачно. Постоји неколико разлога што је тако. Онај, можемо га назвати и најмање важан, јесте да се не онемогућава пушачима да буду пушачи и да „као пушачи“ не могу да иду тамо где се не пуши, већ да на местима на којима се не пуши не могу да пуше. Да ли би тада, ако би се тражио неки смисао у овоме што овај јавни службеник говори, значило да је пушење за пушаче исто што и дисање за невакцинисане? Страшно, зар не? Овде се не ради о једној радњи човека која му се забрањује привремено (што је овде пушење), већ се тражи коначна промена стања човека (вакцином у своје тело човек прима нешто што га мења, након чега он више није исти, можда је заштићенији од короне, можда није, али свакако није више исти и не може да се врати тамо где је био). Други много важнији разлог јесте да пасивно пушење није апстрактна опасност, већ је директна опасност за непушача јер пушач тиме у том моменту свакако у одређеном степену трује непушача, тачније трује све људе у његовој близини. Код случаја са вакцинисаним и невакцинисаним ситуација је потпуно другачија. Нити је вакцинисани сигурно здрав, нити је невакцинисани сигурно болестан. Чак, сама чињеница да вакцинација не гарантује нити да се вакцинисани неће заразити нити да неће да шири заразу, као што ни невакцинисани не мора нити да се зарази нити да шири заразу, обесмишљава овај аргумент у потпуности. Чин пушења је нешто што се неоспорно догађа у том тренутку, што би се рекло – „сада и овде“, и стога су ове две ствари апсолутно неупоредиве. Зашто је, такође, овај пример са пушачима крајње глуп – наиме, пушач по својој вољи уноси у себе нешто за шта зна да је штетно и да је отров (јер то пише и на самом паковању цигарета), а тиме што то кроз дим испушта зна да је то штетно и за остале, док невакцинисани не уноси у себе ништа (значи ни што је отровно и штетно), он не чини ништа да би угрозио било кога око њега, тачније он је опасност за друге као и сваки други човек, био он вакцинисан или не вакцинисан (против биле које болести, не само короне), опасност од њега је потпуно апстрактна, претпостављена (зато се у крајњој линији и вакцинисанима против короне налаже да се и даље придржавају свих мера као да су невакцинисани, без обзира да ли су око њих само вакцинисани или и невакцинисани), и зато невакцинисани и мора да ужива сва права која му гарантује Устав ове државе. У противном, ако се на стадион који прима 50.000 гледалаца пусти само 5.000 вакцинисаних све са маскама и дистанцом (како предлже овај истакнути члан владајуће странке и јавни функционер) шта то говори о безбедности тих вакцинисаних и о опасности коју они изазивају међусобно? И најважније, не може држава захтевати да људи у своје тело, у своју крв уносе нешто, шта год да је то (а још ако то може да им на било који начин утиче на здравље, да изазове неке контраиндикације, и још да само они за то преузму одговорност), те уколико то не желе да им се ограниче људска права. То нема никакве везе са пушачима и пушењем у просторима у којима се не пуши.

Друга језива реченица која је изговорена ових дана (тачније више реченица), дело је психолога из естаблишмента који је у два интервјуa говорећи да не види ништа спорно нити дискриминаторско у награђивању и подстицању оних који су се вакцинисали, па да они за разлику од невакцинисаних могу да седе у кафићима, иду на базен или концерт, рекао да је то потпуно легално и да је то „у складу са тиме што су неки људи заслужили и имају право на то. Овим другима није ускраћено право из обести, него просто зато што могу да се заразе и да зарезе друге“, те да те забране немају дискриминаторски карактер јер се не изричу зато што је неко другачији, већ зато што може да угрози себе и друге. Даље се овај психолог из естаблишмента залаже за својеврсни вербални деликт, чак рекавши да „може сваки лекар да мисли шта жели, али не сме да врши пропаганду“ и да Лекарска комора треба да кажњава оне лекаре који су против вакцинације. Да ли је то, другим речима, слобода мишљења по овом психологу дозвољена, али не и слобода говора јер, по њему, то „угрожава јавно здравље“? Да ли то значи да ако поделите сајт са вешћу да кинеске вакцине нису прошле трећу фазу испитивања, односно