Да ли смо изгубили осећања или смо их анестезирали

You are currently viewing Да ли смо изгубили осећања или смо их анестезирали

Шта рећи, у ситуацији, кад има тако много да се каже и уради, али нико не жели да слуша? Зашто не жели да слуша, зашто се не покрећемо? Да ли треба да осуђујемо себе као што то небројено пута радимо? Ми смо народ на који сам ја врло поносна. Част ми је што припадам народу који је толико пута показао да има појединаца чија је интелигенција била на завидном, светском нивоу, и не само интелигенција већ и доброта, сетимо се само Николе Тесле, па онда не само то него и лепота. Хајде да бар некад похвалимо себе и своје вредности јер навели су нас да критикујемо себе и то почиње да личи на једну врсту аутодеструкције. Наравно, и друге треба поштовати, то је одлика цивилизованих људи, али ми нисмо могли да издржимо ту врсту притиска који нам је наметнут и истина, бранимо се тако што често критикујемо и друге. Од чега се бранимо? Па од превеликог терета, ту количину патње која траје само у последње време 30 и више година, а да не говоримо о прошлости, не би могла да поднесе већина нација. Они су размажени и критички расположени у односу на нас, а ми смо анестезираних осећања, да нас не боли више. Ми више ником не верујемо и ни у шта, зато седимо у својим кућама док други вршљају, премного пута смо били издати и разочарани. Али, време је, мој дивни народе, има наде, имамо за шта да се боримо – за децу, она су наша будућност, наше све.

Неког тамо 5. октобра, изашли смо и дали све од себе, али било је намештено и зато сад само треба да се боље организујемо, да не дозволимо убудуће исто. Тако су то пажљиво смислили они који воле само новац и ништа више, под изговором да се боре за људска права и да ће они нама помоћи да нам живот буде квалитетнији. Безброј неких независних организација се увукло у наше друштво. Али уместо помоћи, почеше приче о томе како смо злочинци, а злочинци су они који су рат планирали и који вековима профитирају на тај начин. Затим, почеше приче како ми не поштујемо људе који су другачијих сексуалних опредељења од оног што ми негујемо вековима, дођоше феминисткиње са кратким косама, мушких црта лица, равне у грудима, са краватама; а са причом како мушкарци не ваљају. Гле парадокса, ако мушкарци нису добри, зашто се труде да изгледају као они, зашто не нагласе своје женске атрибуте? Увукоше нам се у породице, са причом како наше жене не могу ништа својим радом да постигну; иако су наше жене успешне, образоване, лепе и цењене од својих мужева деценијама. Онда се сетише и тога како нисмо добри родитељи, иако је познато да српска, као и друге словенске душе воле до последње капи крви свој пород. Где ћете видети на том њиховом Западу како баке праве унуцима колаче и чине све, где ћете видети код њих како деца негују немоћне родитеље на постељи до последњег дана и испраћају са сузама и загрљајима. Они ће нас научити шта је љубав? Они ће нам наредити да вакцинишемо наш народ, а у својим земљама имају слободу да о томе одлучују сами? Они ће нам наметнути закон о правима детета, по коме ће неодређеним, намерно непрецизним, лукавим језиком рећи да ми нисмо добри родитељи, а да ми то не схватимо на време. Сиромаштво које нам је наметнуто јер трпимо туђе грешке много дуго, треба да буде изговор да нисмо способни да будемо родитељи и њима изговор да отимају нашу децу. Зашто они не дају биолошким родитељима дечје додатке који су достојни људи него мизерију, а хранитељима по 50 000 динара? Па зато што је тако лакше за манипулацију. Родитеље оптуже да су свакакви, децу дају привремено хранитељима, а касније та деца треба да иду странцима. Такав је још један нови закон, поред закона о правима детета, чији се нацрт налази на интернету и има много спорних тачака; једна од безброј је та, да мајка не сме да види здравствени картон своје ћерке и та девојчица у незнању и кризи својих младих година има право да упропасти себи живот. Јако право… ако им дозволимо.

А где иду наша деца када пређу границу, такође је велики знак питања, јер постоји документ у коме се види да је наша влада потписала уговор са страним агенцијама за усвајање деце јер, забога, у Србији нема безброј парова који би све на свету дали да могу да усвоје дете пошто своју не могу да имају. И нису то обичне агенције за усвајање, зато нам толико година полако плету мрежу, то су којекакви геј парови, сумњиво нестајање деце, многима се губи траг. А много их је отето од родитеља да ми то и не знамо, статистике кажу да је најмање 5 000 деце одузето од својих родитеља у последњих пар година. А то већ није ствар за игру, не кажу они тамо неком неодговорном родитељу да је лош, таквих увек има; они сада кажу да масовно нисмо можда  ми сви добри родитељи.

Треба ли да чекамо још нешто? Хајде да се пробудимо, да се  боримо за нашу децу јер ништа светије од њих немамо. И не треба да се плашимо ничега, ни за свој живот јер животи наше деце, вреднији су од  наших живота, тако су радили наши стари, жртвовали се за нас и ми то исто дугујемо нашој деци. Потпишимо петицију да се не дозволи страни држављанима да усвајају нашу децу. То је најмање што можемо за њих да урадимо.

Душица Костић,
повереник Покрета Живим за Србију у Крагујевцу