Press "Enter" to skip to content

Економија – још једна жртва пандемије

Почетком пандемије, односно њеним ширењем са Азијског континента постало је више него очигледно да ће се на удару поред здравственог системa наћи економија, наравно на глобалном нивоу. Услед мера које су биле усмерене ка ограничавању кретања становништва, ограничавању рада привредних субјеката, закључавању региона, градова и на крају целих држава неминовно је дошло до економске кризе. Све ове мере су нужно водиле ка економској рецесији, у ситуацији где имамо ограничено кретање људи и рад привредних субјеката, долази до потрошачког устручавања како код становништва тако и код самих привредних субјеката што за последицу има успоравање привредног раста. Економска криза која је уследила, и још траје, је далеко тежа и озбиљнија од оне из 2008. године, која је настала услед краха Лехман Бротхерс а. Можемо да закључимо да је ова криза атипична, будући да је за разлику од кризе из 2008. године, где је дошло да пада агрегатне потражње, сада дошло и до пада агрегатне понуде.

Неминовно ће доћи до промена у светској економији и нико са сигурношћу у овом тренутку не може да предвиди како ће оне изгледати. Свакако, овакво стање је неиздрживо и било је неопходно да се државе широм света укључе у смислу пружања помоћи како би се амортизовале негативне последице саме кризе. Економија на глобалном нивоу је уздрмана, а како се пандемија рефлектовала на економију у РС можемо да утврдимо ако анализирамо следеће параметре:

  • тренутно стање економије у РС
  • помоћ државе
  • трошак саме пандемије
  • стратегију за економски опоравак

У протеклом периоду смо имали прилику у више наврата да слушамо обраћање како самог председника тако и премијера, ресорног министра, и читаву плејаду мање или више битних политичких актера који су нас убеђивали како је наша држава економски тигар и како смо ако не најјача онда међу најјачим економијама у Европи. Помињу се мали пад БДП-а, раст плата, пензија, стране инвестиције, разни пројекти итд…. Могло би се рећи да је у нашој држави све идеално, да нам је стандард изнад просека само што ми то нисмо у стању да видимо… А да ли је то стварно тако како се презентује народу?

Наш Покрет, односно Покрет Живим за Србију је у више наврата анализирао и коментарисао овакве наводе државног врха.

Чињеница је да смо имали мањи пад БДП-а процентуално у односу на европске државе али овај податак сам по себи није довољан показатељ стања једне економије и извучен из контекста може лако да се користи за манипулацију људи који нису из струке. Треба узети у обзир полазну тачку односно где се тачно налазила наша држава када је реч о самом расту БДП-а.

По анализама пре саме пандемије наша држава је сврстана на само дно Европе када је реч о расту БДП-а и општем стандарду становништва наше земље. Наведено је да су разлози за овакво стање корупција, заостајање владавине права, низак ниво државних и приватних инвестиција и лош квалитет образовног система. Немогуће је да смо у доба највеће економске кризе у савременој историји човечанства успели да решимо све ове проблеме који трају деценијама.

Манипулише се такође са просечном платом која по последњима извештајима РЗС-а износи неких 553 евра. Чињеница је да су плате порасле али да ли то значи да нам је скочио стандард и да боље живимо? Неопходно је да тај износ ставимо у неке оквире како би могли да проценимо реално стање. Поређења са државама ЕУ нису адекватна будући да је РС далеко неразвијенија и од најниже рангиране европске државе. Ако се упоредимо са земљама региона видећемо да се РС налази испод ХР И СЛО а да смо испред МНЕ,БиХ и МКД. Свакако предњачи СЛО са просеком од 1.181,00 евра док је на самом дну МКД са просеком од 454,00 евра. Већ се из ових података може видети да ни у региону нисмо на првом месту иако наша држава има највећи потенцијал у региону. Ако се на ове чињенице дода извештај РЗС-а у коме стоји да само једна трећина запослених у нашој земљи остварује примања у просеку или изнад њега, јасно је да већина запослених остварује мање приходе од просечних док 20% ради за минималац. Поставља се реално питање колико је заиста просечна плата у РС, ако на ове чињенице додамо сва она поскупљења која бележимо у овој години и то: бензина, струје, комуналних услуга, пореза на имовину, ТВ преплате, грађевинског материјала, банкарских услуга, прехрамбених производа итд….

Можемо закључити да је све поскупело а да раст плата не прати раст цена те је очигледно да су кућни буџети тањи и да нема места говору о неком стандарду већ да је становништво наше државе на ивици сиромаштва.

Јасно је да је ова криза погодила нашу економију и можемо очекивати да ће рецесија дуго остати са нама.