да је трећа фаза испитивања управо ваше вакцинисање, а што је рекао недавно бивши председник Генералне скупштине Уједињених нација и то за најутицајнији светски медиј (https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-56451470), тиме „угрожавате јавно здравље“? Па, ваљда би Би-Би-Си знао да „урожава јавно здравље“? Или, тиме што прочитате упутство на неком леку или медицинском средству и укажете јавно на реалне, од произвођача наведене, опасности од тог лека или његове ограничености, тиме такође „угрожавате јавно здравље“? Или ако цитирате неки од сајтова о пандемији на којем стоји да ће се поједина клиничка истраживања одређених вакцина завршити тек 2022. (https://clinicaltrials.gov/ct2/show/NCT04283461) или 2023. године (https://clinicaltrials.gov/ct2/show/NCT04516746), тиме такође „угрожавате јавно здравље“ иако се ради о јавним подацима постављеним на интернет да би се људи информисали? Или ако нагласите да је неетички и незаконито да вас држава приморава да писменом сагласношћу преузмете одговорност за вакцину а да ће вам истовремено због одбијања такве вакцинације држава ограничити слободу кретања и нека друга људска права, јер ако су вакцине толико добре зашто онај ко их пропагира не преузме одговорност за њих? Да не улазимо у то што српски мејнстрим медији за „угрожавање јавног здравља“ сматрају управо то право на избор које гарантује Устав ове земље, а да слобода избора управо представља то – слободу избора, не „противљење“ или „пристајање“ већ „избор“. Пре би овај психолог из естаблишмента требало да објасни како је могуће да неко ко користи своје уставно и законско право (истражује доступне податке, студије, изјаве и искуства других о неком леку или медицинском средству; или просто не жели да се вакцинише) и то јавно каже, може угрозити јавно здравље? Да ли би тако онда слободом говора било проглашено када се неко вакцинише јавно, пред камерама, и позива друге да се вакцинишу (али истовремено не преузима одговорност за последице тог вакцинисања других), а „пропагандом“ и „угрожавањем јавног здравља“ то што неко не жели да се вакцинише и то јавно каже (при чему он никога не позива да се не вакцинише, већ штити начелно право на слободу избора и на објективно јавно информисање)? Такође би овај психолог пре требало да одговори на питање да ли Лекарска комора мора да делује у оквиру истог уставног и законског система у ком делују и све остале организације, државни органи и сви грађани ове државе, или би Лекарска комора могла сама да процењује да ли нечије изречено мишљење које се не слаже са мишљењем коморе разлог за кажњавање иако тај ко је то изговорио није повредио нити један закон, и још је то мишљење изрекао на основу свог медицинског знања и ван свој ординације? Шта је то, по овом психологу значајније, Устав и закон државе или мишљење Лекарске комора? Да ли је можда мишљење овог психолога оно што је репер за то шта је „угрожавање јавног здравља“? Шта мислите, да ли ће овај психолог да преузме одговорност за угрожавање јавног здравља што јавно позива, не на поштовање Устава и закона поводом вакцинације (јер они омогућавају слободу избора), већ на вакцинисање и тиме и на све евентуалне последице тог вакцинисања? Он, чак, у другом интервју наводи да је знатно мања могућност да неко настрада од нуспојава вакцине него од короне, чак и жели да се упореде те последице. Да ли је онда угрожавање јавног здравља то што постоје неке нуспојаве (чим их овај психолог помиње) а за њих сви ти који пропагирају вакцинацију не желе да преузму одговорност? Зашто он, као неко ко је толико гласан у заговарању вакцинације (чак као „антиваксере“ етикетира оне који на основу свог права изаберу другачије и то јавно кажу), не преузме одговорност за све те нуспојаве? Ако већ позива људе да се вакцинишу, није ли поштено да онда и преузме одговорност за то што пропагира вакцинацију? Ја не позивам људе нити да се вакцинишу, нити да се не вакцинишу већ позивам на одбрану основних људских права, на то да људи не могу трпети ограничења својих права због свог избора који имају по Уставу и закону ове државе. Свако нек изабере како жели, и то је право и принцип који мора да се поштује.

