Да ли имамо права да будемо живи и здрави а да нико од тога не профитира?

You are currently viewing Да ли имамо права да будемо живи и здрави а да нико од тога не профитира?

Конвенција Уједињених нација о правима детета предвиђа да државе уговорнице признају право детета да ужива најбоље стање здравља које се може постићи, и право на службе за лечење болести и рехабилитацију здравља. Државе уговорнице дужне су да се потруде да обезбеде да ниједно дете не буде лишено свог права на приступ таквим службама здравствене заштите. – Члан 24. став 1 Закона о ратификацији Конвенције УН о правима детета.

Права пацијената регулисана су и Међународним пактом о грађанским и политичким правима, Међународним пактом о економским, социјалним и културним правима, Конвенцијом о елиминисању свих облика расне дискриминације итд.

Нарочито је значајна Европска повеља о правима пацијената, донета 2002. године у Риму, у којој су у другом поглављу таксативно набројана права пацијената:

  • право на превентивне мере (дакле само право не и обавезу),
  • право на информације,
  • право на сагласност,
  • право на слободан избор,
  • право на приватност и поверљивост,
  • право на поштовање пацијентовог времена,
  • право на придржавање стандарда квалитета,
  • право на сигурност,
  • право на иновације,
  • право на избегавање непотребне патње и бола,
  • право на персонализован третман,
  • право на жалбу,
  • право на компензацију (надокнаду).

Устав Републике Србије, у својим начелима гарантује основна права, као што су право на неповредивост живота и тела, физички и психички интегритет, поштовање људског достојанства, уважавање приватности. Право на здравствену заштиту гарантује члан 68. Устава, у коме је прецизирано да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља. Деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом.

Закон о здравственој заштити гарантује следећа права:

  • право на доступност здравствене заштите,
  • право на информисање,
  • право на обавештење,
  • право на слободан избор,
  • право на приватност и поверљивост информација,
  • право на самоодлучивање и пристанак,
  • право на увид у медицинску документацију,
  • право на тајност података,
  • право пацијента над којим се врши медицински оглед,
  • право на приговор и право на накнаду штете.

2013. године Народна скупштина Републике Србије усвојила је Закон о правима пацијената и тиме је проширен каталог права пацијената, па су пацијентима поред права предвиђеним Законом о здравственој заштити, призната и следећа права:

  • право на превентивне мере,
  • право на квалитет пружања здравствене услуге,
  • право на безбедност пацијента,
  • право детета у стационираним здравственим установама,
  • право пацијената да на сопствену одговорност напусти стационирану здравствену установу,
  • право на олакшавање патње и бола,
  • право на поштовање пацијентовог времена.

Што се тиче система заштите права пацијената, Закон о здравственој заштити уводи нови концепт саветника за права пацијената.

Законом о правима пацијената предвиђено је лице које врши функцију саветника мора бити дипломирани правник са положеним стручним испитом за рад у органима државне управе, са најмање три године радног искуства у струци и познавањем прописа из области здравства. Саветник пацијената обавља послове заштите права пацијената по поднетим приговорима и пружа потребне информације и савете у вези с правима пацијената. – члан 39. став 1. и 2.

Приговор може поднети усмено или писмено на записник, пацијент или његов законски заступник. Право на приговор пружа могућност пацијенту да изрази своје незадовољство, утиче на учињену грешку, пропуст, или некоректно понашање запослених, као и да, обраћајући се Саветнику пацијената, реши проблем и оствари своја права из области здравствене заштите.

Саветник пацијента дужан је да, најкасније у року од пет радних дана од подношења приговора, утврди чињенично стање. Након тога сачињава извештај који одмах, а најкасније у року од три радна дана, доставља подносиоцу приговора, руководиоцу организационе јединице и директору здравствене установе, односно оснивачу приватне праксе. Директор, односно оснивач приватне праксе обавезан је да у року од пет радних дана од добијања извештаја од саветника пацијената, саветнику достави обавештење о поступању и предузетим мерама у вези са приговором. Уколико је пацијент, односно његов законски заступник незадовољан извештајем саветника пацијената, може се, у складу са законом, обратити савету за здравље, здравственој инспекцији, односно надлежном органу организације здравственог осигурања код које је пацијент здравствено осигуран. Саветник је такође дужан да достави месечни извештај о поднетим приговорима директору здравствене установе, ради његовог информисања и предузимања одређених мера у оквиру ергове надлежности. Такође, саветник пацијената је у обавези да доставља тромесечни, шестомесечни и годишњи извештај савету за здравље. – члан 41. Закона о правима пацијената.

Поред тога што пацијент може поднети тужбу за накнаду нанете штете, такође пацијент, односно његов законски заступник може да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка против лекара односно правног лица које обавља здравствену делатност.

У члану 44. став 1. тачка 2. прописано је да ће се новчаном казном од 300.000 до 1.000.000 динара казнити за прекршај здравствена установа односно друго правно лице које обавља здравствену делатност ако без пристанка пацијента, односно противно његовој вољи или без пристанка законског заступника детета, односно пацијента лишеног пословне способности, буду предузете медицинске мере (члан 15. став 2. и 3.). Под медицинским мерама подразумевају се и превентивне медицинске мере.

Поред овог прекршаја предвиђене су казне и за друго противправно поступање лекара и медицинске установе.

Адвокат Милина Дорић,
заменик председникa Покрета Живим за Србију