Последица телесне пропадљивости и материјалне променљивости јесте и људска сексуална природа, која представља један од највећих парадокса човековог овоземаљског бивствовања. Људуска сексуалност истовремено може бити и највећа радост и мука појединцу. На темељима полности израста брак, као највећа мистерија у односу два разнополна људска бића, али и најмучнија осећања – усамљеност, бол, патња, чежња, љубомора, доживљај издаје и презира и томе слично. Више него и једно друго обележје бића, властита нас сексуалност подсећа на нашу несавршеност. Хришћанска (па тако и православна) антропологија базично се супротставља пуританском приступу, по коме је сексуалност нешто прљаво и недостојно човека, као и плејбојском гледишту, које у сексу види једину сврху живота. Како Ричард Рајс каже:
„Хришћанство види у интимним односима битан део људског живота, нешто добро и корисно. Насупрот плејбојском гледишту, оно тврди да је сексуална компонента живота управо оно што јесте – само део живота, а не све у животу.“ Међутим, овај a priori прихватљив став за све хришћане није лако контекстуализовати у пракси кроз одговарајуће норме.
Ирина Силујанова, у књизи Православље и савремена медицина, с правом примећује да је европска историја преживела две сексуалне револуције – прву у епохи распадања Римског царства и формирања хришћанске културе и, другу – у другој половини XX века. Иако се то некада нама чини, разузданост сексуалног нагона није „специјалитет“ времена у коме живимо. Маштовитост по питању испољавања путености са свим богатством настраних понашања карактерисала је широке кругове у античком периоду. Еротски вокабулар старогрчког и латинског језика изузетно је опширан и веома диференциран. Блуд и користољубље били су свуда присутни широм Римске империје. Деца су често била жртве небриге, тј. одбацивана су и препуштана развратним људима на чување, који су их, по правилу, сексуално искориштавали у својим оргијама. Велики број љубавника био је хвале вредан и у славу Римљанке, а смерност и врлина сматрани су за доказ женине наказности. Неки историчари чак сматрају да су криза и пропаст античке културе били директно детерминисани духовном и моралном декаденцијом, која се par excellence одражавала на полни живот тадашњих људи.
Друга сексуална револуција се везује за објављивање првога броја Плејбоја 1953. године. Њу је учврстило откриће „анти-беби“ пилуле, легализација абортуса и хомосексуалности, либералнији однос друштва према промискуитетном понашању, привид победе модерне медицине над класичним полним болестима, као и широко прихваћено схватање сексуалности као средства за очување здравља уз издвајање самог полног чина из контекста супружничке љубави и заједништва.
Свете књиге монотеистичких религија, упркос покушајима либералног и натегнутог тумачења неких савремених егзегета, прилично су јасне када се говори о нормативном регулисању испољавања човековог сексуалног бића.
Библијски извештај о стварању човека недвосмислено говори о томе да је полност од самога почетка била део Божје промисли:
И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему. (1. Мој. 2:18)
И Господ, Бог пусти тад тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тело од мојега тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека. Зато ће оставити човек оца својега и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело. А беху обоје голи, Адам и жена му, и не беше их срамота. (1. Мој. 2:21-25)
О чему ови библијски стихови, по свему судећи, говоре? Они јасно сведоче да је сексуалност део суверене промисли Створитеља, али да је она секундарног порекла пошто је женски пол изведен из мушкога; потом – да се спајањем полова остварује потпуно јединство људскога бића; те, напослетку – да полност пре пада у грех ни на који начин није била повезана са срамом и страхом, што се огледа у чињеници да нашим прародитељима није била потребна одећа да би сакрили своје полне органе.
Ситуација се, међутим, у великој мери мења после Источног греха. Промена се састоји у детаљима које описујемо у наставку.
Прародитељи постају свесни своје нагости: Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишће смокава и начинише себи прегаче. (1. Мој. 3:7)
Полност постаје извор стида и страха: А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. (1. Мој. 3:10)
Долази до првог узајамног оптуживања између супружника и пребацивања одговорности за властите поступке: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох (…) – А жена одговори: Змија ме превари, те једох. (1. Мој. 3:12-13)
Најзад, утврђује се нека врста трајног раздора између полова, а брачна заједница делимично губи првобитни склад и задобија елементе патње и трпљења: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. (1. Мој. 3:16)
Од тада па све до данас у свим монотеистичким културама сексуалност је делимично табуизирана и, мада је у основи благословена, у исто време је повезана са извесним степеном амбивалентности и дозом страха.