Зашто још све ово што причају ова двојица заговорника вакцинације није тачно? Сама чињеница да се предлаже ограничење одређених људских права, и не чак због здравственог стања јер невакцинисани људи, рекли смо, не морају бити болесни, као што ни вакцинисани не морају бити здрави, већ искључиво уз образложење да би невакцинисани могли представљати опасност за неког друго, јесте дискриминација. И то, не чак, ни уз неку основану сумњу која се тиче могућег „опасног контакта“ који је остварио неки невакцинисани човек, већ потпуно паушално за све невакцинисане људе. Чак називање људи који би неког заразили „убицама“ (ако заражени умре), како то наводи овај психолог, пре је његово угрожавање менталног здравља људи (невероватно је да тако нешто изговара један психолог, тиме практично називајући убицама и потенцијалним убицама све који су током овде пандемије неког заразили (и не само њих, и не само током ове пандемије), другим речима, по томе би убице (или убице у покушају) биле и вакцинисане особе који су некога заразили јер вакцинација не гарантује да вакцинисани неће пренети заразу, а такође би убице биле и деца која су неког заразила јер за децу ни не постоје вакцине). Ако то проширимо и на проблем грипа, па погледамо колико је хиљада људи протеклих година умрло од грипа, колико ли је то онда „убица“ који живе и крећу се међу нама? Хоће ли овај психолог да предложи да се ограниче права и свим осталим људима који су болесни од различитих заразних болести (или нису болесни али живе у породици са болеснима) јер су и они „потенцијалне убице“ или су „убице“ само они који неће да се вакцинишу против короне? Колико то убица живи међу нама? Јесу ли то и они који су оболели од сиде, на пример, може ли нам то рећи овај психолог? Треба ли и њих (и чланове њихових породица) да обележавамо и да проверавамо њихове медицинске сертификате на улазима у биоскопе и ресторане? Нека нам каже који је то степен потенцијалне опасности од неке заразе потребан да би се неко прогласио за потенцијалног убицу без обзира да ли је болестан или је здрава али, ето, постоји могућност да се зарази јер није вакцинисан вакцином која не гарантује да се неће заразити? Ако прихватимо овакав начин размишљања, на шта ће нам то личити друштво? Наиме, слобода избора која нам је загарантована Уставом ове државе не може бити основ за ограничење људских права оних чији је избор другачији од извора какав заговара било већина популације (што овде по броју вакцинисаних видимо да није случај), било људи који владају овим друштвом (што је овде очигледно случај). Зато је „устав“ баш „УСТАВ“ – он УСТАВЉА СТРАХОВЛАДУ, брани право појединог човека од оног што жели већина или брани појединца од људи који нису већина али који располажу силом у неком друштву. Не може се уставом оставити слобода људима, па се онда кажњавати коришћење ове слободе иако је она коришћена у оквирима закона. Можемо узети било које кривично дело као пример. Сваки човек, тако, може да утаји порез. Нико га неће превентивно спречавати да то ради. Но, он ће, уколико га ухвате, због тога трпети последице које прописује закон. Значи, није њему дозвољено да не плаћа порез, па је после кажњен јер је поступио „неодговорно“. Не, његов је избор да прекрши закон и због тога сноси последице и преузима одговорност, односно тек би се овде могло рећи да је сам изабрао да буде евентуално кажњен. Када неко неће да се вакцинише он не крши никакав закон, он користи своје законом прописано право. Када би се „одговорност према друштву“, тумачила овако као то наводе ова двојица заговорника вакцинације, тада нити један чин који појединац уради (без обзира што је законом дозвољен) не би био изузет од санкције ако би то решио неко од људи који имају тренутну власт у једном друштву. Тиме би, практично, била у потпуности укинута правна држава јер не би постојала никаква правна сигурност и не би се знало шта јесте а шта није дозвољено понашање.

И постоји још једна јако битна ствар, која се тиче горе поменутог „аргумента“ овог јавности познатог психолога „да те забране немају дискриминаторски карактер јер се не изричу зато што је неко другачији, већ зато што може да угрози себе и друге“. Чак и када бисмо рекли да дискриминација невакцинисаних која се предлаже није врста дискриминације каква је вршена према, на пример, Јеврејима у Другом светском рату и да се не ради о дискриминацији „зато што је неко другачији“, постављамо питање, да ли дотични зна да су различите тешке санкције у смислу губитка одређених људских праве (укључујући некада и одвођење у логоре) трпели и они који су само правили избор – нису хтели да буду нацисти, нису хтели да сами или да њихова деца носе наци-униформе, нису хтели да салутирају фиреру? Нацистичке власти Немачке такав су избор сматрале угрожавањем друштва. Да ли, такође, зна да су у гулаге одвођени они који нису хтели да се одрекну Христа па их је власт да не би „кварили и угрожавали друштво“ а и „за њихово