Идеја о напретку човека у образовању, науци, технологији је идеолошки наметнута и често предимензионирана. За нас је најважније да освестимо реалне оквире у којима се налазимо, препознамо своје могућнусти и осетимо задовољство оним што јесмо. Да осетимо да смо пре свега људи и да није људски јурити за убрзаним технолошким развојем јер то није ни могуће. Антропоцентризам је опасан, јер су нас машине давно превазишле и почеле да нас контролишу тако што креирају наше понашање док ми и даље верујемо да је све што је дигитално безбедно и у нашим рукама.
Ми се не можемо одрећи својих корена, традиције јер су архетипски уткани у наше биће, не можемо чак ни када нам стране агентуре намећу глобализам као једини наратив. Спој традиционалног и модерног јесте решење али квалитет не сме да трпи,а то се често дешава када некритички прихватамо и покушавамо да живимо модерно и ново. Велики је број семинара у образовању и стиче се лажни утисак да је целоживотно учење априори квалитет, међутим, бивајући на свим семинарима и едукацијамa, крадемо од себе могућност да заиста научимо а онда и квалитетно применимо научено.
Све је то уско повезано са социјалном картом и социјалним бодовањем јер се ми већ сада у електронском свету, са електронским евиденцијама и дневницима, бодујемо и стављамо у неке категорије на основу тога колико семинара смо похађали, што директно потврђује да глобалистичком апарату и програму није битан квалитет него квантитет који људе ставља у неке мерљиве категорије.
Да ли сте сигурни да се човек може измерити и бодовати?
Тамара Брадић, психолог и потпредседник Покрета Живим за Србију Суверенисти