У јудаизму три велике забране се односе на проливање крви, идолопоклонство и незаконите сексуалне односе. Седма од десет Божијих заповести забрањује прељубу, интимни однос особа од којих је бар једна у брачном односу са неком другом особом. Ни на једном месту Старог завета, кога се Јевреји држе, не гледа се са одобравањем ни на блуд, тј. на интимне односе између невенчаних особа:
Не чини прељубе. (2. Мој. 20:14)
Ако се ко ухвати где лежи са женом удатом, нека се погубе обоје, човек који је лежао са женом и жена. Тако извади зло из Израела. Кад девојка буде испрошена за кога, па је нађе когод у месту и облежи је, изведите их обоје на врата оног места, и заспите их камењем да погину, девојку што није викала у месту, а човека што је осрамотио жену ближњег свог. Тако извади зло из себе. (5. Мој. 22: 22-24)
Ако ко нађе девојку која није испрошена и ухвати је и легне с њом, и затекну се, тада човек онај који је легао с њом да да оцу девојчином педесет сикала сребра, и нека му она буде жена зато што је осрамоти; да је не може пустити док је жив. (5. Мој. 22: 26-29)
Хришћанство има благонаклони став само према брачној сексуалности. Христос у Матејевом јеванђељу (19:4-6) потврђује старозаветно гледиште о браку. Поред тога, Исус благослови брак својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2:1-12). Свети Павле, говорећи о узајамној слози, љубави и присном јединству супружника, упоређује брак са тајанственим савезом између Христа и Цркве и назива га тајном (Еф. 5:22-33). Од тада је брак уздигнут на ниво Свете тајне, и тај статус има како у Православној тако и у Римокатоличкој цркви. Протестанти брак поштују, али га не сматрају Светом тајном.
Предбрачне односе Нови завет не одобрава, што се види јасно из следећих светописамских цитата:
Бежите од блуда. Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи своме телу греши. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? (1. Кор. 6:18-19)
А блуд и свака нечистота и лакомство да се не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде речи или шале, шта год је непристојно, него радије захваљивање. Јер знајте ово, да ни један блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бога. (Еф. 5:3-5)
Јер је ово воља Божја: светост ваша, да се чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати своје тело у светости и части, а не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога. (Сол. 4:3-5)
Прељуба је такође под осудом, као и у Старом завету. Ипак, Нови завет показује вољу Господа Исуса Христа да опрости овај грех уколико постоји искрено покајање:
А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину. И рекоше му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на делу; А Мојсије нам у Закону заповеди да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш? Ово пак рекоше искушавајући га да би га имали за што окривити. А Исус сагнувши се доле, писаше прстом по земљи. А кад
га упорно питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу. Па се опет саже доле и писаше по земљи. А они чувши то, и покарани од своје савести, излажаху један по један, почевши од старешина до последњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини. А када се Исус исправи, и не видевши никога до саму жену, рече јој: Жено, где су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши. (Јн. 8:3-11)
Неколико библијских текстова јасно осуђује хомосексуалне активности: С мушкарцем не лези као са женом; гадно је. (3. Мој. 18:22)
Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих. (3. Мој. 20:13)
Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставише природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себе одговарајућу плату за своју заблуду. (Рим. 1:26-27)
Или не знате да неправедници неће наследити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије. (1. Кор. 6:9-10)
Занимљиво је компарирати учење ислама, као најмлађе велике монотеистичке религије са хришћанским нормама у погледу људске полности. У Кур’ану се истиче есенцијална сличност и једнака вредност мушкарца и жене, као што се види из првог ајета суре Жене:
О људи! бојте се својега Господа, који вас је све створио од једнога циглога чељадета; он од тог чељадета створи његову другарицу, а по томе од те две сатвари он учини да произиђе толико људи и жена. Бојте се Господа у име којега ви исказујете ваша узајамна захтевања, и поштујте утробе које су вас носиле; заиста, Бог на вас пази.