добро“, тј. „да не би угрозили себе“, одводила на „рехабилитацију“ док се не учлане у партију или док се не одрекну Христа, иако то, је ли, у Совјетском Савезу није била обавеза већ „слобода избора“, као и сада у вези са вакцинама? Слично је било и са Голим отоком код нас, немојмо то заборавити. Да ли дотични зна да нисте могли као неко ко јавно исповеда православну веру нити да се запослите, нити да живите нормално у таквом друштву, одузимана су вам чак у одређеним случајевима и грађанска права? И има таквих примера кроз читаву историју. Пример за то је и НДХ, где је Србин православац могао да изабере да се поусташи, да се покатоличи и онда су усташке власти могле да га оставе у животу и дају му да ужива остала права као да је Хрват католик. Ово су све екстремни примери који принципијелно доказују да се ради о дискриминацији с обзиром на избор који човек прави због чега јесте другачији, а не што је другачији по критеријумима које не може сам да промени. Чак у неким од ових екстремних примера има, условно говорећи, више правне логике (барем формалне), јер су се ту некада изрицале санкције и људи делили због нечег што је било по тадашњим прописима забрањено (ако сте на пример у НДХ писали ћирилицом која је била забрањена), док код дељења људи на вакцинисане и невакцинисане делите људе иако нити једни нити други нису прекршили никакав закон. Наравно да се код одвајања невакцинисаних и вакцинисаних ради о дискриминаторским забранама зато што је неко другачији, тај је другачији зато што је искористио своје уставом и законом му дато право и изабрао другачије од оног што је изабрао овај психолог (или ко све већ). Љотић је својевремено слао на „преваспитавање“ младе комунисте „за њихово добро“, али и „да не би угрозили друге“. Па то су из своје идеолошке матрице радили и бољшевици, и титоисти, и нацисти, и фашисти. И онда још овај психолог у другом интервју (а то није први пут да се тај предлог даје од различитих промотера вакцинације) каже да би најгласнији „антиваксери“ (ко год и шта год да је то) могли да се пошаљу да волонтирају у ковид болнице?! Па, на шта вам то личи? Какви су то људи који ће да пресуђује ко је „најгласнији“, ко је „гласан“, ко је „тих“, какви су то људи који ће да шаљу неког да „волонтира“ (волонтирање је иначе добровољност) и то у болницу у којој може да се разболи и умре, јер то није никаква „претпостављена“ опасност већ конкретна јер ту јесу заражени људи? На шта вам личе људи који тако нешто уопште предлажу? Овај психолог чак износи монструозан става да поред ових „најгласнијих“ (које би могли слати у ковид болнице „на волонтирање“) постоје и „други који нису загрижени“ (за чега загрижени, побогу?!) и да би таквима могле да помогну и разумне поруке?! Замислите то, да ли то овај психолог предлаже нешто (волонтирање у ковид болницама) за шта зна да је неразумно, јер ако су остале поруке, за ове „који нису загрижени“ разумне, очигледно је да је волонтирање у ковид болницама неразумно, али, без обзира, овај психолог предлаже баш то? Није ли онда, ако пратимо логику „психологије“ овог психолога о томе ко је убица, и он сам потенцијални убице јер жели неког присилно да пошаље међу заражене људе а очигледно сматра да је то готово смртна пресуда? Колико је све ово само страшно. Прича овог психолога да је неко „заслужио“ право, што значи да неко ко је такође поступио по закону и изабрао оно што му закон нуди „није заслужио право“, овде на слободу кретања и посету јавним скуповима, сама по себи је опасна и застрашујућа. Ако ћемо живети у друштву у коме се „права заслужују“ само ако имаш слободу избора да изабереш оно што неки психолог или високи функционер владајуће странке (или ко год већ) мисли да је прави избор, а не у друштву у ком се права гарантују Уставом и законом, онда тешко да се то може назвати живот. Језив је принцип који износи овај психолог да се људима ограничавају права за њихово добро, односно „да не угрозе себе“, иако они нису прекршили никакав закон и поступили су управо на један од начина какав им Устав и закони ове државе дозвољавају, и то баш у тој конкретној ситуацији. Но, тај принцип по којем неко за ваше добро зна када треба да будете „превентивно“ ограничени у својим правима је тзв. комплекс бога, и један би психолог требало да се запита да ли се тако нешто испољава и у његовим речима. Овде се не ради о томе да ли је неко „за“ вакцинацију, а неко „против“, већ о елементарном праву људи на слободу избора, на слободу избора да одлучују о свом животу, о томе како ће бити лечени, и на слободу уопште, о праву људи да их држава штити ако поштују Устав и законе а не да их кажњава ако, користећи своје право дато им по тим највишим правним прописима, изаберу другачије од људи који поседују политичку, медијску или било какву другу моћ.

Рекао сам то једном, ако има ичег поучног у овоме што се дешава онда је то што „не пада снег да прекрије брег већ да свака зверка покаже свој траг“.

Предраг Јакшић