Дуги низ година указујемо на олакшано одвајање деце из биолошких породица уз посредовања центара за социјални рад. У јавности се недавно чуло за случај мајке петоро деце из Панчева која тврди да су јој у центру за социјални рад нудили да потпише премештање сво петоро деце у хранизељске породице, иако је само дошла по помоћ.
Ово нас је навело да подсетимо на одговор који смо добили од институција, када смо после протеста „ Децу вам не дамо“ одржаног октобра 2020., затражили од председника републике да се забрани могућност иностраног усвајања деце из Србије, процесуирају кривичне пријаве за нестале бебе, али и спречи доношење и потписивање од стране председника Закона о правима детета, где се обавезна вакцинација проглашава „правом на здравље“, што отвара могућност да се родитељи „по закону“ оптуже за занемаривање невакцинисане деце. Указали смо и на све чешће „хитне интервенције“ центара за социјални рад којима се деца без судске одлуке „измештају“ из породица.
После шест месеци стигао је одговор, не од председника, већ од Министарства за бригу о породици и демографију, тачније државног секретара Милке Миловановић Минић. У свом одговору Министарство се није осврнуло на питање обавезне вакцинације, нити на покретање поступака за нестале бебе. Навели су да центри за социјални рад имају законско овлашћење да „услед угрожености живота или здравља детета или његовог правилног развоја“, примене меру неодложне интервенције „измештања детета из породице“, када се подноси и тужба за лишавање родитељског права о којој одлучује суд, дакле, оно што смо и сами знали и на шта смо указивали да је склоно злоупотреби, јер су појмови „угрожености здравља и правилног развоја“ широки и неодређени, те склони разним интерпретацијама и злоупотребама.
Што се тиче забране иностраног усвојења, Министарство одговара да то решење „није прихватљиво“ јер би одређен број деце која не могу добити домаћу усвојитељску породицу, остао без одрастања у породичном окружењу. Занимало нас је да ли је тај „недостатак“ реалан, те смо упутили захтев за информације од јавног значаја о броју деце која очекују усвојење и броју усвојитеља. Испоставило се да је у том тренутку било готово три пута више усвојитеља у Србији и „техничког разлога“ за „бојазан“ Министарства није било.
Према Породичном закону, члану 103, усвојитељ може бити страни усвојитељ уколико се за годину дана у Србији не нађе „адекватна“ породица (шта год то значило). У ставу 2 истог члана, као да се неком жури, инострано усвојење може и пре овог рока дозволити лично министар. Усвојитељи су најчешће парови, али могу постојати и изузеци када се дете може дати и самцу.
У изради закона који се тичу наше деце учествују невладине организације финансиране из иностранства. Законе треба читати пажљиво, између редова, нарочито под тачкама разно.
Ђаво је у детаљима, а наше институције се праве да га не виде.
Др Јована Стојковић,
Председник Покрета Живим за Србију
https://rutube.ru/video/1a8f6f9f8d4ca25c0e35a8049a948b49/
Објављено 25.8.2022.