У оваквим и сличним ситуацијама дужност и обавеза једне озбиљне и одговорне државе јесте да пружи помоћ становништву и привреди како би у најмању руку ублажила негативне утицаје саме кризе. Наша држава јесте реаговала. О свим мерама које је држава доносила као одговор на овај изазов ми смо говорили у више наврата и објављивали неколико чланака на ту тему. Закључак је, барем када је реч о ЖЗС, врло јасан. Држава је реаговала без неке идеје и жеље да суштински помогне било привреди било становништву. Можемо да закључимо да је сама помоћ имала за циљ анимацију гласачког тела и очување социјалног мира и стабилизацију стопе незапослености, у прилог овој тврдњи је и оцена самог фискалног савета који је ове мере оценио као лош потез нашег државног врха. Такође треба напоменути да се наша држава задужила како би била у могућности да реагује током ове кризе, иако је председник уверавао нашу јавност да постоји суфицит у буџету што је демантовао опет фискални савет. Када сумирамо све ове информације стиче се утисак да се наша држава задужила како би могла да финансира једну бескрупулозну изборну кампању у јеку економске кризе коју савремено друштво није имало до сада.

Поред наведеног треба анализирати и реалне трошкове саме пандемије. Када кажемо трошкове мисли се на све оно што смо били принуђени да набављамо у протеклом периоду али и на реалне губитке који су настали увођењем самих мера. До данашњег дана нико са сигурношћу није у могућности да изнесе тачне податке односно тачан износ али једно је сигурно, трошкови су огромни за једну малу и економски неразвијену земљу као што је наша. Државни врх је обећао детаљну анализу по истеку саме пандемије, што свакако није утешно и отвара разна питања. Од самог почетка ове пандемије могли смо да видимо како је држава куповала респираторе, заштитну опрему, лекове по неким протоколима лечења и на крају саме вакцине. Јавност је остала ускраћена за извештај о трошковима за било коју од горе наведених набавки што свакако није у складу са важећим законима у РС. Наиме држава је дужна да све набавке врши путем тендера и транспарентно како би сви могли да виде како се располаже са новцем из буџета. Овакво понашање врха наше државе се може третирати као несавесно трошење буџетских средстава и свакако баца сенку сумње на све поменуте набавке и наравно отвара разна питања о истим на које немамо одговоре, а лично сумњам да ћемо их икада добити.

Више је него јасно да када дође до оваквих удара на економију односно криза ових размера дужност државе јесте да поред наведених мера ради и на излазној стратегији односно опоравку економије. Наша држава је заузела јасан став на ту тему. Евроинтеграције са посебним фокусом на изградњу инфраструктуре и на привлачење страних инвестиција. Када говоримо о самим интеграцијама наш став је јасан да под овим условима и са оваквом привредом каква је наша упитно је да ли је у националном интересу да трчимо ка ЕУ. Такође сматрам да је добро да развијамо инфраструктуру али остаје нејасно зашто све пројекте тог типа изводе стране компаније а не наше?

Али оно што највише забрињава јесте привлачење страних инвестиција. Можемо да закључимо да је наша држава спремна на разне уступке како би анимирала стране инвеститоре. Сведоци смо да држава даје огромне субвенције, ставља на располагање природна богатства па чак је и спремна да доноси измене и допуне закона који нису у складу са Уставом РС како би привукла прилив страног капитала. Видели смо да држава није показала разумевање када је реч о домаћим привредним субјектима у смислу заштите истих пред налетом увозних производа по нижим ценама и страним компанијама које послују на нашем тржишту. Нисмо показали ни разумевање ситуације када је реч о енергетском питању, наиме стиче се утисак да ресорно министарство ставља у привилегован положај увознике струје и инвеститоре ветро паркова у односу на домаће производне капацитете и њихов развој. А круна наше економске политике, барем по мом мишљењу, јесте најновији споразум са Албанијом и МКД под именом Опен Балакан који смо коментарисали недавно.

Све горе поменуто уз констатацију да је Србија остала без банкарског система након продаје Комерцијалне Банке даје нам за право да будемо забринути када је реч о тренутној економској ситуацији али и о будућности РС као самосталне и независне државе.

Јасно је да је циљ овог режима предаја свих природних богатстава у руке страних мултинационалних компанија, да им обезбеди јефтину радну снагу како домаћег тако и страног становништва кроз споразум Опен Балкан, да привуку све оне производне погоне који нису дозвољени у ЕУ због загађења животне средине.

А где је свему томе крај?

Хтели ми то себи да признамо или не држава без јаких малих и средњих предузећа, без јаког националног банкарског система, енергетски зависна није ништа друго до колоније светских центара моћи. У току је финална фаза економске окупације РС и крајње је време да реагујемо.

Ми као Покрет, не пристајемо на капитулацију и наставићемо да се боримо за истину у нади да ће овакво понашање режима али на жалост и опозиције бити санкционисано приликом следећих избора.

Игор Перовић,
потпредседник Покрета  Живим  за Србију