Попут јудаизма и хришћанства, и ислам осуђује сваку врсту блуда, а шеријат предвиђа могућност извршења строгих казни у случају преступа Божијих заповести:
Ако ваше жене учине срамотно дело, позовите четири сведока. Ако се њихова сведочанства сједине против њих, затворите их у кућама док их смрт не снађе, или док им Бог не прибави начин да се избаве. Ако међу вама два лица учине какво срамно дело, учините им зла (…) али ако се покају и поправе, оставите их у миру, јер је Богу мило опраштати, он је милосрдан. (4:19-20)
Избегавајте прељубу, јер је то стидна ствар и рђав пут. (17:34)
Ви ћете ударити по стотину бичева прељубноме човеку и прељубној жени. Нека вас сажаљење не спречава у извршењу овога прописа Божијега, ако ви верујете у Бога (…) Прељубни човек треба да се жени једино прељубном женом или идолопоклоницом, а прељубна жена треба да се уда само за прељубна човека или идолопоклоника. Вернима су забрањене те брачне свезе. (24:2-3)
Слуге су милосрднога (…) Који у својим поклонима нису ни распикуће ни тврдице, но који остају по средини; који поред Бога не призивају друга божанства; који не убијају живе душе као што је то забранио Бог (…) који не чине прељубу. Онај који то чини примиће награду за опачину. (25:64-68)
Темељна разлика између хришћанског и муслиманског сексуалног морала огледа се по питању полигамног брака. Хришћанство безусловно забрањује многоженство, што није случај у потпуности са исламом:
Ако се ви бојите да нећете бити справедљиви спрам ваше сирочади, немојте за жене узети, између жена које вам се свиде, више него две, три или четири. Ако се још бојите да ћете бити неправедни, ожените се само једном… (4:3)
Мурад Хофман, у делу Ислам као алтернатива, истиче да полигамија код муслимана егзистира само уколико неко у случају нове женидбе може праведно поступати према женама у финансијском смислу, али и у свим осталим сегментима живота, нарочито по питању емоција. Како је други услов практично немогуће остварити, тенденција Кур’ана је да временом сасвим искорени многоженство. Са овим се слаже највећи број исламских теолога. Осман Нури Хаџић каже да ниједан муслиман, који се тачно држи прописа Кур’ана, не може у исто време имати више од једне жене, те да је полигамија по исламу под извесним условима само толерисана и да је законодавац може увек, кад год нађе за сходно, укинути. Џемалудин Чаушевић, тумачећи трећи ајет четврте суре, дозволу вишеженства доводи у везу са битком на Ухуду. У овоме сукобу погинуло је много муслиманских бораца, а велики број сирочади је пао на терет немоћних и сиромашних удовица. Стога је дозвољено муслиманским верницима да се жене оваквим удовицама, како би сирочад постала њихова законита деца и како би добила одговарајућу бригу. Поред реченог, после битке на Ухуду број муслиманских жена постао је несразмерно велики према броју мушкараца, из којег је разлога дошло допуштење да се могу венчати и до четири жене. Чаушевић подвлачи да се не сме сметнути са ума да је вишеженство уследило под описаним, специфичним околностима, тј. да је било нека врста социјалне бриге. Због тога полигамија у исламу није норма, него само ванредна мера за уређење друштвених односа.
Компаративном анализом ставова монотеистичких религија о људској сексуалности долази се лако до закључка о значајној подударности јеврејске, хришћанске и муслиманске сексуалне моралности са нормативног, што нужно не мора да значи и фактичког, аспекта.
Пре свега – у свим овим системима брачна сексуалност је не само дозвољена, већ и благословљена. У том погледу, хришћанство остварује корениту промену смисл
сексуалности. Она, као вечно жива животиња у човеку, како је звао Платон, треба да постане манифестација јединства и смерности супружника, сведочанство најузвишеније љубави, реални улазак у подручје бесконачног бивствовања и противотров смрти.
