О еутаназији можемо говорити из различитих углова-религијског, социолошког, психолошког као и политичког. Постоје бројни аргументи који говоре у прилог оправданости еутаназије у терминалима фазама болести, код јаких болова који се тешко трпе.
Међутим, главни аргумент против у многим држвама па и код нас је став цркве. Живот је божански дар и човек нема права да га одузима јер га није ни створио. Аутаназија је грех, баш као и самоубиство.
Занимљиво је да медицинска струка наводи бројне разлоге за еутаназију, који су претежно економски и нехумани ( лакше ће бити породици , више им неће бити на терету, а неће бити на финансијском терету ни држави). Питам се да ли је могуће да смо се на тај начин дистанцирали од емпатије и од тога да смо дужни да помажемо људима у невољи до последњег дана.
Уколико се вратимо на породичну динамику, кључно питање је да се од чланова породице очекује да дају пристанак за еутаназију. Међутим, шта год да одлуче – остаће отворени питање гриже савести, али и питање “да ли смо дали све од себе” да помогнемо. Свако од нас заслужује свој крај живота – и нико од нас не може да зна када ће крај доћи и како ће се сам крај проживети. Многи људи се интензивније повезују када су у телесним мукама, код њих се јавља нека нова врста саосећања и осетљивости за туђе потребе, почињу боље да разумеју себе. Само страдање представља шансу за духовни и умни препород, као што је и у психотерапији криза шанса за развој.
Навешћу пример човека, доктора наука који ради са децом оболелом од леукемије и коју каже да се дешавају чудесни преокрету у излечења које никако не би могао научно да аргументује. О сличним, бројним излечењима говоре и свештеници (излечења мимо сваког очекивања, олакшања страдања у болести).
Човек душом припада духовном свету/телом материјалном. За верујуће, болест је средство којим се човек чисти од греха и његових последица. Болест препороди ум да човек умује духовно. Срце се ослобађа себичности и у љубави види узвишени смисао. Тако да би еутаназија била спречавање Бога да учини духовни препород човека. Људи ће поставити питање да ли је то превише страдања на крају живота?! Али, зар не страдамо свакодневно?! Ко је уопште рекао да има живота без бола?!
За крај ћу се осврнути и на психолошку аргументацију и споменути Лоренса Колберга – који говори о стадијумима моралног развија. Шести стадијум је постконвенционални, аутономни, независтан од ауторитета – када одлучујемо по савести и према самостално изабраним етичким критеријумима. Уколико смо на том стадијуму развоја моралности, чини ми се да је логично да се питамо – Ко сам ја да одлучујем у туђе име?!
Тамара Брадић, психолог и психотерапеут,
потпредседник Покрета Живим за Србију
Објављено 20.12.2022.
