Постоји једна теза која се константно провлачи у естаблишмент медијима, а као некакав „доказ“ да се ковид пропусницама, или тачније ковид аусвајсима људи не дискриминишу. Наиме, наводи се да би таква обавеза била прописана за све људе те да стога не може бити речи о дискрминацији јер тако, тобоже, нико није дискриминисан јер то важи за све. Овакав аргумент је, разуме се, правно посматрано смешан, а људски посматрано монструозан. Наиме, то што је нешто прописано за све не значи да у питању није дискриминација. Дискриминација се увек односи на питање кршења нечијих људских права.
Да ли су права прекршена једном човеку или свим људима, потпуно је свеједно, нема ту никакве суштинске разлике. Човек је дискриминисан тиме што се његова права не поштују. Правдати кршење људских права тиме да се она крше свима па то онда, ето, нису кршења, може само неко ко је или изузетно неинтелигентан или неко ко је изузетно зао. Они који кршење људских права, уколико се крше свима, сматрају дозвољеним политичким методом заступају у суштини најгрубљи облик тоталитарног управљања, било да га назовемо фашистичким, бољшевичким, нацистичким, усташким… Управо је Павелићев усташки режим, у свом времену, сликовит пример (који сам већ помињао) како се нешто може насилно натурити људима и то им се представити као њихово право које уколико га не користе изазива одређене последице по њих. Неко ко је, тако, био Србин православац у НДХ није имао никаква права, но он је права могао да „поврати“, тачније могао је права користити као и неки Хрват католик уколико би се покатоличио и поусташио.
Имао је тај избор. Требало је „само“ да промени свој идентитет и своја уверења. Могао је такође да своју децу дâ у „добру католичку породицу“ да га уче у усташком духу и ово би његово дете тада уживало права као и деца усташа. Чак, та српска православна деца су присилно одузимана од родитеља православних Срба „за њихово добро“ и предавана у усташке породице. Осим у степену кршења људских права нема овде суштински никакве разлике у односу на актуелне ковид аусвајсе, који су то исто само у духу свога времена. Од људи се и данас тражи да промене сопствени идентитет и сопствена уверења, и још да се одрекну права која им гарантују међународни и највиши домаћи закони, те уколико то ураде онда ће моћи да се слободно крећу, да рада, да се лече, да иду на факултете, у школе, у тржне центре, у позоришта и где и шта све не већ.
Но, чак и ова прича како је то „обавезно за све“ па се тиме „не прави дискриминација“, није тачна. Постоје људи који желе да се вакцинишу, то су изабрали, имају на то потпуно право и нико им то не може забранити. И постоје људи који то не желе. Уколико се уведе ковид аусвајс, он се суштински не уводи за ове који желе да се вакцинишу, већ за оне друге, тј.
не би ли се ти други приморали на вакцинацију иако им закон омогућава да се не вакцинишу и устава им гарантује њихово право на избор. Другим речима, дискриминишу се људе који праве другачији избор по питању вакцинације иако су се и они определили за једну од опција која је по закону, баш као и људи који хоће да се вакцинишу.
Посебно питање је, разуме се, опако кршење људских права тиме што се људи овим путем приморавају не само на вакцинацију већ на вакцинацију експерименталним вакцинама. А да ли се ради о експерименталним вакцинама, то тешко да икоме може бити спорно, укључујући и заговорнике обавезне вакцинације, јер не потврђује ли то баш ослобађање од одговорности (за последице које вакцине изазову) свих оних који су вакцине произвели, који их промовишу, који их продају, који су дозволили њихову употребу и који их дају? Јер зашто би они били правно неодговорни за нешто што није експериментално?
Оваква ситуација се није десила никада у историји људске цивилизације. Чак су и присилна вакцинисања у нацистичким логорима разним експерименталним вакцинама и присилна лечења разним експерименталним методама била ограничена само на логораше, што изгледа говори да је тенденција да се статус логораша од Хитлеровог времена прошири на комплетно човечанство, а сама пленета у организационом смислу претвори у логор и то се представи као нешто недискриминаторно јер „важи за све“. У том смислу није чудо што се на једној од телевизија са националном фреквенцијом јуче могло чути да „вакцинација нема алтернативу“. Да, баш тим речима. Извучена је из потаје стара флоскула о „безалтернативности“ овог или оног (шта је већ на дневном реду), која је рационално посматрано потпуна идиотарија, док је етички посматрано равна позиву на опште самоубиство, на самоуништење онога што нас чини људима, а што је пре свега наша слободна воља.
Предраг Јакшић