Ниједан значајни монотеистички поглед на свет не одобрава предбрачне и ванбрачне односе. Ричард Рајс изриче став који већини савременика није баш по укусу. Он каже:
„Постоје добри разлози да чекамо до венчања и да касније будемо верни. Ту је ризик трудноће или полних болести које су увек присутне упркос савременој медицини. Што је још важније, немогуће је поновити или савршено предвидети брачни однос. Брак представља потпуну предају двоје људи, неразрешиву и искључиву. Немогуће је потпуно се предати на покусно време или предати се више него једној особи. Најважније од свега јесте то што интимни односи могу изразити и покренути најдубља осећања за која су људи способни. Свака сексуална активност која занемарује или избегава ову чињеницу (…) неминовно умањује наше самопоштовање и поштовање према другој особи. Осим тога, таква активност одузима овом доживљају његово истинско значење.“
Толико, у наше време, распрострањени предбрачни односи и ванбрачне „авантуре“ по хришћанском тумачењу и не представљају секс у правом смислу речи, већ су заправо само вид узајамне мастурбације. Ово из разлога јер изостаје компонента суштинског, душевног и духовног сједињења која је могућа само у браку (чак није ни у сваком), а телесни контакт лишен ових димензија нема карактер сексуалног односа (спознаје мужа или жене), већ једино самозадовољавања уз помоћ друге особе.
Све форме сексуалне изопачености директно противурече хуманој природи полног општења, што увиђају монотеистички религиозни и морални системи. На жалост, многе верске заједнице пале су у дубоку декаденцију прихватајући хомосексуаланост као „алтернативну сексуалну преференцију“. У некима од њих постоји чак и пракса склапања хомосексуалних бракова и хиротонисања хомосексуалаца у свештеничке чинове. Покушај да се ово оправда је позивање на концепт сексуалне оријентације. По овом – ако је основна оријентација неке особе хетеросексуална, онда је њено учествовање у хомосексуалним поступцима перверзија. Међутим, уколико је њена основна оријентација хомосексуална, пракса у складу са њом није ништа друго до ваљано изражавање осећања. С обзиром на то да у библијска времена, наводно, нико није разумео природу сексуалне оријентације, Свето писмо је све хомосексуалне поступке прогласило настраним и грешним. Савремени увиди у људску сексуалност довели би до ревизије строго ригорозних противљења Цркве према его-синтоној хомосексуалности (оној која представља искључиву и „природну, рођењем дату“ оријентацију неке личности), што би онда отворило пут легализацији и црквеном признавању истополних бракова, као и пуноправном укључивању хомосексуалаца у литургијски и сваки други живот Цркве. Православна, Римокатоличка и већина протестантских цркава одлучно одбацује овакав либералан став, осуђује грех хомосексуалности, а носиоце овога греха позива на
покајање и веру у духовно оздрављење посредством Божије благодати. Идентичан став је и према промени пола, содомији, групном сексу и свим другим настраностима полнога живота. Ставови јудаизма и ислама, по овим питањима, подједнако су негативни и чврсти.
Ми, без сумње, живимо у времену када норма понашања увелико постаје просек. Већина, не само младих људи, не може и не жели да се истргне притиску средине и конформирању са опште прихваћеним (да ли увек и исправним?) групним нормама понашања везаним за сексуалност. Одавно је, чак и међу тзв. стручњацима, доминантно мишљење по коме се предбрачно и ванбрачно сексуално експериментисање сматра не само дозвољеном већ, чак, и пожељном, тј. корисном праксом. Некада и са већим бројем партнера или партнерки, у истом периоду времена. Данак такве праксе, нажалост, јесу нежељене трудноће, полне болести, стерилитет, а изнад свега – духовно и емотивно осиромашење и понирање у површност, тривијалност, егоизам и вулгарну материјалност (феномен „спонзорства“ – тако раширен у времену садашњем). Мурад Хофман каже да смо данас сведоци правих сумњи према индивидуалним аспектима сексуалне и феминистичке револуције у западном свету, где је AIDS натерао људе на поновно сагледавање свог понашања у полној сфери живота. Многе жене су зажалиле што су се лишиле свог материнства зарад каријере и схватиле су да опонашање мушкараца није, ни издалека, како се то некима чинило, добар пут ка женској еманципацији. У многим западно-европским земљама међу студенткињама је поново завладала „мода“ да имају сталног момка, а више није толика „срамота“ ни невин-невина ступити у брак, или се бар оженити или удати за своју прву, телесно реализовану љубав.
