На скорашњем симпозијуму из психијатрије била сам, мало је рећи, забезекнута и темом и предавачем.
Радило се о афирмисању теме “еутаназије психијатријских пацијената”, коју је представила извесна професорка правног факултета која је “на еутаназији докторирала”.
На страну недостатак реакције оних “који само раде свој посао”, што је опште место. Била сам запањена ентузијазмом особе која је износила разлоге у корист ове праксе, па ме је са филозофске (да прескочим духовну) стране, занимало како је ова идеја постала тако его- синтона.
Дотична професорка се позивала на бројна усавршавања у западним земљама, што повлачи саглашавање са њиховим “вредностима”, које су, узгредбудиречено, често биле еугеничке, али које је то уверење, које искључује савест при одузимању туђег живота?
Одговор сам пронашла код Сержа Латуша који говори о “западном презиру према сиромаштву, јер је патња за Запад изгубила сваки смисао, те се стога и болест и старење посматрају као неуспеси”.
Бол, патња, старост подсећају на саму смртност коју “западне вредности” желе да елиминишу, како је не могу осмислити.
И то није проблем, проблем је када буду кренули да оптужују неистомишљенике да “муче своју родбину”, или “исцрпљују здравствени систем”.
И за крај, још једна “теорија завере”. Професорка је навела две забрињавајуће чињенице:
1. Да у Холандији деца старија од 12 година могу затражити еутаназију без пристанка родитеља.
2. Да два научника са Оксфорда предлажу спајање еутаназије и трансплантације органа.
Зло није само теоретско.
Оно је увек и практично.
др Јована Стојковић
председник Покрета Живим за Србију
Објављено 2.11.2022.