Сексуално биће човека може се довести у везу и са три нивоа душевности/духовности које мање или више обитавају у свакоме човеку. Академик Владета Јеротић их назива пагански, старозаветни и новозаветни човек у нама. Паганин у нашем бићу је хедониста, човек природе који пошто-пото тежи да задовољи све своје нагоне и управља се по „принципу задовољства“, фројдовски речено. Модерно донжуанство допушта паганском човеку да се „иживи“, не видећи у томе никакво зло. Међутим, како то примећује проф. Јеротић – потпуно предавање хедонистичком принципу води некој врсти душевно-духовне ентропије и, чак, биолошком умирању појединца. Зато је и тешко замислити тоталну распусност код душевно нормалног човека, ма којој култури и религији овај припадао. Духовно зрелији, старозаветни човек се већ влада по принципима морала и савести. Макар та моралност била и хетерономна, она без сумње снажно регулише сексуално понашање и подсећа на одговорност према другоме. У основи – постоји страх од казне када се прекрши, а задовољство у случају да се испуни Божија заповест о телесном односу, али је сексуалност још увек повезана са високостепеном амбивалентношћу, опрезом, као и подозрењем у намере другог и у властите моћи да се живи по вољи Господњој. „Забрањено воће“ је још увек примамљиво, а појединац разапет између искушења да се погреши и ригидне савести која се томе опире. На лествици духовности највиши – новозаветни човек се више не ослања на себе, културу, друге људе. Он кроз Исуса Христа, као оваплоћеног Логоса, од индивидуе постаје личност са аутономном савешћу и слободом избора оличеним кроз веру, наду и љубав. Страх се побеђује љубављу, баш како каже апостол Јован (1. Јов.
4:18): У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх; јер страх предвиђа казну, а ко се боји није савршен у љубави. Сексуалност за идеалног, новозаветног човека није више табуизирана, нити је одвојена од потребе за спознајом жене, оличене кроз телесно, душевно и духовно јединство са њом, што је могуће једино кроз Свету тајну брака и са Божијом благодаћу.
Нажалост, човек данашњице је дубоко подељен, чак расцепљен до нивоа духовне схизофреније. С тим у вези академик Јеротић каже: „Ако се пагански у савременом човеку занима за хедонистичка добра препуштајући се повремено различитим видовима идолопоклонства, ако старозаветни човек у нама има страх од Бога који кажњава, па испуњава законске дужности из морања, а само новозаветни човек својим танким слојем двехиљадегодишњег трајања покушава у појединим светлим тренуцима своје егзистенције да оствари Христову поруку љубави и слободе избора, не успевајући да сва три стално присутна слоја у себи помири, уједини и тако оствари хармоничну целину, можемо ли се чудити савременој схизофренији човека и човечанства?“ Сетимо се за тренутак, колико пута човек блуди, да би се, потом, кајао, обећавајући себи да то више никада неће учинити, посрамљен пред Божијом милости, те опет, изнова, пада у идентичан грех. Преображај, нипошто, није лак и брз. Али пут ка зрелој духовности јесте непрекидно и упорно преображавање паганског у старозаветног, а овог у новозаветног човека. Јеротић исправно примећује да: „Овај преображај нужно мора ићи споро, јер сваки насилни покушај уништења, али и вештачког и неуротичног потискивања паганског или старозаветног човека у корист новозаветног, погрешан је и неуспео.“
И др Душан Кецмановић индикативно говори о подељености сексуалног бића савременог човека, које због тога и не може бити слободно, у правом значењу те речи:
„Да би уопште било, а то значи да би било слободно, израз ослобођеног човјека, човјеково сексуално биће мора бити у јединству, неразлучивој повезаности својих бивствених форми: гениталне и ван-гениталне сексуалности (…) Данас, генитална и ван-генитална сфера човјекове сексуалности све се више раздвајају и осамостаљују израстајући до димензија посебних, узајамно све јаче супротстављених ентитета (…) ван-гениталној сексуалности човјековог јединственог сексуалног бића суштински недостаје димензија будућности; генитална сфера је, чини се, још и више него вангенитална, у власти неосвјешћеног тренутка. Сексуални акт се све више и потпуније исцрпљује у властитој физичности, гениталности. Стога, природно, и партнер постаје све више све-један, јер је апстрактан.“ Кецмановић, као врстан аналитичар друштвене стварности, по моме мишљењу, исправно примећује да се ослобођено човеково сексуално биће не може ситуирати у наше време. Модерно доба је, као и пређашње, време негативне митологије секса, само на једном другом нивоу. Савремени човек у процепу ван-гениталне и гениталне сексуалности и даље узалудно тражи своје слободно сексуално биће, не схватајући да га може наћи тек ако себе самог ослободи као личност. Има ли слободне личности без Бога, питање је на које сваки појединац сам за себе тражи одговор. Све монотеистичке религије верују да је слободу човеку могуће наћи тек у Створитељу, Сведржитељу и Промислитељу целокупне стварности, видљиве и невидљиве.
Слобода од греха је слобода у љубави. Човек као несавршено биће, али и биће на путу усавршавања, реално пада у сваки, па и полни грех. Али свој пад у грех обраћеник не оправдава, не рационализира, већ се каје и тражи опроштај од онога који га једини и може дати. Ту је темељна разлика између преступа моралних (у крајњој линији Божијих) заповести верујућих и неверујућих људи. Англикански теолог Клајв Стејплс Луис, у својој сјајној књизи о хришћанству, вели:
„У нама постоје две нарави које се такмиче с људскошћу, коју морамо јачати и ставити је у средиште нашег живота. То су животињски и ђаволски его. Ово друго је опасније.“
„Еуропрајд“, нажалост, уједињује животињски и ђаволски его оних који га пропагирају, а рачуна на неупућеност и површност других, који преко њега лако прелазе. Желимо ли ми, као друштво, да популаришемо девијације које вређају елементарне моралне норме сваког честитог хришћанина, муслимана, јудаисте, будисте, па чак и агностика и оног који у Бога не верује, али ипак по Божјем моралу живи? Да ли хоћемо да Београд постане европска престоница перверзија, изопачености и бизарности? Мислимо ли на децу и омладину драге нам отаџбине, или наивно сматрамо да је јавни живот само „ријалити-шоу“ који не оставља никакве последице по психу оних који сутра треба да нас лече, штите, негују и осигурају нам мирну старост? Колико ће само болештина условити једно овакво, масовно окупљање европских и домаћих содомита у нашој престоници, а онда и у целој Србији? Јесмо ли можда заборавили да у време ковид-кризе побожним људима није било ни окупљање у богомољама дозвољено, а сада се паради срама снисходи зарад интереса невладиних организација, белосветских геј-лобија и сотонистичке идеологије која жели да овлада читавим светом?
Развојна академија Србије непоколебљиво стоји на одбрани традиционалних, породичних и хришћанских, посебно светосавских, вредности, поштујући уверења и свих других релевантних верских заједница. Управо зато и апелујемо на све позитивне снаге у друштву да се обједине у захтеву забране „Еуропрајда“, боље речено – еуросрама, који је најављен за који месец. Посебно подсећамо великодостојнике Српске православне цркве да је њихова дужност да штите не само учење, већ и моралне вредности дефинисане у Светом Писму и потврђене у Светом Предању, те је стога време да се и они огласе по овом питању и дају нам подршку у настојању да ова белосветска лудост мимоиђе народ што је изродио, између многих других светитеља и духовних отаца, Цара Лазара, Светога Саву, Василија Острошког, Николаја Велимировић, Аву Јустина Поповића и Патријарха Павла. Будимо их зато достојни, да нам Господ помогне!
Испред РАС-АКАДЕМИЈЕ,
Дана Господњег, 12.07.2022. академик проф. др Горан З. Голубовић,
доктор мед. наука и теологије, председник Одбора за духовност и породицу
Објављено 14.7.2022.
